“Ево мене, ево вас, ето рата Турцима!“ Тим речима је књаз Милош Обреновић на великом народном сабору у Такову на Православни празник: ...
“Ево мене, ево вас, ето рата Турцима!“
Тим речима је књаз Милош Обреновић на великом народном сабору у Такову на Православни празник: Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, који је тог лета Господњег 1815 – пао у недељу 23. априла, повео народ у Други Србски устанак.
У цркви брвнари, после службе коју је држао поп Павле из Такова, шездесетак окупљених кнезова, кметова и виђенијих Срба – одлучи да поново крене у борбу против Турака.
Учесници договора о подизању Другог Србског устанка под Таковским грмом на Цвети, лета Господњег 1815 – били су :
књаз Милош, господар Јован, Лазар Мутап из Прислонице, Никола Милићевић Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља и Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљубаша из Миоковаца, Дамљан Матовић Крџа и Петар Томашевић из Лочеваца, браћа Марко и Никола Ракић из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. Из Прањана, Иван Шалавардић и Обрад Словић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Атанаско Михаиловић, Васо Поповић, Васа Николић, Никола Јовчић, Никола Солујић и Миленко Ђорђевић из Бершића, прота Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић, Радисав Раловић Опутић и Васа Милосављевић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Корушчић из Ручића, Радован Брајић из Брајића, Марко Радосављевић из Клатичева, Сима Баралија и Матковић из Шарана, Аксентије и Вићентије Чалуковић из Љеваје, Павле и Петар Штуле из Озрема, Станиша Петровић из Лозња, Марко Драшковић из Полома, Живан Дамљановић и Стеван Мирковић из Коштунића, Максим Макљановић из Велеречи, Петар Томић, Радован Савић и Божа Аћимовић из Брђана, Стековић из Јабланице, Ранко из Љутовнице, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јован Томић из Метинца, Радован Никавица (округ ужички)..
Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.
Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је опсео Рудник. На црквени празник Цвети 12. априла (24. априла по грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле неке српске старешине. Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он, уз колебање, прихватио.
Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интезитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.
Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији – дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка – рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.
Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду…) давале су Србима извјесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.
КОМЕНТАРИ