Вук Стефановић Караџић (1787-1864) значајан је у историји српског језика због реформе језика, залагању да народни језик буде књижевни, ка...
Вук Стефановић Караџић (1787-1864) значајан је у историји српског језика због реформе језика, залагању да народни језик буде књижевни, као и због писања првих српских граматика и речника. Рад Вука Караџића значајан је и у историји књижевности јер нам је управо његов саклупљачки рад сачувао бројне српске народне песме, приче, загонетке и обичаје.
Године 1813. Вук Караџић одлази у Беч где упознаје Јернеја Копитара.
Године 1814. у Бечу објављује две књиге:
1) Писменица сербскога језика по говору простога народа писана
(прва српска граматика, Вук ју је написао по угледа на Словенску граматику Аврама Мразовића)
2) Мала простонародна славеносербска пјеснарица
(у њој се Вук служи реформисаном ћирилицом Саве Мркаља; дело Мркаљево се зове Сало дебелога јера либо Азбукопротрес)
Вук Караџић уводи нова слова у азбуку: љ, њ, ћ, џ, ђ, ј.
Гласове ћ и џ преузима из старих рукописа, идеју за глас ђ му даје Лукијан Мушицки, а глас ј преузима из латинице.
Године 1818. објављено је прво издање Српског рјечника са Српском граматиком у Бечу. Речник се састојао од 26000 речи које су биле акцентоване, а превод речи на немачки и латински урадио је Јернеј Копитар.
У овом делу Вук Караџић први пут користи своју реформисану азбуку.
Савременици су имали одређене замерке на његов рад, а то су:
1) рад речника народног језика који су сматрали примитивним,
2) због слова ј које је користио из латинице чиме су мислили да он жели да покатоличи народ,
3) због непристојних речи.
Године 1836. Вук Караџић почиње да пише глас х у издању Српских народних пословица.
Сматрао је да је тако боље и исправније јер је глас х посотојао већ у дубровачкој књижевности и у говору Црне Горе и код муслимана.
Године 1839. Вук одустаје од јекавског јотовања сугласника д и т, па уместо ђевојка, ћерати пише ђевојка и тјерати. Овим је Вук завршио своју реформу правописа и језика.
Година 1847. била је година тријумфа Вукових идеја и те године су објављена четири врло значајна дела:
1) Песме, Бранко Радичевић,
2) Горски вијенац, Петар ИИ Петровић Његош,
3) Вуков превод Новог завјета,
4) Рат за српски језик и правопис, Ђура Даничић.
Сва четири дела писана су народним језиком и штампана су Вуковим правописом, осим Горског вијенца који је штампан старим правописом.
Године 1850. био је Књижевни договор у Бечу између Срба и Хрвата о заједничком књижевном језику. Као основица узето је штокавско наречје и ијекавски изговор.
Године 1852. објављено је друго издање Српског рјечника са око 47000 речи, које су биле акцентоване. Вуков сарадник на другом издању био је Ђура Даничић.
Године 1864. Вук Караџић умире у Бечу и бива сахрањен у Београду у Саборној цркви.
Званична победа Вукове реформе језика и правописа била је 1868. године.
