Овдје ћемо навести све повеље настале на територији средњовјековне босанске државе, које су издавали владари из династије Котроманић и лок...
1. Најстарији домаћи извор који говори о идентитети босанског становништва у средњем вијеку, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужни Далмацију, а на Запад се није простирала даље од изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250). Наиме у три банове повеље, писане 1234, 1240 и 1249, као његови поданици спомињу се Срби. Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако: „Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном“.
2. Први који јасно идентификује језик у босанској држави јесте бан Стефан ИИ Котроманић у својој повељи Дубровнику из 1333. године. Направљена су четри примјерка повеље, по два примјерка за босанског бана и Дубровник и то две латински а две српски. Латински језик тада је био главни у Дубровнику, а српски језик како видимо у средњовјековној Босни.
3. Након крунисања краљевском круном Немањића 1377. године, Твртко И Котроманић се у својој титули назива „краљ Србљем, Босне , Поморја итд“. Твртко је у своју нову краљевску титулу на прво мјесто ставио „Србље“, за разлику од нпр. Душана, који у својој царској титули на првом мјесту оставља „Србље“ из своје краљевске титуле, јер је осјетио потребу да ту страну, узурпирану титулу донекле србизира, проглашавајући се у првом реду за цара „Србљем“. Између Босанаца и Рашана није постојала она етничка разлика, која је дјелила Србе од Грка, те с тога Твртко није имао разлога да потискује у позадину нову титулу и да истиче Босну на првом мјесту, а и Босна је била само једна од неколико држава на Балкану у којима су живјели Срби као њен државотворни народ, и било је логично да географско-политички назив територије Босне у титули каља Твртка уступи прво мјесто заједничком народном имену Босанаца и Рашана. Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну.
4. Од члана угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима, Гргура Николића, у вријеме када је Хум признавао врховну власт Котроманића и био у саставу средњовјековне босанске државе, имамо помен Срба као његових поданика. Гргур Николић 6. јула 1418, издаје повељу којом укида царину пред Стоном на Заблатку сваком тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона. Дакле, Власи (сточари српског или романског поријекла) и Срби насељаваку територију коју држе Николићи, односно залеђе Дубровника и Стона, али свакако су се налазили и на територијама Стона и Дубровника.
5. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине и припадали су средњовјековној босанској држави. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи и то овако: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. И овдје под Власима треба подразумјевато сточаре српског или романског поријекла.
6. Прибисава Похвалића, посланика великог босанског војводе Сандаља Хранића и његове жене Катарине који су владали Хумском земљом, у својој потврди из 1407. године идентификује језик на којем је написан тај документ као српски и то овако:“с другим листом српским, српски писан“; и у другој потврди Прибислава од истог датума: „записа ере ови лист српски“, затим даље „у другом листу српском“ и још „у првом листу српском“. Исти Прибисав у својој потврди од 15. марта 1411. назива свој језик српским: „ере ови лист српски“; и у другој потврди од истог датума: „ере ови листу српски, и з другим листом српским“.
7. Насљедник војводе Сандаља, Стефан Вукчић Косача, који је носио титулу херцега од св. Саве и по којем је Херцеговина добила назив, такође је своје поданике називао Србима. Тако херцег Стефан, 1450. године у уговору са Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици
8. Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: „обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду“.
9. Мирећи се поново са Дубровником 1454. године и допуштајући им да слободно тргују по његовој земљи, кнез Владислав опет као своје људе спомиње Влахе и Србе.
Како видимо, у домаћим повељама насталим на подручју средњовјековне босанске државе, као становници се помињу Срби и Власи. Код Влаха остаје питање њиховог поријекла и улоге у средњовјековној босанској држави. Знамо да су Власи били професионални сточари и за разлику од ратара имали су мање обавеза према држави и својим феудалцима. Њихова презимена и имена, писмо и језик, упућују да су у већини били србизовани, или је било Срба са влашким пастирским статусом мада је свакако било и Влаха романског поријекла који су били у мањини у односу на српске влахе-сточаре.
Аутор: Борис Радаковић
Преузето СРБИ У БиХ
КОМЕНТАРИ