Када говоримо о националним симболима Србије потребно је прво поделити их у две групе. Прву групу чинили би званични национални симболи о...
„Умеш ли ти, Милутине, да скинеш капу кад улазиш у државно надлештво? — упита начелник… Видиш ли ти ово? — показује му краљеву слику што виси на зиду. Видео са се ја са њим три пута — рече Милутин. А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна — и показа му шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао ко’ и моји стари. Нама је, госпон’ начелниче, ‘вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба. Зна краљ да ова капа није за скидање…“[1]
Када говоримо о националним симболима Србије потребно је прво поделити их у две групе. Прву групу чинили би званични национални симболи одређени уставом и то су грб, застава и химна. Док би другу групу чинили незванични народни национални симболи као што су: опанак, шајкача и фрула.
Чувени српски пријатељ који је као нико до сада проникао у нашу душу, др Арчибалд Рајс, говорећи о религији код Срба рекао је: „…ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља…“
Како се догодило да војничка капа добије толико на значају и постане више од националног симбола?
Да бисмо покушали да одговоримо на то питање потребно је вратити се на почетак, а то је када причамо о шајкачи 19. век јер се тада она први пут појављује.
Шајкача, то јест капа за војнике која „има форму граничарске капе“, уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе „шајкашку капу“, каква је одређена и за народну војску. Тако је као капа војника и нижих чиновника шајкача убрзо прихваћена. Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача и постала видљиво војничко обележје.
Шајкача је, дакле, названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени.
Врло брзо шајкача постаје и део свакодневне одеће српских сељака. Разлог највероватније лежи у чињеници да су униформе у то време стојале задужене код сељака због брже мобилизације а како се сељаци нису устезали да поједине делове свакодневно користе тако се шајкача нашла на главама готово свих српских сељака.
Било је то први пут да један војни детаљ буде уведен у цивилну употребу, до тада је углавном било супротно, тј. често се дешавалао у српској војсци да неки детаљ народне ношње, уз одређене измене, буде уведен у употребу у војсци.
После Великог рата и велике голготе коју је преживео, српски сељак се није желео одрећи своје већ изношене капе, шта више он се толико везао за шајчаку да је након што би стара капа коначно изгубила сваку употребну вредност, мењао је новом, скројеном о сопственом трошку. Тако је српски сељак уместо да се врати оној капи коју су његови преци носили као део народне ношње радије изабрао шајкачу.
Разлог за такву одлуку лежи највероватније у чињеници да су ратови за ослобођење подразумевали одлазак и на територије које су биле ван граница Србије, то покретање становништва условило је хомогенизацију српског друштва без обзира на све дотадашње разлике.
Носећи војничку капу и заслужена одликовања српски сељак је после рата наметао слику о себи као заслужном ратнику, исказујући војничку прошлост као најважнији део личног идентитета и указујући на сопствени допринос стварању земље, у којој су га нарастајуће социјалне разлике нужно гурале на друштвену маргину, а политичка елита, како то обично бива, одмах након рата заборављала.
Представе сељака на надгробним споменицима подизаним онима који су рат надживели и умрли, у послератном времену потврђују жељу да се сељак прикаже као заслужни ратник. На њима је сељак најчешће приказан у униформи. Онај ко је једном био војник доживотно је себе тако доживљавао. Униформа која је наглашавала његове ратне заслуге, изједначавајући га с онима који су у униформи пали, била је уједно његово свечано одело у коме се осећао једнаким са градском господом.[2]
Нажалост, последњих година у Србији се много тога „искривило“ по питању схватања значаја фолкора и обичаја. Да не улазимо у дубоке анализе, чињеница је да велики број посебно млађе популације не схвата значај свог језика и писма, а камоли обичаја и националног фолклора. Слепо прихватање западних трендова код једног дела млађе популације уз непознавање сопствене историје довео је до тога да се ствари посматрају површно и пречесто олако банализују.
Старије генерације притиснуте овоземљским проблемима и борбом за голу егзистенцију више не маре за историји и обичајима. Медији који свакодневно сервирају низ безначајних вести из живота још безначајнијих личности су дефинитивно потпомогли ову појаву.
„Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити?“[3]
Извор:
[1] Књига о Милутину, аутора, Слободана Поповића Данка
[2] Драшко Живковић | 01.09.2015. | Медија центар „Одбрана“
[3] Мирјана Бобић, Вечерње новости 11.04.2016
