Непропустите

СРПСКА ИСТОРИЈА (Catene mundi): Бењамин Калај и и стварање “бошњачке нације“

Бењамин Калај je за време управљања Босном и Херцеговином покренуо је лист „Бошњак“, увео термине „босански језик“ и „босанчица“, а објављена је чак и „Граматика босанског језика“.

Бењамин Калај је био бечки повереник за окупирану Босну и Херцеговину. О његовом деловању у Cateni mundi пише Славенко Терзић у тексту „Бењамин Калај и српско питање“:

„Калајев режим у Босни и Херцеговини је био „најплоднији“ у домену националне политике, у тој мери да су многи идеолози националног питања на југословенском простору, и изван њега, све до данас, налазили инспирације у Калајевом идејном наслеђу о нацији и националом питању. Он је нарочито остао запамћен по покушају стварања „босанске нације“.

Као аргументе за своју планирану творевину истицао је историјски континуитет босанске политичке посебности, чији је темељ у средњем веку било богумилство, а после турских освајања муслимани – као даљи носиоци богумилског сепаратизма и чувари босанске политичке и националне посебности. Муслимани су дакле, према Калају, требали да буду језгро и водећи елеменат будуће босанске нације. Режим је наглашено оживљавао средњовековну босанску традицију са богумилством у центру пажње. Истовремено је прокламовао „босански патриотизам“ и пропагирао агресивни босански национализам; у ту сврху покреће се лист „Бошњак“ (1891), уводи „босански језик“ и термин „босанчица“ као назив за ћирилицу. Објављена је чак и „Граматика босанског језика“ (1890).

Калајев режим је настојао да идеју босанске нације прошири и на новопазарски Санџак и Косово што показује и објављивање књиге Теодора Ипена „Novi Bazar und Kosovo“, иначе цивилног комесара у Пљевљима (1888 -1891) и стручњака за албанско питање. Министарство спољних послова је рукопис овога дела доставило Заједничком министарству финансија које га је даље проследило Лудвигу Талоцију на рецензију; Талоци је похвалио Ипеново дело као пример како се треба борити против основа српских претензија на тај простор – простор старе српске државе и средњовековне српске цивилизације. Он између осталог пише: „Господин Ипен је инстиктивно пронашао правац како се мора са наше стране сузбијати низ великосрпских историјско-политичких лажи […] Досада је била грешка да је све што је са српске стране долазило узимано за истинито и прихватано као догма да су Нови Пазар и Косово били српски, да су српски и да следствено томе морају бити српски“.

Свестан да је окупацијом Босне и Херцеговине дошао у директан сукоб са српским иационалним покретом, Калајев режим свим средствима ради на спречавању утицаја из Србије и Црне Горе — врло темељно и на дуге стазе изграђује лажни идеолошки и пропагандистички мит о „великосрпској опасности“. Отуђивањем Босне и Херцеговине и развијањем непријатељства у њима према Србији и Црној Гори, режим је настајао да у будућности оствари трајан и дефинитиван расцеп у југословенском свету, а у првом реду у српском народу, чиме би се уклонила основна претпоставка за остварење српског и југословенског уједињења. Један од истакнутих идеолога Калајевог режима, Кучера, сматрао је (1895) да „српски дух“ по својој „суштини и аспирацијама није ништа друго него гајење ’великосрпске идеје’ на основу државног и националног уједињења свих Срба ако би они то желели“.

Калајев режим је развио врло широк систем мера којима је настојао да изолује Босну и Херцеговину од суседних југословенских земаља. Посебно је радио на слабљењу привлачне снаге Србије, на умањењу њеног моралног престижа, и на неутралисању утицаја који су долазили са те стране. Радило се, између осталог, о честим затварањима граница, строгој пасошкој контроли и контроли кретања, колонизацији становништва из Монархије у пограничне пределе, отежавању школовања у Србији и немогућности добијања државне службе за оне који су се тамо школовали, праћењу и спречавању српске акције на Косову и Македонији, и још великом низу других мера.

Посебно се забрањивало уношење штампе из Србије због, како је истицано, заступања „штетних националних тенденција“, „великосрпске тенденције“ и великосрпских агитатора, али и српске штампе из Војводине, Хрватске, Далмације и Дубровника (строго се мотрило на уношење новосадске „Заставе“ и загребачког „Србобрана“). Тако, на пример, радикалски лист „Самоуправа“ је била забрањена у Босни и Херцеговини још 1881. године, а 1898. године слободан приступ у окупиране покрајине имао је само новосадски лист „Наше доба“ који је субвенционирала Земаљска влада.

Калајев режим је потискивао све наставне садржаје који су могли послужити изграђивању мисли о политичком и културном јединству српског народа. Забрањују се поједине књиге, посебно уџбеници, и то првенствено из историје – требало је по сваку цену потиснути или избрисати историјско памћење. Наредбом Заједничког министарства финансија од 23. фебруара 1894. године забрањени су уџбеници „Српска историја“ од Михајла Јовића и „Историја српског народа“ од Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, јер су у њима „традиције српског Немањића царства тенденциозно приказане“. Забрањене су и две књиге Панте Срећковића, као и „Историја Срба“ од Милана Убавкића због „агресивног и тенденциозног садржаја“. Књига „Пропаст Краљевства босанскога“, објављена у Загребу 1894. године, забрањена је због тога што „врши пропаганду у правцу великосрпске идеје“. Године 1896. одгођено је стварање Више девојачке школе у Мостару због тога што је, према мишљењу режима, наставни програм из историје и српског језика изражавао „пансрпска схватања“.

Окружни инспектор у Мостару запленио је 1893. године у српској школи у Дужима ученичке свеске из географије јер су биле у „великосрпском духу“; срески предстојник у Грачаници забранио је (1894) у месној школи неке слике из српске историје, међу којима су биле „Херцеговачко робље“ и „Босански бегунци“. За идеологију Калајевог режима типичан је извештај школског окружног инспектора у Мостару о раду српске основне школе у Житомислићу (1896) у коме, између осталог, пише: „Географија се предаје у патриотском аустро-угарском духу и мада се ученици сасвим добро оријентишу на карти Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске, они нису знали да покажу главни град Србије“. Инспектор је на основу овога закључио да су резултати у школи „врло задовољавајући“!

Нема коментара