Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог века је, како су медији већ писали...
У својим последњим речма др Лазић је навео да му част није дозвољавала да се склонли упркос годинама и болестима и да не жели да оде тихо, већ онако какав је био цео живот.
"Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време нато бомбардовања.
Нећу да одем тихо хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред.
Будите поносни на мене.
Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.
У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.
Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".
Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа."
(Б92)
КОМЕНТАРИ