-Најмоћнији српски владар запостављен је у сопственом народу. -Да ли је Србима дражи Сулејман Величанствени од Цара Душана. -Његово...
-Најмоћнији српски владар запостављен је у сопственом народу.
-Да ли је Србима дражи Сулејман Величанствени од Цара Душана.
-Његовог закона бојали су се сви криминалци.
-У Грчкој и данас плаше децу његовим именом
Рушење његовог кипа у Македонији показује да и даље живи култ цара Душана Силног на овим просторима, а постоји више фактора зашто је овај најмоћнији владар Србије икада данас помало запостављен у свом народу.
Док Турци снимају серије о својим великанима и приказују их код нас, о евентуалној серији која описује Душанов живот и најсјајнији период српске државе нема говора ни у шали.
Границе његовог царства обухватале су данашњу Црну Гору, Србију на северу до Београда, Македонију, Албанију, Хрватску, Бугарску и Грчку.
Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију.
О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице.
У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове.
ДУШАНОВА МЛАДОСТ
Душан је био другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград.
Стефан је у Цариграду с породицом боравио седам година. Ту му је умро млађи син Душица, а старији Душан је имао прилику да се упозна с византијском средином. Породица је била смештена у манастиру светог Јована Претече.
По повратку у Србију Стефан је на управу добио град и жупу Будимљу (берански крај). По речима биографа Стефана Дечанског из каснијег времена, Григорија Цамблака, Душан је једно време боравио на двору краља Милутина. Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. у Србији су отпочеле борбе за престо из којих је као победник изашао Душанов отац.
До краја 1321. године прилике у земљи су се стабилизовале. Стефан је био крунисан 6. јануара 1322, а његов син проглашен за младог краља. Тада је Душан добио владарско име Стефан којим се служио до краја живота. Двор младог краља налазио се на обали реке Дримац.
Душан је на управу добио област Зете, али пошто је тада имао 14 година управа је вероватно била поверена краљевим службеницима о којима се мало зна.
Године 1329. забележено је да Стефан Урош III шаље сина на “безбожне погане бабуне”, како су називани богумили. Ово је био први помен учешћа Душана у ратним дејствима.
СУКОБ С ОЦЕМ, ДОЛАЗАК НА ВЛАСТ И ПРАВЉЕЊЕ ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ЦАРСТВА
После победе код Велбужда Стефан Дечански се посветио подизању своје задужбине манастира Дечани заједно са архиепископом Данилом и младим краљем. Добри односи имеђу оца и сина, међутим, нису дуго потрајали, а узроци сукоба се могу само наслућивати.
Нићифор Григора тврди да је наводно узрок био то што се Стефан Дечански поново оженио и почео добијати децу што је узнемирило младог краља. Сам Душан каже да су људи блиски његовом оцу извршили утицај на Стефана Дечанског да се сукоби са својим сином.
Стефан Дечански је с војском упао у синовљеву земљу, а Душан се са војском повукао на леву обалу Бојане. Сукобљене стране су размењивале посланства и мир је склопљен у априлу.
Мир између сина и оца кратко је трајао. Последњи податак да је млади краљ под влашћу оца потиче с почетка августа 1331. када Дубровчани подсећају Душана на неиспуњена обећања и прете да ће се жалити његовом оцу. О овом другом сукобу пише анонимни биограф Стефана Дечанског.
По његовим речима, краљ је позвао сина на састанак а Душан је наслутио опасност и позвао себи блиске људе да с њим напусте земљу. Они су то одбили и тражили су да се сукоби са оцем и уклони узрок опасности. Душан је на крају пристао те су 21. августа 1331. године Душан и његове присталице кренули из Скадра и упутили се ка Неродимљи где се налазио двор краља Стефана.
Стефан је био изненађен нападом, те се склонио у тврђаву Петрич. У тврђави није било услова да се пружи дужи отпор, па је Стефан Дечански заробљен. Заточен је у Звечану где га је и задесила смрт. Нићифор Григора помиње да је Стефан Дечански задављен по наредби властеле по чијој је жељи и био заточен.
Дана 8. септембра 1331. године Данило II је крунисао Душана у Сврчину. Пошто је уз помоћ властеле ступио на власт, Душан је морао да испуни њена очекивања и да пође у освајачке походе ка југу, правац у коме се српска држава није ширила још од времена краља Милутина.
У јесен 1331. Душан је предузео први поход и освојио је територију до Струме и Амфипоља са Струмицом и околним местима.
Душан је такође ратовао у Македонији где је освојио тада важне градове Охрид и Прилеп. Византинац Сиргијан који је био угледан у том царству, дошао је 1333. у Србију и ставио се у Душанову службу. Душан је заједно с њим почео освајање Македоније и планио је удар на Византију.
Сиргијанова смрт умногоме је пореметила Душанове планове па су се византијски цар и српски краљ састали на реци Галик, недалеко од Солуна и склопили мир. Тај мир је одговарао обема странама јер је Душан морао да сређује прилике на северној граници свог краљевства где је нападала Угарска, а византијски цар је хтео да се посвети рестаурацији царства на територији континенталне Грчке. По споразуму Душан је вратио део освојених градова, али је задржао Охрид и Прилеп, два најважнија града освојена у овом рату.
Иако је 1335. један угарски напад сузбијен, извесно је да је на северној граници често долазило до сукоба. Угарски краљ је опет напао Србију и продро је дубоко у српску територију јужно од Саве. Угарска војска се изгледа повукла крајем године.
У писму које је Бенедикт XII упутио краљу Карлу Роберту пише како овај стално ратује са паганима и шизматицима. И поред свих проблема које је Душан имао у овом делу царства, северна граница је за њега увек представљала споредни фронт, а главни напори били су усмерени ка јужној граници и византијским територијама.
Године 1336. у Радовишту дошло је до другог сусрета српског краља и византијског цара. Не зна се о чему су двојица владара овом приликом разговарали.
Убрзо је дошло до нових немира у Византији, јер је цар Андроник III Палеолог преминуо, а његов природни наследник Јован V Палеолог био је исувише седне на престо. Највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин.
Стефан Душан је на промену у Цариграду реаговао тако што је почео са припремама за нове походе. Забележено је да је куповао оружје у Млецима 1341. који су такође дозволили пролаз Душанових 300 најамника преко територија Млетачке републике.
Душанов поход забележио је Јован Кантакузин. По њему је Душан, сазнавши за смрт византијског цара, напао део Македоније који је још увек био под византијском влашћу, прошао је поред Солуна и стигао до села Крићани. Јован Кантакузин је тада послао Душану посланике и ранији мир је био обновљен.
У наредним годинама грађанског рата у Византији, цар Душан је направио пакт са Јованом Кантакузином и заједно освајао многе територије.
Зна се да је српска војска у доба Душановог пријатељства са Кантакузином освојила Кроју и Валону у Албанији. Највероватније током 1345. и 1346. године освојени су и градови Костур, Берат и Канина. На повељи од 28. марта 1343. године Душан се потписао као краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна, што јасно показује проширења српске државе у том периоду.
Помињање грчких страна вероватно је последица његове жеље да истакне успех у освајању византијских земаља.
Кантакузин се после неколико освајање учврстио у власти и сматрао је да сада може и без Душана да осваја. Иако су се разишли, ни један ни други нису хтели да се међусобно нападају.
Међутим, ситуација се променила и Душан је два пута покушао да ухвати Кантакузина, али му није пошло за руком. Касније долази до отвореног сукоба, али Кантакузин успева да одбије нападе српске војске.
У својим освајањима Душан је успео да заузме град Сер 24. септембра 1345. Сер је од тог дана заузимао важно место у држави Стефана Душана који је у њему често боравио. У овом походу Душан није освојио само Сер, већ и друге крајеве југоисточне Македоније између Струме и Месте.
Дана 15. октобра 1345. Душан је послао писмо млетачком дужду у коме тврди да је он господар скоро целог царства Византије (лат. фере тотиус империи Романиае доминус). Тада је под српску власт потпала и Света гора. Душан је брзо уредио односе са Светом гором и то тако што је у молитвама првенство и даље имало помињање византијског цара, а за њим српског краља.
Светој гори је потврђена аутономија у истој мери у којој је и раније имала. Српски краљ је овим уговором добио потврду легитимности својих освајања, а светогорски манастири су могли да одахну од недаћа грађанског рата. Поред поменутих области, овом приликом је под српску власт потпала и Верија, град који је чувао залеђе Солуна.
Освајањима 1345. завршена је још једна етапа Душанових похода на византијске територије. У историјској науци постојала су неслагања око тога докле је допирала српска југоисточна граница. Георгије Острогорски закључио је да је српска држава обухватала све територије до кланаца источно од Христопоља. На овој страни српска граница неће се мењати све до Душанове смрти.
КРАЉ СРБИЈЕ – ЦАР ВИЗАНТИЈЕ
Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре. Пре крунисања обављало се проглашење9, што је Душан и учинио између новембра 1345. и јануара 1346. године. Поједини историчари верују да је церемонија проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу- Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године.
Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се Душан на натписима на новцу помиње као Реx Расцие – Император Романиае (краљ Србије — цар Византије).
Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патријарха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу.
Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпоставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.
РЕАКЦИЈЕ НА ДУШАНОВО КРУНИСАЊЕ
Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован Кантакузин.
С друге стране, реакција Јована В је била сасвим другачијег карактера који је крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован В је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан.
Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима (реx) при чему је у другом случају додаван епитет Раxие ет Грецорум (Рашке и Грчке).
ПОСЛЕДЊИ ПОТЕЗИ И СМРТ
У наредним годинама Душан утврђује освојене територије, а цар Душан се упућује према Солуну. На самом бедему града састао се са Јованом Кантакузином. Душан је изнео предлог да свако задржи оно што је освојио, док је Византинац то одмах одбио.
После неколико дана војске су стајале једне наспрам друге, али нико није хтео први да нападне. Историчари тврде да је то зато што нико није био сигуран у своју победу, те су се војске разишле.
Пред смрт, цар Душан је морао да се оријентише на северне границе и сукоб са Угарском. О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.
СУРОВИ ДУШАНОВ ЗАКОНИК
Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Још за време Душановог краљевања на српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља правну енциклопедију насталу 1335. године.
По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да поставља законе општег, универзалног карактера. Први део Законика проглашен је 21. маја 1349. године у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. године и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.
Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане.
Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти. Сигурно се примењивао за време Душановог наследника, цара Уроша. Није познато да ли је имао примену током последњих деценија српске средњовековне државе. Са коначним падом српске средњовековне државе под турску власт сузило се подручје на коме су се могле применити одредбе Законика.
Ово су неких од закона који су се налазили у Душановом законику:
О убиству: Ко се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу!
О продавању хришћана: И ко прода хришћанина у другу неверничку веру, нека му се рука одсече и језик сареже!
О блуду властелинке: Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обема руке одсеку и нос сареже!
Као и његови претходници Немањићи, и Душан је био велики ктитор. Поред мноштва обновљених цркава, подигао је и манастир светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Призрена.
Међутим, за разлику од осталих Немањића, он није проглашен за свеца. Неки томе приписују његову суровост, док други, пак, тврде да је то зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и дан данас.
Занимљиво је истаћи да је цар Душан Силни био изузетно висок за то време, а поједини историчари тврде да је имао преко два метра. Сви његови витезови имали су око 2 метра, а пошто у Србији није било пуно двометраша, гарду су углавном чинили страни плаћеници.
И дан данас у Грчкој постоји изрека према којој плаше децу да ће их посетити цар Душан Силни, што је еквивалент Баба Роги у нашој традицији.
Његовог утицаја плашила се и УДБА за време комунизма, па су ипак одлучили да не спрече пренос његових посмртних остатака. Оне су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.
Тајни извештаји Удбиних „верских комисија” показују да се одустало од спречавања преноса моштију, у страху од реакције хиљада поштовалаца српског цара који су корачали у његовој пратњи.
Недавно је почело емитовање нове сезоне “Сулејмана Величанственог” у Србији, а цар Душан Силни вас чека на Ташмајдану сваки дан већ годинама да дођете и станете пред најмоћнијег Србина свог времена. Времена у коме Србија није била “ћилим из Ушака, и Косово свилени јастук из Бруса. Кад Србија није била шака пиринча да је позобе свака врана коју донесе ветар”. На данашњи дан, 20.децембар 1355.године, цар Душан је преминуо, а мало је оних који ће данас посетити његов гроб.
Телеграф је већ покренуо иницијативу да се сними серија о Немањићима, а сигурно је да би цар Душан и те како био заступљен због свог значаја. Да ли би био популарнији међу Србима од Сулејмана Величанственог? Ви имате реч…
Извор: Телеграф.рс
КОМЕНТАРИ