Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству. „Јулска криза“ је оконча...
„Јулска криза“ је окончана ратом. Тридесет седам дана дипломатских акција, јавних и тајних преговора, међусобних притисака и уцењивања, завршено је објавом рата Аустро-Угарске Краљевини Србији. Обичним телеграмом, као да се ради о неком војничком или љубавном писму. Иако Србији није било до рата, морала је да га прихвати. Регент Александар Карађорђевић је позвао Србе да „бране свом снагом своје огњиште и српско племе“. Овај позив ниједног Србина није оставио равнодушним. Следећи позив свог унука, принца Србије, краљ Никола I Петровић је своје Црногорце позвао у бој за ослобођење „Српства и Југословенства” и одбрану Црне Горе. Антологијске речи ратног прогласа „цара јунака“ можда најбоље сведоче о карактеру тадашње црногорске државе, њеном духу и циљевима.
Црногорци!
Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари Краљ приморан је да вас и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје; да вас и по трећи пут поведе у рат – у свети рат за слободу Српства и Југословенства.
Црногорци!
Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мöра притиска душу југословенског народа, развио се, да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.
Узмичући пред најездом силнога Османлије, Југословени су се прилогађавали хришћанској Аустрији, да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља. Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су Југословени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног Мора, а Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.
За све то Аустрија је захвалила Југословенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.
Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново – дивну Босну и Херцеговину.
Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло – кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди Богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви све Југославије, са амвона којег отпочела се проповиједати слога, братство и једнакост – латили су се оружја, да своје злобне намјере постигну, да нас униште.
Црногорци!
Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвјећеним савезницима.
Црногорци!
Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад — ко је јунак, на оружје! Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска Краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог Краља пратиће вас у свим нашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!
Цетиње, 24. јула 1914. год.
НИКОЛА с. р.
Предсједник Министарстког Савјета,
Министар Војни,
Генерал-ађутант, дивизијар
сердар Ј. Вукотић с. р.
Министар Финансија и Грађевина,
Р. Поповић с. р.
Министар Правде,
Љуб. А. Бакић с. р.
Министар Иностраних Дјела,
П. Пламенац с. р.
Министар Унутрашњих Дјела,
Саво П. Вулетић с. р.
Министар Просвејете и Цркве, Послова,
Гаврило М. Церовић с. р.
Извор: Академски круг
