У пролеће, кадa се буди природа, код избеглих и прогнаних Срба из Хрватске расте жеља за завичајем. Тамо, код извора реке Зрмање, у јужној Л...
У пролеће, кадa се буди природа, код избеглих и прогнаних Срба из Хрватске расте жеља за завичајем. Тамо, код извора реке Зрмање, у јужној Лици, провео сам заједно са братом који ради као дописник РТС-а из Зрењанина више дана у априлу, у месту Прљево, у коме од више стотина предратних становника сада живи само један човек.
У суседном селу Прибудићу присуствовали смо у цркви Свете Петке Ускршњој литургији која је одржана први пут после 80 година. На литургији било је присутно укупно десет мештана повратника из више оближњих села. Није то слика само тог места, него нажалост готово и свих крајева у којима су живели Срби до последњег грађанског рата.
Да ситуација није боља ни у већим местима сазнали смо приликом посете и разговора са градоначелником Книна др Марком Јелићем. На прошлим локалним изборима уз подршку Срба, после више од две деценије владавине ХДЗ-а постао независни градоначелник Книна. Од њега сазнајемо да је у прошлих пет година са подручја Далматинске загоре отишло чак 26,5 хиљада људи, што је 15-20 посто становништва.
У Книну је ситуација значајно гора јер је из тог града и околних општина отишло за то време 4.500 људи. То су службени подаци без 2017. и то без морталитета, односно разлике између броја новорођених и оних који су преминули – тако да је стварна бројка вероватно још драматичнија. По просечној старости становништва према службеном попису из 2011., Книн је био међу млађима са просеком од 40 година. Одласком најпотентнијих људи, Книн је остао без стручне радне снаге, иако има још 870 незапослених, који због година старости нису у могућности суделовати у модерним радним процесима.
После прогона Срба остала су пуста и напуштена села, празне општине и опустели градови на чијим прилазима ћете тешко видети и домаћу животињу, а камоли срести човека. Према речима градоначелника „Од столећа седмог овде ваљда није било мање промета – већа је вероватноћа да ћете у сумрак налетети на дивљу свињу него се мимоићи с другим аутомобилом“. За постојеће стање постоји само једна реч – апокалипса.
Док су Срби живели у Книну до грађанског рата почетком 90-их година прошлог века био је то град пун живота и напретка. Туристе који сада долазе на море Книн више уопште не занима – бројна затворена врата и прозори, папиром обложени празни излози дуж главне градске улице – Звонимирова, Туђманова. Нису ретки ни натписи – ‘Продаје се’. Ситуација у Книну је и нешто подношљивија у односу на подручја крша, Лике и Далматинске загоре,
Уместо оних који су ту вековима живели о чему недвосмислено сведоче наши средњовековни манастири и парохијалне цркве, сада се планира да се тај простор насели новим становништвом из Украјине и Белорусије. Да ли је ова солуција реална то је друго питање. И ове државе имају својих популационих и демографских проблема, као и читав западни свет у који одлазе млади са ових простора.
После „Олује“ у српске куће и станове у Книну доселило се много Хрвата из Босне и других делова Хрватске. Свих ових година у Хрватској је вођена политика да се Срби не врате, у чему су све политичке странке биле јединствене. Без обзира на то да ли се мењала власт, однос према Србима није се променио. Уместо враћања станова донешен је „Програм стамбеног збрињавања“ који није могао бити супституција за одузета станарска права. Досељени Хрвати из Босне углавном су се већ иселили јер нису добили оно што им је обећано. И они су постали свесни чињенице и старе изреке “отето-проклето”.
Када погледамо данас у каквом се положају налази Книн као гравитационо средиште и гравитирајућа насеља, не може се поверовати да је реч о истом простору и истим људима. Етничким чишћењем и бруталном одмаздом потпуно је промењен етнички састав становништва. Снижени су сви параметри живота људи и институција. Претворбом, односно пљачком века, производне организације не само да су замрле, него нестале. Книн је постао центар митоманства, а од свеукупне популације око 10.000 се налази у социјалној коми са свим могућим патолошким пратњама.
Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990, а чији су корени још из XIX века, била главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота и за савремену Европу и свет. С тога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире.
У разговору са градоначелником изразили смо жељу и добили обећање да ће посетити своје прогнане суграђане и евентуално им понудити нека решења која би могла утицати на њихову одлуку о повратку. Овде на овом простору могу да живе само они који су ту рођени, али не као грађани другог реда како су до сада третирани. Али за такву одлуку треба превазићи антагонизме и признати грешке погубне Туђманове политике чији је приоритет била етнички чиста Хрватска.
Извор: vidovdan.org
У суседном селу Прибудићу присуствовали смо у цркви Свете Петке Ускршњој литургији која је одржана први пут после 80 година. На литургији било је присутно укупно десет мештана повратника из више оближњих села. Није то слика само тог места, него нажалост готово и свих крајева у којима су живели Срби до последњег грађанског рата.
Да ситуација није боља ни у већим местима сазнали смо приликом посете и разговора са градоначелником Книна др Марком Јелићем. На прошлим локалним изборима уз подршку Срба, после више од две деценије владавине ХДЗ-а постао независни градоначелник Книна. Од њега сазнајемо да је у прошлих пет година са подручја Далматинске загоре отишло чак 26,5 хиљада људи, што је 15-20 посто становништва.
У Книну је ситуација значајно гора јер је из тог града и околних општина отишло за то време 4.500 људи. То су службени подаци без 2017. и то без морталитета, односно разлике између броја новорођених и оних који су преминули – тако да је стварна бројка вероватно још драматичнија. По просечној старости становништва према службеном попису из 2011., Книн је био међу млађима са просеком од 40 година. Одласком најпотентнијих људи, Книн је остао без стручне радне снаге, иако има још 870 незапослених, који због година старости нису у могућности суделовати у модерним радним процесима.
После прогона Срба остала су пуста и напуштена села, празне општине и опустели градови на чијим прилазима ћете тешко видети и домаћу животињу, а камоли срести човека. Према речима градоначелника „Од столећа седмог овде ваљда није било мање промета – већа је вероватноћа да ћете у сумрак налетети на дивљу свињу него се мимоићи с другим аутомобилом“. За постојеће стање постоји само једна реч – апокалипса.
Док су Срби живели у Книну до грађанског рата почетком 90-их година прошлог века био је то град пун живота и напретка. Туристе који сада долазе на море Книн више уопште не занима – бројна затворена врата и прозори, папиром обложени празни излози дуж главне градске улице – Звонимирова, Туђманова. Нису ретки ни натписи – ‘Продаје се’. Ситуација у Книну је и нешто подношљивија у односу на подручја крша, Лике и Далматинске загоре,
Уместо оних који су ту вековима живели о чему недвосмислено сведоче наши средњовековни манастири и парохијалне цркве, сада се планира да се тај простор насели новим становништвом из Украјине и Белорусије. Да ли је ова солуција реална то је друго питање. И ове државе имају својих популационих и демографских проблема, као и читав западни свет у који одлазе млади са ових простора.
После „Олује“ у српске куће и станове у Книну доселило се много Хрвата из Босне и других делова Хрватске. Свих ових година у Хрватској је вођена политика да се Срби не врате, у чему су све политичке странке биле јединствене. Без обзира на то да ли се мењала власт, однос према Србима није се променио. Уместо враћања станова донешен је „Програм стамбеног збрињавања“ који није могао бити супституција за одузета станарска права. Досељени Хрвати из Босне углавном су се већ иселили јер нису добили оно што им је обећано. И они су постали свесни чињенице и старе изреке “отето-проклето”.
Када погледамо данас у каквом се положају налази Книн као гравитационо средиште и гравитирајућа насеља, не може се поверовати да је реч о истом простору и истим људима. Етничким чишћењем и бруталном одмаздом потпуно је промењен етнички састав становништва. Снижени су сви параметри живота људи и институција. Претворбом, односно пљачком века, производне организације не само да су замрле, него нестале. Книн је постао центар митоманства, а од свеукупне популације око 10.000 се налази у социјалној коми са свим могућим патолошким пратњама.
Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990, а чији су корени још из XIX века, била главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота и за савремену Европу и свет. С тога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире.
У разговору са градоначелником изразили смо жељу и добили обећање да ће посетити своје прогнане суграђане и евентуално им понудити нека решења која би могла утицати на њихову одлуку о повратку. Овде на овом простору могу да живе само они који су ту рођени, али не као грађани другог реда како су до сада третирани. Али за такву одлуку треба превазићи антагонизме и признати грешке погубне Туђманове политике чији је приоритет била етнички чиста Хрватска.
Извор: vidovdan.org
КОМЕНТАРИ