REGNUM SERVILIAE, QUOD EST BOSNA У преводу: дио Србије који се назива Босна или борба против фалсификата, консултовањем изворника. Чија ...
REGNUM SERVILIAE, QUOD EST BOSNA
У преводу: дио Србије који се назива Босна или борба против фалсификата, консултовањем изворника. Чија је Босна (и Херцеговина) повијесно?
Република Српска настала је као израз воље српског народа у БиХ, који је једино у њој видио опстанак и брану трећем геноциду над Србима у БиХ у 20. вијеку. Данас, сам помен Републике Српске изазива код многих у ФБиХ напад бјеснила, изливе мржње и манифестације србофобије.
Често се чују повици, у смислу ако не волите државу БиХ идите у Србију. Пропагира се идеја да смо сви ми у БиХ Босанци или Бошњаци, да тек од краја 19. вијека босанско-херцеговачки православци, преко пропаганде из Србије почињу да се изјашњавају Србима, а да су до тад били Бошњаци или Босанци.
Република Српска се назива вјештачком творевином. Срби у БиХ су према неким „хисторичарима“ потомци православних Влаха који су преко цркве постали Срби. Језикословци из Сарајева сматрају да је Вук Стефановић Караџић украо босански језик и прогласио га за српски, па према томе Срби говоре босанским језиком.
Да се Власи досјете
Позната је изрека да сто пута поновљена лаж постаје истина. У данашњем вријеме када људи мало придају важност идентитету и историји, и када су бомбардовани разним фалсификатима преко медија, постоји опасност да лаж заиста постане истина.
Најача одбрана од фалсификата јесте консултовање оригиналних извора. То ћемо и ми урадити у овом тексту, трудећи се да читаоцима расвјетлимо нека питања.
Република Српска која заузима скоро половину БиХ, своје темеље има у средњем вијеку. Најважнији извор за рани средњи вијек наших простора, јесте спис византијског цара Константина VII Порфирогенита “О управљању царством“ из средине 10. вијека.
Порфирогенит описујући територије које су насељавали Срби, између осталих спомиње у Босну као једну од регија у српској земљи. Босна је у то вријеме била веома мала територија у средњем току ријеке Босне па је зато Порфирогенит назива „земљицом“.
Ријеч папске курије
Такође, у средњовјековним повељама насталим у Ватикану, који је и у средњем вијеку настојао да покатоличи становништво на овом простору, Босна се назива “regnum Servilie, quod est Bosna“, што би у српском преводу гласило “онај дио Србије који се назива Босна“.
Много се говори о босанким средњовјековним владарима, те их данас у Федерацији својатају као Бошњаке. Међутим, прелази се преко њихових свједочанстава о томе ко су и шта су. Тако нпр. бан Матија Нинослав (1232-1250), у својим повељама као своје поданике спомиње Србе док Дубровчане назива Власима. Према томе, Срби у Босни нису никакви Власи.
Најпознатији краљ из породице Котроманић, Стефан Твртко I Котроманић (1353-1377 бан; 1377-1399) у једној својој повељи из 1382 каже:
„пријех благодат од господа бога
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“
Дакле,ако се ослонимо на средњовјековну традицију и историјски развој, Република Српска би била исто што и “regnum Servilie, quod est Bosna“, јер је она данас српска политичка јединица као што је то у средњем вијеку између осталих била и Босна.
Што се тиче идентитета језика, такође се занемарују домаћи извори који говоре о томе. Тако се прелази преко чињенице, да је у Дубровнику постојала канцеларија која је вршила преписку са Босном, а она се називала српском канцеларијом.
Владари Босне и Хума (Херцеговине) такође су свој језик називали српским. Бан Стефан II Котроманић то чини у повељи 1333. године, а 1407. то чини посланик банице Анке (жене покојног Вука Вукчића) и војводе Сандаља који су управљали добрим дијелом данашње Херцеговине.
То се види и код Прибислава Похвалића:
Чак у 19. вијеку римокатолички фратри из Херцеговине језик којим говоре и њихови вјерници називају српским. Тако фра Грго Мартић 1842. каже да су и православни и католици у Херцеговини “нашег србског језика“.
Римокатоличким прозелитизмом и продором ислама, долази до сужавања српског етничког простора. Према томе, Република Српска је остатак тог простора и наследница средњовјековне традиције, па тако не може бити вјештачка творевина јер своје корјене вуче из средњег вијека.
Вријеме османлијске управе у БиХ је за Србе доба окупације и угњетавања, док је за муслимане период у којем они настају преко исламизације. Када османлијску окупацију замјењује Аустро-Угарска са својим режимом, римокатолици а добрим дјелом и муслимани у БиХ то одобравају и сарађују са новим окупатором, док опет се Срби буне и воде битку за равноправност.
Током два свјетска рата једино су Срби у БиХ огромном већином стали против окупатора, те због тога били десетковани у одмаздама које су спроводили окупационе снаге као и домаћи помагачи претежно из реда римоактолика и муслимана у БиХ.
Почетком деведесетих, опет су Срби били једини народ у БиХ који се противио рушењу заједничке државе, док су друга два народа због туђих интереса, као и 1914. и 1941. године, кренули да атакују на Србе. Све то је доприњело стварању Републике Српске, која се једина може позивати на старе босанско-херцеговачке традиције.
Према томе, “regnum Servilie, quod est Bosna“, = Република Српска!
Пише: Борис Радаковић.
