Нема научних доказа да су Албанци илирског порекла. Доказано је како албански језик нема илирско порекло, него спада у трачке језике, одн...
Нема научних доказа да су Албанци илирског порекла. Доказано је како албански језик нема илирско порекло, него спада у трачке језике, односно има дакомезијско порекло. Теорије о илирском пореклу, спадају у ред оних тврдњи албанских научника, по којима Бој на Косову, на пример, нису против Турака водили Срби, него Илири, Арбанаси, Шиптари односно Албанци
Косово за наш народ није обична земља, могући животни простор, територија која се може купити и продати, област, крајина... Оно је нама центар света, легенда, извор идентитета, утеха у поразима и нада у опстанак. Без њега нама нема ни прошлости, ни будућности, па ни живота. Оно је велика народна, општа, и колевка и гробница, "ђе је свако од нас погинуо много прије но што се родио", како рече песник.
Ми га поново можемо изгубити, као што смо га и до сада губили. На бојном пољу, јер нисмо свемоћни, ни најјачи. Па чак и без проливања крви, пред светским судом, по диктату силе и неправде. Али, ми ћемо опет желети да га повратимо и осветимо. Без такве жеље не бисмо могли ни постојати као народ. Без Косова у срцу доживели бисмо оно што је Сартр формулисао као смрт у души. Чак већ сада, сви они наши људи, равнодушни према Косову и његовој судбини, објективно не могу више сматрати да су Срби.
Не говори и не мисли тако само неко ко је тамо рођен, кога за те крајеве везују успомене на изгубљени рај детињства, кућног огњишта и мајчине љубави, коме су тамо остали прва вера и гробови родитеља и предака... Не, тако мисли и осећа, и тако мора мислити и осећати свако кога је српска мајка одгајила и српскоме језику научила, ко је српску-књигу читао и српску школу учио, па ма где да је рођен, макар и на далматинском Косову, крај тамошње цркве Лазарице, тако пуста не остала...
Такве мисли и сазнања, и таква осећања, извиру из свега што је на српском језику испевано и написано, из свих књига и енциклопедија, из свих фрула и гусала, од владике Рада и слепога Филипа Вишњића, па хиљаду и више година уназад, до светих Ћирила и Методија.
И не само на српском. Такве мисли и сазнања извиру и из многих страница написаних на другим европским језицима, рецимо, на немачком. Ево и примера.
Поље где су се срели Крст и Полумесец
Давне 1889. године, 5. октобра, са коте 947 шумовитог Преполца, са граничне српско-турске линије, посматрао је, дурбином, наше још поробљено Косово славни аустријски новинар и писац Феликс Каниц, аутор капиталног дела о Србији и српском народу "Дас Конигреицх Сербиен унд дас Сербенволк". Ево шта је том приликом забележио и какве су га мисли мориле:
1389 - 1889. Тачно пет стотина година од оног кобног дана за оријентално хришћанство. Шта ли би било од Истока да није било тог несрећног 28. јуна, који је власт над њим изручио Бајазиту? Судбина народа зависи од одлука мача, и све супротне тежње данас и сутра тешко да ће ту моћи нешто да измене! Поглед ми је као зачаран остао на том несрећном пољу, које је деловало озбиљно као и брда која су га окруживала, и које је, мада позлаћено сунцем, будило тако тужне успомене!
Према југо-југоистоку - писао је даље Каниц - сликом господари протегнута Шар-планина, с снегом покривеним Љуботеном, који се види чак из Солуна, а мало даље на запад-југозапад дижу се између Призрена и Ђаковице оштро профилисани кречњачки врхови, мало западније у топлој подневној измаглици нејасне контуре црногорских граничних брда са Чичавицом која оивичава Косово поље и на чијим је падинама велики угарски војсковођа Јанош Хуњади био тако потучен да Срби кад говоре о нечијој тешкој несрећи још и данас кажу: "Страдао као Јанко на Косову!" - Све до данас је широко бојно поље остало необрађено, јер и Турци и хришћани презају од тога да заору земљу тако обилно заливену крвљу њихових предака.
Неколико страница даље Немац Каниц сасвим хладно разматра научно питање да ли је главнина Лазарове војске 1389, као и Хуњадијеве 1448, дошла на Косово преко врлетне Косанице, како мисле српски писци, или од Куршумлије, уз Бањску реку, преко Преполца, што њему изгледа логичније.
Оне су обе - закључује Каниц - као и грофа Пиколоминија 1688, као Зекендорфова 1737. и пуковника Лешјанина 1877, ишле од Крушевца уз Расину, кроз Јанкову клисуру, преко Блаца, Барбатовца и Куршумлије, па уз Бањску реку преко Преполца у долину Лаба, где су Крст и Полумесец хтели да се боре за превласт на Балкану.
Тако је Немац Каниц у својој (про)српској души туговао за Косовом, уз кристално јасно сазнање да се ту, на правцу северозапад - југоисток, већ пет, односно, сада шест векова, води огорчена борба Крста и Полумесеца око превласти на Балкану, и уз болно уверење да се судбине народа одређују мачем и да су све супротне тежње без икаквих изгледа, како некада, тако и данас и сутра.
Европски коридор или "зелена трансверзала"
Тај мали Каницов историјски поглед на Косово, дурбином, довољан је, чини се, као увод у ове прилоге етничкој историји наших крајева и земаља, с намером да укаже на нераскидиву повезаност историјских питања и питања савремености. Да укаже на миленијумску дуготрајност одређених историјских процеса који се одвијају кроз време у циклусима или у таласима.
Опредељивање за "јачицу", тј. јачу страну у сукобу, део је традиције и колективне психологије Албанаца. Истина и правда , готово по правилу, на страни су јачег. Чак и кад се прекрши чувена шиптарска "беса", то може бити оправдано ако је учињено од јаче стране. Улога мировних већа, било да суде по шеријату, или закону Леке Дукађинија, најчешће је била да нађу вешто оправдање и пресуде повољно за "јачицу". За "јачицу",Арбанаси су се определили и у Косовској бици. Дошли су пред Муратов шатор, назвавши му: "Мир дита!" (Добар дан!). Султан је мислио да му се представљају, те им остаде име Мирдити.
Ако је у Муратово и Лазарово време турски империјални сан био окренут према северозападу Европе, у ове наше дане се на том истом правцу, само из супротног смера, остварује немачки империјални сан о југоистоку Европе као подручју немачке доминације. И као што се Бајазит после српског пораза на Косову задовољио, за прво време, стварањем коридора преко Косова и Рашке ради освајања Босне, исто тако и данас мастрихтска Европа нема времена да позавршава своје крваве послове у Босни, него жури да отвори коридор преко Рашке и Косова ка даљем југоистоку до Истанбула и Анадолије. То што тај коридор многи називају "зеленом (муслиманском) трансверзалом" није баш без везе, јер се његовим трасирањем и стварањем заиста буди и оживљава и османско наслеђе на Балкану, те се отварају нови путеви за продор исламизма у Европу. А то су све фактори који снажно делују на етничке процесе, одређујући им негативан карактер, изазивањем етничких сукоба, па етничку историју подручја чине на дужи рок компликованом и драматичном, испуњујући је патњама, крвопролићима и људским трагедијама.
Греси југословенских етнолога
С тим у вези можемо слободно рећи да је модерна српска етнологија, некада толико цењена и хваљена, у овом веку готово потпуно промашила свој циљ, бавећи се тако рећи искључиво етничким и етногенетским процесима и факторима који позитивно делују на зближавање, културно изједначавање и политичко уједињавање народа и народносних група. Као да су свесно или несвесно желели да тиме пропагандно делују и дају свој допринос стварању једног мирољубивог и питомог, али отпорног, духовног, културног, етничког и политичког југословенства. Док им је стварност била сасвим друкчија.
У стварности, на делу је било продубљивање ста-рих етничких сукоба и антагонизама и стварање нових. Уместо уједињавања, на делу је било прегруписавање и стварање нових односа снага. Тако је у току самог свог настајања, етничко југословенство губило полет, разграђивало се и пропадало. Штавише, етнички процеси били су врло неповољни и унутар самог српског народа, остарелог, оронулог, уморног и духовно малаксалог, истрошеног у непрестаним ратовима и бунама, те је све одисало скорим завадама и поделама, и распадом једва састављене целине.
Да су се српски етнолози више позабавили тим аспектима своје науке, боље би помогли своме народу. Да су се бавили природом и законитостима етничких сукоба, од којих врви сва људска и праисторија и историја, омогућили би им да лакше схвате догађаје и да се боље снађу и заштите у страшним непогодама које ће уследити. Овако, својим лепим причама о братству, о коренима, о заједничким митовима и легендама, само су их збунили и разоружали, претварајући их у кротко стадо које се лако и без отпора изводи на кланицу. А косовско питање свакако не би доспело до ове фазе у којој се данас налази.
Као географски појам, Косово има уже и шире значење. У ужем смислу, под Косовом се подразумева само косовска котлина, дуга осамдесетак километара, од Качаничке клисуре на југу, до ушћа Ситнице у Ибар на северу, и двадесетак до тридесет километара у ширину, како где. У ствари, то је равно Косово поље са побрђем и ободом планина које га окружују. У ширем смислу, од давних времена, Косову припадају и одређене су-седне области, као долина Лаба и његових притока на северу, која се назива Мало Косово, затим Горњи Ибар и Стари Колашин, са Звечаном и Косов-ском Митровицом. Са западне стране ту је пространа Дреница са Прекорупљем и својим малим планинама Чичавицом, Голешом и Црнољевом. Затим шарпланинска жупа Сиринић, у горњем току Лепенца, са високим Љуботеном, Жар планином и Неродимком. Са источне стране, Косову природно припадају Горња Морава и Изморник, са Косовском Витином и Гњиланем, као и новобрдска Крива Река, са Косов-ском Каменицом. Такво увећано Косово постаје једна значајна и замашна територија, која као засебна географска, етнографска и историјска целина заузима знатан део Старе Србије. Само у том облику и обиму, оно се може сматрати достојним свога имена и може задржати своје васкадашње значење - колевке, матице, постојбине.
Брисање имена Метохија
Седамдесетих година, када је у Брозовој Југославији устоличена САП Косово, аутономна покрајина са свим атрибутима државе у држави, и то албанске националне државе са прокламованим правом на самоопредељење и отцепљење, појам Косова је раширен све до албанске границе, да би обухватио и Призрен са Призренском Подгором и шарпланинским жупама Средском, Опољем и Гором, затим Подриму и Хас, равну Метохију, са Метохијском Подгором, као и Ругово и српски део Проклетија.
Теза о илирском пореклу Албанаца, служила је истицању природног права за проширење албанске државе на све територије које су некад заузимали Илири. Она је изграђена на једној лингвистичкој шпекулацији. Птоломеј, на територији данашње Кроје, у своју чувену карту убележио је град Албанополис, у чијој околини живи племе Албани. А хиљаду година касније, на тој територији појављује се област Арбана, и народ Арбанаси, тј. Албанци. Узело се здраво за готово да Птоломеј није разликовао "р" од "л". Наука је могла да прихвати теорију о континуитету имена, али ниеј било доказа о континуитету народа. Без обзира на све, алабнаски теоретичари држали су се своје лингвистичке теорије. Чак ни неспорно утврђена чињеница, како шиптарски језик нема илирско порекло, него трачко, односно дакомезијско, једноставно је - игнорисана. Зато што доказује да Албанци нису староседеоци, него потичу са источних делова Балкана.
Овом проширивању појма Косова, уз брисање Метохије из званичног назива покрајине, одлучно су се касније супротставили државни органи Републике Србије, сматрајући да је реч о злонамерној манипулацији с намером да се покрајини припише албански карактер, између осталог и уклањањем имена Метохије и њене јасне српско-хришћанске симболике. Међутим, историја зна и за још ширу употребу косовског имена, и то, чини се, не на штету српског карактера области, него напротив. Турска царевина је, наиме, 1877. године, Стару Србију са свим њеним географским, етнографским и историјским посебностима издвојила у посебну војно-административну провинцију, под називом Косовски вилајет. Вилајет је имао шест санyака (округа) - Пљеваљски, Новопазарски (сјенички), Пећки, Приштински, Призренски и Скопски. Главни град вилајета била је најпре Приштина, потом Скопље и на крају Призрен. Вилајет је једно време издавао и своје званично информативно гласило, лист "Призрен", који је штампан двојезично, на турском и на српском језику, чиме је и јавно био означен етнички карактер ове простране турске провинције.
Само, све је то била обична провидна маска за показивање демократској Европи, иза које је српски народ у том "свом" нацио-налном вилајету био изложен суровом зулуму и прогонима, препуштен албанској самовољи, односно арнаутској анархији, како се тада говорило.
Грачаница, шиптарска црква!
Слична маска за показивање Европи, са шифрованим порукама и пројектима за ближу и даљу будућност, био је и Брозов Устав из 1974. године, против чијих су замки и смицалица доцније устали државни органи Србије. Али, ако је иза те маске и провиривала она више-вековна борба Крста и Полумесеца, о којој је и сто година раније говорио Феликс Каниц, а коју су сада наслућивали српски политичари, та манипу-лација с именом покрајине била је нешто сасвим ситно и безазлено у поређењу са силном великоалбанском пропагандом која је тада вођена преко штампе и медија, кроз књижевност, уметност, филм, школство, преко Универзитета, Ака-демије наука, кроз квазинаучну литературу, која је просто бујала, а којом је брисан сваки траг српског постојања на Косову вековима уназад. Све је било подвргнуто албанизацији - археолошки локалитети, културни и историјски споменици, цркве и манастири, историјски догађаји и историјске личности... И Грачаница је наводно некад била албанска црква, док је нису преотели Срби кад су "окупирали" Косово. Исто тако, на Видовдан 1389. године на Косову пољу против Турака су се борили Албанци, па и сам Молош Обилић био је наводни Албанац Милеш из дреничког села Копилића.
Тамо где су Турцима рекли "добар дан"
О учешћу Арбанаса у Косовском боју, међутим, сасвим друкчију причу забележио је Бранислав Нушић док је био српски конзул у Приштини, а који је, иако шаљивyија, добро схватао сву озбиљност албанско-српског антагонизма и сукоба на Косову. Ту причу, у ствари, легенду о томе како је арбанашко племе Мирдити добило име, причали су му сами Шиптари.
Док су се две војске, Муратова и Лазарова, спремале за одсудни бој, каже легенда, Арбанаси су се колебали, не знајући којој страни да се приклоне. Напокон, определили су се за Турке, па су дошли пред султанов чадор, поклонили се Мурату и рекли му срдачно: "Мир дита!" Што ће рећи, "добар дан". Султан их није разумео, мислио је да су му се представили и рекли како се зову, те им тако и остаде име Мирдити.
Све то, наравно, нема никакве везе са историјом, али има везе са албанском психологијом, народном културом и традицијом, по којој се они увек опредељују за "јачицу", то јест за јачу страну. То је код њих закон, и у великим и у малим стварима и кад се пресуђује за проливену крв, и у обичним, свакодневним споровима око међа и пара. Истина је и правда увек оно што говори, што жели, што тражи, или што ради јача страна. Чак и када се прекрши чувена беса арнаутска, и то може бити у реду, ако је учинила "јачица". Улога мировних већа и већа стараца, било да суде на основу шеријата, или по закону Леке Дукађинца, састоји се само у томе да нађу згодно оправдање зашто су баш тако пресудили. О томе лепо пише један од малобројних међу Србима добрих познавалаца албанске народне културе и обичајног права, др Милутин Р. Ђуричић, адвокат из Пећи.
Илирска цивилизација пре "ваварских" Грка
Мирдити иначе живе у планинама Северне Албаније, јужно од Скадра, католици су по вери, а баве се претежно сточарством. Последњи њихов племенски војвода, Пренк Биб Дода, живео је почетком овог века на високој нози у Цариграду, примајући апанажу, као двоструки шпијун, и од Србије, и од Аустрије. Један други изданак тог племена, приштински научник Зеф Мирдита, један је од ватрених заговорника илирске теорије о пореклу Албанаца.
То албанско илирство већ је постало један од темеља нове албанске националне идеологије, неке чудне мешавине муслиманског бекташтва и Ничеове филозофије. (Бекташтво је некада било идеологија јаничара, а после уништења јаничара обновило се у Албанији и центар бекташког тајног дервишког реда налази се данас у Јужној Албанији, у варошици Фрашери.) Настанак те нове идеологије започет је у време Рилиндје (Препорода), у прошлом веку, под геслом "Религија Албанаца је албанство", а довршен у кабинетима Енвера Хоyе, под плаштом марксизма-лењинизма-стаљинизма. У њој албанство добија божанске атрибуте, а албанска држава постаје "катедрала за вечне молитве том божанству". Њен највећи празник је "Дан националне заставе", 28. новембар, када се мисли посвећују "божанској Албанији, класичној земљи хероја". У Енверово време религиозна реторика је била ублажена, па су мисли посвећиване "мајци Албанији". Поздравне речи застави политичара Илије Дило Шеперија, на прослави 1920. године, гласиле су, између осталог:
Теорија о илирском пореклу Шиптара, постала је један од темеља албанске националне идеологије, чудне мешавине муслиманског бекташтва и Ничеове философије (бекташтво је била идеологија јаничара, обновљена у Албанији, центар тајног бекташког дервишког реда је у Фрашери, у јужној Албанији). Настанак те нове националне албанске идеологије почео је у време Препорода ("Рилиндја"), у прошлом веку, под геслом: "Религија Албанаца је албанство!". Албанство у тој идеологији - бог, а албанска држава "катедрала за вечне молитве том божанству". Довршавање те идеологије, под плаштом марксизма - лењинизма извршено је у кабинетима Енвера Хоyе, где је религиозна реторика ублажена па су мисли упућиване "мајци Албанији", док је највећи празник био "Дан националне заставе", 28. новембар, кад су призивана "света правила Илира" и албанске нације "која чува традиције и карактер Илира.
Залепршала је Скендербегова застава славна, а божанство слободе народа учинило је да спасење Албаније постане закон! Свето право да је природа поклоњена народима света, додељено је и нашој нацији која чува традицију и карактер Илира...
При томе Албанци замишљају Илире, своје наводне претке, као носиоце културе и славе античког света, док су Грци поред њих били безмало варвари.
Ми се задржавамо на албанском илирству, односно на питању етничког порекла Албанаца, јер без тога није могућ никакав приступ етничкој историји Косова, пошто се већ у самој тој илирској теорији о албанској етногенези поставља питање - ко је старији на Косову, СРби или Илири, односно, Срби или Албанци као директни потомци Илира. А када е одговори на то питање, наравно, у корист Илира-Албанаца, онда следи но-во, још страшније: да ли Албанци данас могу пола-гати право да "врате" на територије са којих су њихови преци Илири потиснути пре хиљаду и по, или чак пре две хиљаде година?
И онда одмах постаје јасно где се налазе извори дуготрајних етничких су-коба у Старој Србији и какви се црни облаци лудила и фанатизма надвијају над нашим Косовом.
Албани и Арбани: зашто Птоломеј не разликује "р'' од "л''
Ко не верује, цитираћемо му нашег познаника Зефа Мирдиту који у закључку своје студије "Илири и етногенеза Албанаца" не може никако да прескочи то за албанску ствар суштинско питање - да ли је постојбина садашњих Албанаца у брдима Северне Албаније подручје њихове експанзије (територија коју су освојили и на њу се преселили), или подручје њихове рестрикције (где су се повукли пред агресијом других, сабили се и притајили до прве прилике)...
Ево како то питање решава аутор чији су преци долазили на Косово да поздраве Турке:
"На крају, као закључак, с пуним се правом може прихватити поставка да су Албанци потомци Илира, као сурвивали Пелазга, и да је врло оправдано схватање да постојбина садашњих Албанаца није подручје њихове експанзије него рестрикције. Илирска су се племена, потиснута са севера и југа, концентрисала у брдским пределима која су већ насељавала, и тако су током векова формирали једну компактну већину која се супротстављала, не без видних последица за време инвазија, мањини.
А своје уверење да Албанци јесу потомци Илира, наш аутор, као уосталом и други који заступају ту тезу, заснива на смешно танком и непоузданом материјалу.
Ево о каквој је научној комбинацији реч.
Познати антички научник, астроном и географ Клаудије Птоломеј, на својој чувеној географској карти бележи на територији данашње Албаније, отприлике тамо где је данас град Кроја, илирски град Албанополис, а у околини илирско племе Албане. Пошто се готово хиљаду година касније, баш на томе месту, појављује област Арбана и народ Арбанаси, то јест Албанци, већ су научници 18. века узели здраво за готово не само да је веза античког града и средњовековне области несумњива него да је реч и о истом народу.
Доцније су многи научници оспорили такво априорно схватање, напомињући да се о континуитету имена може свакако говорити, али никако и о кон-тинуитету народа без других уверљивих доказа. Међутим, албанска се наука дохватила те теорије и држи је се као пијан плота.
Нашег Зефа Мирдиту је једино мучило како су се Албани претворили у Арбане, па је помишљао да оптужи Птоломеја да је променио "р" у "л". Али, није се усудио, па се задовољио и оваквим шућмурастим решењем:
Влада мишљење да је ова промена настала од Грка, према једној нејасној асоцијацији са осталим географским именима. Ме-ђутим, чини се ипак да је могућа метатеза илирског "алб" са "арб".
Дошљаци с источних балканских простора
Пошто је илирска теорија о порекли Албанаца, у суштини, створена на основу једне једине лингвистичке чињенице, и то не баш коректно изведене, питањем албанске етногенезе почели су да се баве и многи лингвисти, па су неки од њих утврдили да нема континуитета нити генетске везе између илирског и албанског језика, док су неки други успели чак да открију порекло албанског, али не из илирског него из трачког, односно дако-мезијског језика.
Само, све је то било узалуд. Албанци нису желели да чују истину о свом пореклу, јер би то значило да нису староседеоци у својој земљи него дошљаци са источних балканских простора, те да треба да се одрекну својих националних идеја и тежњи којима су опседнути. Разочарани Енвер Хоyа наредио је својим научницима да доказе о албанском илирству потраже у археолошким чињеницама, те су ископавања извршена широм Албаније, с циљем да с оповргну и обезбеде резултати модерне лингвистичке науке.
Осврнувши се на историју једног ранијег вишевековног балканског илирства, хрватског, које је славно окончано буђењем хрватског југословенства и дефинитивно припало прошлости, професор Димтрије Богдановић у својој "Књизи о Косову" посветио је дужну пажњу и новом, албанском илирству.
Књижевност и уметност , квази-историја, наука, штампа, просвета, Академија наука, Универзитет...све је било упрегнуто у великоалбанску пропаганду. Циљ је био, вековима уназад, брисати сваки траг српског присуства на Косову. Чак је и Грачнаница била проглашена шиптарском црквом, коју су Срби "преотели",а "прешминкана'је и Косовска битка. На Косову пољу бој са Турцима водили су - Шиптари. А Милош Обилић није никакав српски јунак - он је Албанац, звао се Милаш, и потицао из дреничког села Копилића.
"Илирство" је на Балкану, дакле, аргумент историјске фикције и дугог трајања - од барокне историографије до националног романтизма... - писао је професор Богдановић. - Албански "илиризам", макар на први поглед са више етногенетских разлога, долази сасвим касно, па чак и анахроно у ово наше столеће. Његовим одржавањем и неговањем, данас, пошто је албанска нација већ образована, са сувереном државношћу признатом већ седам деценија, хоће да се оствари ревитализација једног националноромантичарског, националистичког албанског програма, који тежи не само окупљању свих Албанаца у Великој или "Етничкој" Албанији него и новом положају албанског народа на Балкану, с "правима" старобалканских предака. Сазнања историје, лингвистике и археологије у стварној, реконструисаној слици етничке ситуације Балкана, у епохи када се још могло говорити о Илирима и другим староседеоцима, не дају за право таквим аргументима. Динамичка етнографија античког Балкана не зна за чврсте и вековечне поседе - све је у покрету, померању и превирању. Стога је илирска теза, политизована у националноромантичарском духу, данас сасвим апсурдна. Ако би се кренуло за том аргументацијом (под претпоставком да се она схвата озбиљно, а не само као пропагандни симбол), морао би се часовник европске историје вратити бар за петнаест векова уназад, у време сеобе народа. Распоред европских народа, без обзира на многе промене током средњег и новог века почива већ толико столећа на резултатима тога великог померања, премештања и намештања етничких маса на целом простору од Урала до Атлантика. Досељење Словена на Балкан је само појединост тог општег збивања. Позивањем на права староседелаца из епохе пре сеобе народа дошло би се до апсурдног "враћања" словенских и германских народа на простор северне и источне Европе. Пре сеобе народа нема ни Француза и Француске, ни Немаца и Немачке ни Енглеза и Енглеске, нема ни Пољске, ни Аустрије, ни Русије. То је, једноставно, један други, давно прошли, заувек ишчезли свет, а промене које су се у Европи догодиле сеобом народа у раздобљу од III до VII века у сваком су погледу неповратне и коначне.
Био је то први покушај једног нашег академика, суптилног, педантног, пажљивог и у свему одмереног и добронамерног интелектуалца да се озбиљним и поузданим научним и историјским аргументима супротстави заглушујућој великоалбанској пропаганди. Али, кад је његова "Књига о Косову" угледала светлост дана 1986. године, до неба се подигла бука и граја и медијска прашина, не само у Приштини и Тирани, него чак појанвише у Београду, и у тој вици и граји предњачили су поједини српски новинари, исти они који ће потом од 1989. до 1994. године бучно, рекли бисмо букачки, србовати и успети да својим дилетантизмом и шарлатанством укаљају све наше националне светиње и несреће, и тако снажно допринети да из рата који смо изгубили изађемо још и посрамљени и упрљани. Тих историчар и смирени теолог, професор Богдановић није могао да дође к себи од чуда, те је усред те буке и галаме неприметно отишао са овог недостојног света, остављајући нас нашој судбини.
КОМЕНТАРИ