Фељтон базиран на антологијској књизи Историја Републике Српске др Ненада Кецмановића и др Чедомира Антића. Писац Анала Франачког краљ...
Фељтон базиран на антологијској књизи Историја Републике Српске др Ненада Кецмановића и др Чедомира Антића.
Писац Анала Франачког краљевства (Анналес Регни Францорум) забиљежио је да је, након што је франачка војска срушила устанак панонског кнеза Људевита Посавског, овај предузимљиви владар пребјегао из своје пријестонице Сиска, Србима. Уточиште му је пружио мјесни господар, жупан, кога је Људевит потом убио и завладао умјесто њега.
Рану средњовјековну Србију чиниле су, према Константину Порфирогениту, Рашка и Босна, док су у приморским кнежевинама Травунији, Захумљу, Паганији и Дукљи живјели Срби. У Љетопису попа Дукљанина, спису насталом три вијека касније, свакако мање поузданом од Порфирогенитовог, стоји и: „Србију, пак, која се зове Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна до велике ријеке Дрине простире према западу до планине Борова (Пинс монтис), њу назва и Босном, а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку до (Лупие) до Скадарског језера, њу назива Рашком.“
Средњовјековна Босна развила се као дио првобитне српске државе у областима око извора и доњег тока ријеке Босне. Константин Порфирогенит назива је „земљица“, с обзиром на чињеницу да је ова малена територија, која је уз Рашку била саставни дио Србије, окружена њеном територијом. Тек послије Часлављеве смрти, средином 10. вијека, Босна се, као и Рашка, Травунија, Захумље и Паганија, издвојила из састава до тада јединствене Србије.
У изворима се спомиње да је 969. хрватски краљ опљачкао пограничне жупе Ускопље, Луку и Пливу, због чега је босански бан морао да побјегне у Угарску. Ипак, у касније вријеме, када су приморске области стицале мању или већу самосталност или се надметале за првенство, Босна је била чврсто повезана са остатком Србије, њеним будућим сједиштем – Рашком. Дукљански краљ Бодин је крајем 11. вијека на чело Рашке и Босне поставио двојицу браће – Вукана и Стефана. Стефан је први познати владар Босне.
Први и данас општепознати владар Босне био је Кулин. Кулиново име вијековима је остало у народној успомени. О његовим раним годинама мало се зна. Извјесно је да је у вријеме доласка Андроника Првог Комнина на византијски пријесто, заједно са угарском и рашком војском, и он повео своје одреде у област Београда и Браничева, одакле су царске трупе убрзо биле потиснуте. У вријеме владавине бана Кулина, појава јеретичких заједница „крстјана“ у Босни довела је до међународног заплета. У науци до данас није извјесно да ли је била ријеч о сљедбеницима савремених богумила – православне секте, која се проширила из Бугарске на Србију, гдје ју је прогонио Стефан Немања, или је ријеч о патаренима, јеретицима који су тих година из Италије прелазили у Далмацију.
Постоје теорије и да су босански „крстјани“ били само православна заједница која је, изолована током година, ушла у јерес. У прилог овој тврдњи говори чињеница да је Кулин бан, у складу са православним традицијама, оставио ћирилски запис код ктиторске фреске. У својој канцеларији Кулин је држао православне писаре. Један од њих, извјесни Десивоје, уписао је у повељу Дубровчанима име православног светитеља Св. Јована Крститеља, чиме је датовао документ. У основи учења дуалистичке јереси било је увјерење да Бог није творац свега на свијету.
До 12. вијека у Католичкој цркви област Босне је, кад је ријеч о црквеној јурисдикцији, поистовјећивана са Србијом. Ипак, како се Рашка развијала у одвојену државу, у вријеме успостављања њене самосталне цркве Босна је била под јурисдикцијом католичког дубровачког надбискупа. Овакве хришћанске заједнице осуђивале су богатство цркве и њену сложену хијерархију. У Босанској цркви на челу је стајао „дјед“, а великодостојници су носили титулу „гости“. Католичка црква настојала је да крстјане представи као јеретике сличне западноевропским катарима.
Године 1290. на пријесто је ступио Стефан Први Котроманић. Стефан је био потомак њемачког витеза који је дошао у Босну у вријеме учвршћивања угарске власти у земљи. Котроманићи ће бити на челу босанске државе током готово двије стотине година. Нови босански бан оженио се Јелисаветом, ћерком Драгутина Немањића, српског краља који је у то вријеме управљао областима Срема, Усоре и Соли. Тим браком Стефан Први повезао се са српском и угарском династијом. Крајем 13. вијека у Угарској је дошло до рата око пријестола.
Стефан је подржао Андрију Млечића. Пошто је коначно превладао његов млади противник Карло Роберт, Стефан Први Котроманић морао је да подијели судбину поражених. Нови владар подржао је претензије моћне породице Шубића. До 1302. године Младен Први Шубић успио је да заузме највећи дио Босне. Стефан Драгутин није био у стању да помогне свом зету Стефану Котроманићу, пошто је и сам био увучен у рат у Угарској и Србији. Стефан Први је умро 1314. године, не успијевши да поврати власт над Босном.
Стефан Други је преговарао са вођством реда фрањеваца. Желио је да увјери папу да је Босна одана католичанству. Био је, ипак, опрезан да не дозволи прогон јеретика и шизматика, будући да је зазирао од уласка у сукоб са Србијом. Србија је током четрдесетих година 14. вијека била заузета ратовима са Византијом. Зато је бан Стефан Други успио да 1349. године прошири своју земљу до Конавала и Которског залива. Цар Стефан Душан је упао у Босну са великом војском. Поразио је банову војску, опсјео његову ћерку Јелисавету у граду Бобовцу, а самог Стефана Другог натјерао да потражи уточиште у планинама.
Послије неког времена цар Душан је морао да повуче своје трупе које су продрле до земаља Шубића и супротстави се византијској војсци на другом крају свог царства. Преговори око Хума и брака између Јелисавете и царевог сина Уроша нису успјели. Јелисавета се касније удала за угарског краља Лудвига Првог. Стефан Други је умро 1353. године. Наслиједио га је синовац Твртко.
Почетком седамдесетих година 14. вијека као да је дошло до прекретнице у хаотичним приликама које су владале широм разједињеног српског царства. Моћни великаши са југа, некада изгледни обновитељи државног јединства – краљ Вукашин и деспот Угљеша, погинули су у бици на Марици. Велики жупан Никола Алтомановић, у чијој су се области, која се ширила од Рудника до Јадранског мора, стекле средишње и најстарије српске земље, дошао је у сукоб са својим сусједима, босанским баном Твртком Првим, кнезом Лазаром и Дубровачком републиком.
Послије низа сукоба, лишен подршке Угарске, велики жупан је 1373. године поражен и ослијепљен. Бан Твртко и кнез Лазар подијелили су његове земље. Твртко је дошао у посјед манастира Милешеве и Оногошта, четири године касније преотео је Балшићима некада Алтомановићеве жупе у приморју. Сада је босански владар завладао пространим областима старе српске државе.
Пошто је цар Урош умро крајем 1371, док се насљедник цара Симеона – Јован, замонашио, крвно сродство бана Твртка са Немањићима добило је на политичкој важности. Зато се 1377. године, пошавши у „српску земљу“, Твртко крунисао за краља „Србљем, Босни, Приморју и Западним странам“. Не зна се тачно где је извршено крунисање. Извјесно је да је до њега дошло на Митровдан – 26. октобра 1377. године.
Почетком 20. вијека аустроугарски покушај стварања босанске нације водио је ка покушају историјског кривотворења његовог крунисања, иако се не зна тачно гдје је крунисање обављено. У савременим документима стоји да је отишао у „српску земљу“, гдје се и крунисао. Поред увјерења да је крунисан у манастиру Милешеви, почетком 20. вијека створена је и другачија теза, према којој се крунисао у Милама поред Високог. Ова теза свакако није тачна, а краљевске традиције Тврткове су несумњиво српске.
КОМЕНТАРИ