Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија: „Било их је на стотине, на хиљ...
Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија:
„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада… Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жеђи, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве. Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали би на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.
Ниједно поприште битке није запамтило оволику патњу, толике страшне муке, нити је могуће замислити ишта црње и грозније од изгледа тих људи обложених прљавштином, израњаваних дугим ходом, заражених најодвратнијим болестима, а ипак тако страховито живих у телима у распадању… Од хероја који су децембра 1914. протерали и уништили Поћорекове армаде, у њиховим телима ништа више није било живо сем душе… Величанствено херојство као да се згуснуло и сво сажело у физичкој трагедији свакога од њих. Цела Србија умирала је у свакоме од својих синова, али је и у агонији сваког Србина блистао понос расе јунака што су пред страним јармом одабрали смрт.“
