Непропустите

Академик Kаплан Буровић – Албанци нису ни Илири, а камоли Пелазги

АЛБАНЦИ НИСУ ИЛИРИ
– Документа, аргументи, чињенице и сведочанства –
Аутор: Aкадемик, проф. др Каплан Буровић
Питањем порекла Албанаца ево ће два века што се научници света баве (има појединаца који припадају и ранијим вековима!), а од почетка свог националног препорода (1878.) баве се и сами Албанци, који су, природно, посебно заинтересирани, па и импењирани за то.
Егејска сеоба народа, према немачком академику, проф. др В. Милојчићу (Југословен који је живео и радио у Западној Немачкој), имала је три узастопна таласа:
У првом и другом таласу, векови XIII – XI пре наше ере, узела су учешће грчка племена, која силазе из Централне Европе и смештају се на Балкан, на обале Егејског мора, Мале Азије и Источног Медитерана, па су својим бродовима доспели и до обала Северне Африке, као и до обала Јужне Италије – Сицилије, таманећи и асимилирајући Пелазге.
У трећем таласу, векови IX-VIII п.н.е., узела су учешће племена позната под заједничким именом Илири, која исто тако силазе из Централне Европе и смештају се на Западни део Балкана, конкретно: у Северо-источној Италији, Словенији, Хрватској (дуж обала Јадранског мора, Далмација), у Босни, Херцеговини, Црној Гори и у пределима данашње Северне и Средње Албаније. Како се зна, ова племена су се често премештала из једне области у другу, па су тако приспела и до обала Лихнидних језера (Охридско и Преспанско) у Македонији, до обала реке Вардар, па и до Мораве, Дунава и Саве.
Са академиком Милојчићем сложили су се сви научници света, изузев албанских екстремних националиста, који – претендирају за себе да су Илири. Изузетак чини проф. Алекс Буда (1911-1993), председник Академије наука Албаније, који признаје да су Илири дошли на Балкан из Средње и Северне Европе, у касна времена, заједно са културом гвожђа.1)
Други Албанци претендирају да су Илири дошли на Балкан пре Грка, јер – пошто увидеше да не могу доказати да су аутохтони, ни Пелазги – хтели би да буду бар први дошљаци на Балкан, пре сваког другог народа. У тој колотечини међу Албанцима (па и међу њиховим „академицима“!) има и таквих суперклуга (паметњаковића), који и дан-данас претендирају да су Илири и Пелазги исти народ2), да су Илири променили свој субстрат и тако произашли од Пелазга, као Тројанци, Трачани (Дачани, Гети, Дарданци), Сербони, Сармати, Анди, антички Македонци, Етрурци, Латини, Келти и др., који су то учинили без промене субстрата, иако – како сам то изнео у једној другој студији3) – светски научници, па и највећи албански историчари (сами они!), већ су јавно и службено признали да Албанци са Пелазгима немају никакве везе.
Исто тако и Илири са Пелазгима немају никакве везе. То су два сасвим друкчија народа, мада су оба Индоевропљани, али са сасвим посебним језичним карактеристикама. Док је језик Пелазга, који су ушли на Балкан преко Мале Азије и Мраморног мора, имао карактеристику САТЕМ, илирски је имао карактеристику КЕНТУМ. Један народ са карактеристиком кентум, без промене субстрата не може произаћи из једног језика са карактеристиком сатем. И само ово је довољно да се обори претендирање Албанаца да су Илири пелашког порекла. Ми се нећемо бавити опширније овим проблемом, пошто је научно третиран од других, који су се сложили са поменутим немачким Академиком Милојчићем, па и са аустријским Академиком Мајером, који нам је научно доказао да Албанци немају ништа заједничког са Пелазгима.
Како каже Карл Паул (Carl Paul, 1839-1901), Илири су се сместили на Балкану по огњиштима Пелазга и Грка, па и Трачана које су протерали, таманили или и асимилирали, обична ствар у та времена са свим народима. Касније, кад ће се ојачати грчки елеменат по приморским градовима Јадрана, изграђених од грчких колониста, Илири ће се подвргнути грцизирању, које је прекинуто инвазијом Римљана на обале Јадрана у II-I veku pre nove ere.
Први који спомиње Илире је историчар античке Грчке Херодот (око 490-425), познат као Отац историје. Значи, у време Тројанског рата (век XI) Илири нису били на Балкану, јер – да су били – споменули би их у свима нама познатим грчким еповима ИЛИЈАДИ и ОДИСЕЈИ, као што се спомињу сви други народи тог времена. Неспомињање Илира је и један аргуменат да они нису произашли од Пелазга. Дарданци се спомињу, што значи да ови нису Илири.
Упола грцизирани, дуж римске окупације, Илири су затим били изложени романизирању и хришћанизирању, које је дошло из Рима са римским конзулом Emilianusом Paulusом, познатијим касније као Свети Павле. До краја римског периода Илири су се романизирали потпуно, чему је на посебан начин допринела црква и хришћанство, које није толерисало политеизам. Пошто Римљани прихватише хришћанство, оно је постало снажна полуга за романизирање свих народа Римске империје и учвршћивање власти римских консула и императора у покореним земљама. Овако, са искључењем Грка, романизирали су се не само неписмени Илири, већ и писмени Етрурци, сви народи Апенинског полуострва, народи Иберског полуострва, Шпанци, Португалци, затим Французи (Гали), народи Балкана, Албанои, Трачани, Дачани, Румуни, Власи, Дарданци, па и добар део Грка.
Све до почетка грцизирања, Илири су живели у примитивној заједници, ма да су ту и тамо и они имали робове. Грцизирањем и, посебно романизирањем, распала се њихова примитивна заједница и племенско устројство. Из дана у дан у њихов живот све дубље и дубље продиру робовласнички елементи живота и устројства.
Као примитиван народ, Илири никада нису употребљавали њихов језик у писане ствари, па ни на свом надгробном камењу. Описмењени Илири употребљавали су искључиво или грчки, или латински језик и писмо, јер су се само преко тих језика културно уздизали и споразумевали. Тако да до данас није откривен ниједан текст на илирском језику. Према томе, илирски се језик не познаје. И поред тога, базирајући се на неким речима које су сачуване и стигле до наших дана посредством других језика, наука је констатовала да је илирски језик био типа КЕНТУМ.
У IV веку п.н.е. десила се тзв. сеоба Келта. Ова је сеоба потресла и Балкан, па и пределе данашње Средње Албаније, где су живели Илири. Већина Келта се повукла са Балкана и наставила свој пут преко данашње Румуније, Украјине, Русије, према Кавказу и обалама Касписког мора. Али су ту и тамо, где год су нашли погодне услове за живот, остала поједина племена, братства. Тако су у Мату, покрајина данашње Средње Албаније, остали делови племена Албанои, више братстава, о којима сам писао у мојој студији Ко су Албанои?.
Дуж векова III-V наше ере Балкан су преплавили тзв. Варвари, Готи, Визиготи, Остроготи, Гали, Сармати, Алани, Маркомани, Хуни, Авари, који га опљачкасе, спалише и опустошише. Ево шта пише Св. Јероним из Стридона Далмације, хроничар краја IV века:
„Јежим се кад помишљам да прикажем разарања нашег времена. Има више од 12 година што крв тече као река: Готи, Сармати, Алани, Маркомани пустоше и пљачкају Тракију, Македонију, Дарданију, Тесалију, Акају, Епир и сву Панонију. Свуда насиља, терор, свуда уздаси, свуда страшна фигура смрти. За ово сведок је Илирија, сведок је Тракија, сведок је и место где сам се родио, где се све разори, сем неба и земље, драча и густих шума.4)
Варвари нису само убијали, већ су одводили и са собом, путевима њихових пустошења, десетине и стотине хиљада заробљеника, све претворено у робље, све одведено са Балкана. Следствено, после ових разарања и пустошења становништво Балкана се много-много проредило.
У ово време почињу и Словени да прелазе Дунав. У почетку са Аварима, као извидне јединице, које су исто тако пустошиле и пљачкале, а затим су почели да прелазе Дунав и са породицама, те више нису пљачкали, већ су се настањивали у опустошеним пределима, као седентарни земљорадници, који више нису мислили да се отуда удаље. Они су се ту настањивали за стално. Позивани су за то и од византијских императора, пошто су опустошени предели требали да се економски обнове, а граница на северу империје да се брани од нових Варвара и пљачкаша. Они који нису позвани од императора, прелазили су Дунав самовољно и снагом свог оружја освајали територије и градове, па и таква утврђења као што је био Durrhachium (Драч, главни данашњи приморски град Албаније). Године 548. нове ере Словени, прадедови данашњих Србо-Црногораца и Македонаца, снагом свог оружја освојише Durrhachium.
Наглашавам овде да је један део ових Словена стигао на Балкан вековима пре, заједно са Пелазгима, који су ушли на Балкан преко Мале Азије. Кад су стигли на Балкан Илири, Словени су се повукли на северу Дунава. Један део ових Словена опстали су ту, на територији данашње Румуније и њих познаје историја са именом Анди. Други део, сада и они познати са именомСербони, наставили су своју сеобу до Кавказа, где их бележи Птоломеј у II веку наше ере. Негде у то време они се враћају према Средњој Европи и, заједно са осталим Словенима, опет силазе на обале Дунава и, одавде, како смо рекли, изнова улазе на Балкан.
Ови Словени, који долазе са руских степа, и поготово Дачани, који се у II-III веку нове ере селе са Балкана и настањују се у данашњој Румунији, изазвали су нову сеобу Анда, који прелазе Дунав и, у III веку наше ере, настањују се у Тракији, територија данашње Бугарске.
У каквом су стању нашли Словени Косово, кад су се ту настанили у В веку, ето што признају сами албански историчари:
„Године 441, Атила, вођа Хуна…освоји, пограби и поруши један велики број градова Македоније и Илирије, и посебно у Дарданији (= Косово). Византијски историчар Приск, који је прошао по овим областима са једном делегацијом, која се управила за на двор Атиле, каже нам да је Дарданија претворена у ненастањену пустињу, коју су биле прекриле шуме. Куда год су прошли, Хуни су пљачкали и одводили са собом један велики број становништва као ратне заробљенике. Међу овим робовима, Приск каже да је видео и Илире са обала мора“.5)
Неки албански “научници”, претендирајући да су Илири и да су у односу на Словене били јако развијени, на једном неупоредиво вишем културном ступњу, праве свакаква бесмислена упоређења и понижења Словена, посебно Срба. Енглез Noel Malcolm, који се поводи за њима пише:
“Прве описе за њих (Србе) оставили су нам византиски аутори, који нам их описују као дивље становништво, више сточарско неголи пољопривредно, са много главара, али без врховног вође. За једно племенско становништво, са једним прилично ниским степеном материјалне културе, приспеће на обале Дунава и њихов погед према југу, може се упоредити са једним огладнелимчовеком, који ослања своје лице на излог дућана пун прехранбених артикала”.6)
Претходне описе византијских аутора господин Малколм изгледа није ни видео, јер и он види само оно што се свиђа велико-албанским шовинистима и расистима. Чињеница је неоспорна да Словени нису наследили “процветали” Балкан енглеског фалсификатора историје Малколма, већ “ненастањену пустињу” византијског историчара Приска. Јако проређено становништво Балкана Словени су асимилирали, изузев Грка, Албано-а, Румуна и Влаха. Делимично су и њих асимилирали, али не све. У пределима данашње Грчке, не само што нису асимилирали Грке, већ су Грци асимилирали Словене, као што су их ту и тамо асимилирали и Румуни, па и Власи.
После VI века Илири се више не спомињу ни у каквим написима. Последњи остаци Илира претопили су се са Словенима током њиховог заједничког живота.
У средњем веку, по разним написима, срећемо опет име Илира и Илирија, али сада се тим именима подразумевају Словени и Србија, Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска.
У средњем веку, управо године 1043., по први пут у историји човечанства спомињу се и Албанци-Шћипетари на територији данашње Албаније, управо у њеном средњем делу, у полеђини града Драч, како се тада на српском језику звао тај град, познат у античка доба под именом Epidamnus, затим Durrhachium.
Те године, 1043, под командом драчког кнеза Ђорђа Манијака, једна војска од Нормана, Бугара, Грка и Албанаца (arvanitai), кренула је преко Охрида за Thesaloniqi (Солун) и отуда у правцу Цариграда. Хроничар тог времена, Michael Attaleiates, у једном свом спису спомиње то и, уз то – Албанце. Ана Комнен, која је из XI и XII veka, одредила је и границе тадашње Албаније. Она каже да се у XI-XII веку Албанија простирала у пределу између реке Црни Дрим (на Истоку) и Јадранског мора (на западу), и – на северу – до реке Дрим, а на југу до реке Шкумбини. ИМарино Барлецио (Barlezio, 1460-1512) каже да се Епироти (= Албанци) и Епир (Албанија) простиру на северу до реке Дрим, да преко Дрима нема Албанаца, пошто тамо живе Илири (= Словени). Скадар, од 910. године наше ере и за 500 година редом био је престоница Црне Горе и Србије. Ми можемо слободно веровати Барлециу, јер је тада живео у Скадру, борио се раме уз раме са Илирима (Словенима) за одбрану Скадра од турског напада и, све што пише, видео је својим очима. Он је аутор добро познатог дела DE OBSIDIONE SCODRENSI (ОПСАДА СКАДРА), објављено на латинском језику у Венецији 1504. године. Ово нам кажу и остали историчари тог времена, па и сами Албанци. Колико за пример споменућу бискупе Марина Биција и Петра Мазарека. За обојицу Албанци претендирају да су њихови, Албанци. Ово нам у последње време рече и Енглез Robert Elsije, познат као велики пријатељ Албанаца. Ево како се он конкрето изражава:
«У Средњем веку није било много албанског становништва по приморским албанским градовима. Становници Durresa (Драча) били су претежно Венецијанци, Грци, Јевреји и Словени. У Скадру су живели Венецијанци и Словени, док у Влори Грци Византинци ».7)
Не знајући одакле су Албанци стигли на Балкан, у почетку наш Далматинац Tuberone Cervo(1455 – 1527) познат као историчар, а затим и норвешки научник, историчар и академик, проф. др Ханс Тунман (Hans Erich Thunmann, 1746-1778), поставише хипотезу о пореклу Албанаца од Пелазга, коју прихватише скоро сви, посебно August Shlaiher и Georg fon Han, два највећа пелазгомана свих времена, које су надмашили, разуме се, само албански пелазгомани.
Свима добро познати аустријски академик, проф. др Gustav Majer, пошто је строго научном анализом оборио хипотезу о пореклу Албанаца од Пелазга и – пошто је рекао да су Албанци братски народ са балтичко-словенским Литванцима – први је који лансира нову хипотезу о Албанцима. Он је рекао да је албански језик наставак једног дијалекта илирског језика8). А ово значи да су и Албанци или Илири, или синови Илира. Он је то само рекао, претпоставио. Апсолутно ничим нам то није доказао.
Због тога што су у то време Албанци били слабо познати, а о њиховом језику нису постојале никакве студије, као и зато што су у то време научна истраживања о народима била подложена романтизму, претпоставка Густава Мајера (а пре њега имамо словенског историчара Т. Церваи српског бискупа Петра Мазарека!) је прихваћена као OPINIO COMMUNIS и научници су се држали ње све до почетка XX века. У историји албанологије су познати као велики илиромани Leak, Hahn, Xylander, Миклошић, Meyer, Jokl, Pedersen, Krečmer, Cimohovski, па и многи наши: Милан Шуфлај, Димитар Туцовић, Хенрик Барић, Љубо Булатовић-Ибријски, Божидар Ферјанчић, Момчило Спремић, Богољуб Храбак, Мирко Бајрактаревић, Живко Аврамовски, Гојко Вукчевић, Драгослав Срејовић, Боривоје Човић, Реља Новаковић и др. Међу неалбанцима, ови последњи, заједно са Хрватом Антун ом Мајером, су можда последњи Мохиканци те хипотезе. У тој романтичној, преднаучној фази развоја албанолошких студија, због недостатка докумената и научних чињеница, сви су они интуитиво претпоставили да су Албанци генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга. Неки настављају да кажу то и дан-данас, штавише и са фанатичким и најфундаменталистичким инсистирањем, не узимајући ни најмање у обзир научну истину! За њих је албански језик управни наставак илирског језика. Следствено, и Албанци су за њих управни, генетички следбеници Илира.
Понављам: П р е т п о с т а в и л и ! Апсолутно нико од њих ничим то није доказао. Значи, имамо посла само са једном најобичнијом претпоставком, са једном хипотезом, у чији прилог ниједан од оних, који су је лансирали или прихватили, не само што није донео никакав научни аргуменат, већ се није ни побринуо за то. Ни за илирску, камоли и за пелашку. Тако Франз Миклошић каже: „данашњи албански језик, који ми сматрамо за наставак илирског језика“9). Као Миклошић, који нам не претставља никакав аргуменат о илирском пореклу албанског језика, тако су поступили и сви остали.
Поменути Албанац Алекс Буда каже да Тунман и Хан су „у романтичној фази албанолошких студија…полазећи само од формалних језичних критерија, узимајући сваки стари индоевропски елеменат ономастике за илирски и сваку стару карактеристику предисторијске керамике Централно-Источне Европе као илирску, прешло се у ПАНИЛИРИЗАМ, који је владао до 30-тих година овога века (XX,- КБ). Пионири панилиризма били су археолози и филолози G.Kossиna, R.Much. C.Schuchhardt, J.Pokorny… Утицаји ових концепција нису нестали ни данас потпуно“.10)
Албанци су касно сишли на пољу науке, па и своје албанологије. Међу њима мислим да су први неки из албанске дијаспоре у Италији, образовани по италијанским школама, који су били под утицајем поменутих светских научника. Албанци Албаније, све до њиховог националног препорода, нису ни нос привирили у албанологији ни у ком правцу. Они су масовно били неписмени. Албански академик, проф. Димитар Шутерићи (Dhimitër Shuteriqi, 1915-2003), пише да су се у та времена писмени Албанци бројали на прсте једне руке. Али, кад се описменише, посебно кад им постаде јасно да је пелашка хипотеза научно оборена и неодржива, неприхватљива од светских научника11), они се грчевито ухватише за илирско-албанску хипотезу, као дављеник који се хвата за сламку, ма да још увек међу њима ту и тамо срећемо и по којег Пелазга.
Прихватање ових хипотеза од стране Албанаца одговарало је, пријало је њиховим националним и националистичким интересима и стремљењима, аспирацијама. Албански националисти, не само што је срдачно прихватише, већ – претендирајући да је она неоспорно и доказана – виорили су је као заставу својих претензија, па је претворише и у убојно копље за њихов национални препород и њихове претензије на територије суседних народа и држава, које сматрају дан-данас за своју прћију, легитимно насљедство „својих“ пелашко-илирских прадедова.
Управо зато су се они упињали и упињу се на њу и дан-данас. Они су били и јесу спремни да прогласе за заклетог непријатеља албанског народа свакога ко и посумња у ту хипотезу, да га сатанизирају, па и да га убију. У једној другој студији ми смо споменули као таквог АлбанцаMojkom Zeqo. Овде ћемо споменути другог Албанца, Albert Kotini, који ме прогласио за антиалбанца зато што се не слажем са њиховом фалсификованом историјом, што се не слажем са њиховим претендирањем да су аутохтони, следбеници Илира, па и Пелазга.12)
Као илиромани истакли су се међу Албанцима академици, проф. др Ећрем Чабеј (Eqrem Çabej, 1908-1980), др Алекс Буда (1911-1993), проф. Шабан Демирај (Shaban Demiraj), проф. дрАндрокли Косталари, Музафер Коркути, Музафер Џаџиу (Myzafer Xhaxhiu), Зеф Мирдита,Скендер Ризај, Али Хадри, а у последње време – могуће као њихов последњи Мохиканац – иИсмаил Кадаре, па и многи други, који – као овај последњи – немајући ни појма о албанолошким проблемима, стављају нам велико-албанску политику албанске феудо-буржуазије у први план својих „научних“ истраживања и претендирања, ствар коју им је тражио њихов führer Енвер Хоџа, који је и јавно признао да они своју политику имају у први план и да – следствено – њиховој науци недостаје научна објективност.13)
Временом, ново поколење светских научника, отцепивши се од преднаучних, интуитивних и романтичних ставова, који су владали у албанологији до првог фртаља XX века, открили су такве научне чињенице, на бази којих им резултира да Албанци не само што нису генеалошки следбеници Пелазга, већ ни следбеници Илира. Тако они устају против хипотезе о илирском пореклу Албанаца, износећи за то документа, чињенице и своје строго научне аргументе. Међу првима су Аделунг (Johann Christoph Adelung, 1732-1806)14) и Копитар (Jernej Kopitar, 1780-1844)15). Само што се ни они нису заузели и доказивањем своје хипотезе о неилирском пореклу албанског језика. Тако да заслуга почетника ове нове хипотезе припада аустријском археологуКарл Паулу (Carl Paul), који, у подршци хипотезе својих претходника да албански језик нема везе са илирским, доноси нам први научни аргуменат: КЕНТУМ-САТЕМ, који је и главни аргуменат, најважнији16). Тези Карла Паула да Албанци нису Илири дали су своју свестрану подршку са сериозним научним аргументима скоро сви научници времена, међу које заслужују да се спомињу: Hermann Hirt, Gustav Weigand, Vladimir Georgiev, I.I.Russu, Grigore Brânkuch,Hans Krahe (у делу ALTEN BALKANILYR, HAMER 74), J.Pokorny, Paul Kretschmer, V.Pârvan,S.Puškariu, југословенски академици проф. др Хенрик Барић, проф. др Иван Поповић, проф. др Каплан Буровић, Македонци др Ристо Ивановски, др. Петар Поповски и пуно других. Они не само што се слажу са тезом о неилирском пореклу Албанаца, већ сваки од њих, студирајући проблем прудентно, са научном акрибијом, значи без пристрасности и којекаквих тенденција, претставили су нам и своје аргументе о томе, сасвим научне, историјске и језичне, затим етнографске, фоклористичке, антропонимиске и археолошке. Они и њихови следбеници поређали су низ сасвим убедливих аргумената, којима научно и недвосмисљено доказују да Албанци не само што немају никакве генеалошке везе са Пелазгима, већ ни са Илирима.



Тако немачки академик, проф. др. Густав Вајганд (G.Weigand, 1860 – 1930), лингуиста и балканолог, посебно познат као истраживач румунског и аромунског (влашког) језика, пошто се заузео и студирањем осталих језика Југо-источне Европе, нарочито албанског и бугарског, за што је предузео и путовања у те земље, да би се на лицу места упознао са феноменима и истином, претстави свету његових 12 аргумената17), којима нам на сасвим научан начин и сасвим непорециво доказа да Албанци немају ништа заједничког са Илирима. Открића академика Вајганда побудила су интересовање за његову тезу многих светских научника, који се сада активно и строго научно баве албанолошким проблемима, међу којима ћу споменути овде немачког научника, академика проф. др Хермана Хирта, који – супротставлајући се Паулу Крецчмеру о илирском пореклу Албанаца и њиховог језика – доноси нам 6 главних аргумената18) да Албанци са Илирима немају ништа заједничког; па бугарског научника, академика проф. др Владимира Георгијева, који ређа 15 аргумената о томе, па и наш академик светског гласа проф. др Хенрик Барић, који придодаје 4 нова аргумента, затим румунски научници – академик проф. др V.Pârvan и академик проф. др Sextil Puşkariu, па и – како се албански председник Академије наука др Алекс Буда изразио – читав један квартдругих научника и академика, професора и доктора наука, који прихватише хипотезу Карла Паула и снажно су је подржали и подржавају је својим научним открићима, приложивши нове аргументе о непостојању ма какве везе између Илира и Албанаца. Међу њима – и ја, који сам ова истраживања започео још 1955. године као студент албанологије у Скопљу, па их настављам ево пуних 50 година. Базирајући се на ономе што су открили моји претходници и ономе што сам лично открио, констатовао и додао, наводим ових 15 аргумената о непостојању ма какве генеалошке везе између Илира и Албанаца:
  1. Аргуменат КЕНТУМСАТЕМ.
  2. Антички топоними Албаније.
  3. Број позајмица из старогрчког језика.
  4. Пут позајмица из латинског језика.
  5. Романизација.
  6. Поморска и рибарска терминологија.
  7. Албанци се не спомињу у раном средњем веку на територијама где актуелно живе.
  8. Homo Georgиcos.
  9. Слагања албанског језика са балтичкословенским језицима.
  10. Румунскоалбанска слагања.
  11. Недостатак трагова старог далматског утицаја.
  12. Келтски елементи код Албанаца.
  13. Хришћанство.
  14. Археолошки и други докази материјалне и душевне културе албанског народа.
  15. Анализа АДН.
Да сада узмемо у детаљну научну анализу сваки аргуменат посебно, да бисмо видели о чему је реч и у чему је ствар:
АД. 1.- Аргуменат КЕНТУМСАТЕМ.
Аутор овог аргумента је поменути немачки научник, академик проф. др Karl Paul, али га образложио научно други немачки научник, академик, проф. др Hermann Hirt, који каже: ЈезикВенета, који су према Херодоту били Илири, био је један КЕНТУМ језик. И од језичних остатака осталих Илира излази да су они имали језик КЕНТУМ“. У наставку Х.Хирт нам наводи, између осталих, име илирског војсковође Весцлевес, име Волтурекс, име племена Agrиañes иlиAgrìaи и др. Полазећи од овог аргумента, Х. Хирт каже да „албански језик са илирским нема везе“.(Цит. дело, стр. 179-188.)
Професор Берлинског универзитета, Франц Боп (Bopp, 1791-1867), познати немачки лингвиста, главни оснивач компаративне историјске индоевропске лингвистике, студирао је и албански језик и, пошто је учинио мање више целовиту историјску анализу граматичкој структури и неким лексичким елементима албанског језика, дефинитивно је утврдио да је тај језик део индоевропске језичне фамилије, где заузима једно посебно место, као засебан језик19). Каснијим студијама, сви светски научници, колико за пример спомињемо Xylander-a20), Барић-а, па и најпознатији албанолози Албаније, нису учинили ништа друго, само што су потврдили констатације професора Бопа.
Индоевропски језици, дуж њиховог историјског развоја, еволуирали су све више и више, одвајајући се и удаљујући се један од другог. Овај развој, временом, донео је такве промене у свим њиховим фонетичким подсистемима и граматичкој структури, да су се они коренито разликовали један од другог. Ослањајући се на начин како су поједини језици рефлектирали палатале, поделени су у две велике много старе « дијалекталне » групе, које – према владајућем мишљењу – ту промену палатала треба да су извршиле још у другом миленијуму пре нове ере.21)
Ове две старе језичне групе су САТЕМ и КЕНТУМ, назване овако према броју СТО њихових језика. Признали су ово сви светски научници, Педерсен, Кречмер, па и Андре Мартине (André Martиnet), један од највећих лингвиста данашњице, структуралист и оснивач функционалне лингвистике, професор у L’Ecole pratиque des hautes Etudes, а затим и професор на Сорбони: 10 година је предавао и на Университету Колумбија у Њујорку.22)
Главна разлика између ове две језичне групе консистира у начину рефлектирања индоевропских палатала k`, g` (= ћ, ђ). Ево да упоредимо неколико речи латинског кентумјезика са санскритским сатем језиком:
LATISKI: CENTUM « сто », COR / CORDIS « срце » ; -LINGUA « језик », -AQUA « вода », AGÔ « чиним » ,GENER « зет » и тд.
SANSKRITSKI: SHATAM « сто », KRAVIS, KRAVYAM « месо », PANČA « пет » (<*PENQUE), YUGAM « јарам », RAJAS (= radžas) « мрак », JANU (džanu) « колено » и др.
У групи САТЕМ језика улазе: индијски (санскритски), персијски, арменски, трачански, сви балтичко-словенски језици, руски, српски и албански.
У групи КЕНТУМ језика улазе: латински, етрурски, келтски, грчки, германски језици, токарски, хетитски и илирски.
Херман Хирт каже: „Настојања неких, да докажу сатем карактер месапског језика, нису неоспорива…Венети и Месапи припадали су једном језичном стаблу. Њихови језици треба да се укључе у кентум језике, са којима албански језик нема никакве везе“.
Хенрик Барић, који подржава ову поделу језика, каже :
«Арбанашки језик је неоспорно језик групе САТЕМ, у којој су индоевропски палатали замењени сибилантима (в. § 4), упореди арбанашки sorrë : lat. cornиx ; arb. zorrë : lиt. zarna, nem. garn. ».23)
Исто то каже и Norbert Jokl, познат као највећи пријатељ албанског народа. Поновили су то и албански академици проф. др Ећрем Чабеј, проф. Шабан Демирај и сви други редом. Нема тог Албанца који није прихватио ову поделу и који се није сложио са сатем карактеристиком албанског језика.
Како видите, илирски и албански језик припадају сасвим различитим групама језика. Први је КЕНТУМ, а други је САТЕМ.
Следствено, албански као сатем језик (ствар ова – понављамо – коју до данас није нико порекао, па ни сами Албанци!)24), не може бити син илирског језика, који је био језик кентум. А за последицу – ни Албанци не могу бити следбеници Илира и ни којег другог народа са језичном карактеристиком кентум, значи ни следбеници Етрураца, или западних Пелазга и др.
Из једног кентум језика може произаћи само један кентум језик, као што и из једног сатемјезика може произаћи само један сатем језик, изузев случајева кад имамо промену субстрата, као што је случај са савременим румунским језиком, који је некада био сатем језик, али – пошто је променио свој субстрат путем латинизације – он данас није више сатем језик, већкентум. Исти је случај и са влашким језиком. Албански језик није претрпео промену свог субстрата, са чиме су сагласни сви научници света (па и албански!), без изузетка. Према томе, албански језик, као један сатем језик, не може бити директан наставак илирског кентум језика. Он не може бити ни његов син, нити било какав дериват илирског језика, као што ни румунски савремени језик није више ни син, нити дериват трачког језика.
Аргуменат КЕНТУМ-САТЕМ је јако важан и научно непобитан. Он нам сасвим јасно и недвосмислено доказује да албански језик није ни управни наставак илирског језика – илирски (како претендирају Албанци: сетите се само Албанца Preljoc Margilaj, који се упиње да су Илири говорили албански и да Албанци говоре илирски)25), ни син илирског језика, нити да је дијалекат, или резултат једног природног, нормалног развоја. Овај аргуменат искључује сваку даљу дискусију за илирско порекло албанског језика и Албанаца, чинећи то научно немогућим.
И поред тога, ми се за нашу тезу, да Албанци нису Илири, не ослањамо искључиво на аргуменат кентум-сатем. Али, и да немамо других аргумената, и само овај би био довољан. Очигледност овог аргумента је тако велика, да је и један од највећих албанских илиромана, поменути професор Шабан Демирај, изјавио: „И уистину, кад би било тачно једно такво претендирање (да је илирски језик био кентум, а албански да је сатем!- КБ), онда свака даља дискусија за илирско порекло албанског језика тешко да би нашла један сигуран ослон »“.26)
Играјући карту велесила, које су имале за циљ да употребе Албанце као топовско месо за своја освајања (за што су чинили и чине све да их индоктринирају илироманијом!), неки „научници“ света, подржавајући колонијалну политику својих земаља, а видећи да не могу оборити научна открића Карла Паула и Хермана Хирта да је илирски језик кентум, супротставише се аргументукентум-сатем, измишљајући два дијалекта илирског језика: северни и јужни. По њима само је северни дијалекат (Венети) био кентум, док је јужни – тобоже – био сатем. Многи су од њих то чинили и само да би се додворили албанској буржуазији, за коју почаст или и за псећу кост.
Како се зна, Албанци данас живе на просторијама где су некада живели јужни Илири.
И за ову хипотезу се албански „научници“ ухватише као дављеник за сламку, посебно поменути Ш.Демирај, који се изузетно заузео овим проблемом. Како рекосмо, он признаје да је северни дијалекат илирског језика био кентум, али наставља: « имајући у виду познату чињеницу да је албански језик типа САТЕМ. Остаје да одредимо, у првом реду, каквог је типа био јужно-илирски језик, САТЕМ или КЕНТУМ ? »,- каже он27). Па језичким каламбурима и жонглирањем учинио је све да нам докаже да је јужни дијалекат илирског језика тобоже био сатем.
Рекао сам и кажем господину Демирај: „Етимолошке прове ове врсте деградирају понекад у утанчана жонглирања, али узалудна, са фонетским законима и са коренима речи и индоевропским суфиксима, који горе сплећу ствар, неголи што је расплећу“. Ове му је речи рекао пре мене, од времена, В. Бесевлиев, али им г. Демирај није поклонио пажњу.
Хирт каже: „подела илирског језика у два дијалекта (кентум и сатем) је неоснована“.
Један језик или је кентум, са свим својим дијалектима, или сатем. Не може један те исти језик (било и један дијалекат тог језика!), да буде и кентум и сатем. Ако је северни део језика (дијалекат) КЕНТУМ, онда је и јужни део (дијалекат) КЕНТУМ. И обратно. Кад би био, како Ш.Демирај претендира, северни кентум а јужни сатем, онда овде не бисмо имали један те исти језик, не бисмо имали ни два дијалекта једног те истог језика, већ бисмо имали ДВА ЈЕЗИКА. И то сасвим другчија! Северњаци се са Јужњацима не би ни најмање разумели, као што се не разумеју актуелно германски (КЕНТУМ) језици са словенским (САТЕМ) језицима. Тако, ако би северни кентум језик (Венета) био илирски, онда јужни сатем језик (Labeata или Taulanta) не би био илирски. Овај други би требао да буде један сасвим другачији језик, без икакве везе са првим.
Јесу ли Илири били два различита народа: северни Илири и јужни Илири? Како се зна, јужни Илири нису били ништа друго до племена северних Илира, која су, дуж миграције, потиснули један-другог на југ.
Јужни Илири су и Месапи. Њихова језична карактеристика је кентум, а не сатем, како би требало да буде кад би јужни Илири имали ту језичну карактеристику.
Јужни и северни Илири били су у близини једни других, на једној уској зони југо-западног Балкана и у временском аспекту неоделиви. Словени обала Атланског океана са Словенима обала Тихог океана су хиљадама километара далеко једни од других и у аспекту времена имају скоро две хиљаде година што су одељени. И поред овога, како они Атланског океана, тако и они Тихог океана, имају сатем језик.
Настојање проф. Демирај да докаже карактеристику сатем јужно-илирског језика је пропало, штавише и смешно. Оно има просто политички карактер, ни најмање научни, што ће пред своју смрт признати и његов мецена Енвер Хоџа, изјављујући – како смо то већ нагласили – даалбанској науци недостаје научна објективност. Године 1972., на Првој Скупштини илирских студија у Тирани, познати италијански балканолог, академик, проф. дr Guliano Bonfante рекао му је очи у очи:
“Трачки (и дачански) језик био је без иједне сумње САТЕМ језик… док је илирски (са месапским) био скоро сигурно КЕНТУМ (Ово је моје мишљење а и мишљење покојног Крахе). Сада албански језик је без сумње субстанциално један САТЕМ језик, како то показују многе форме сасвим јасне…“28)
А то је једног дана и сâм Ш. Демирај признао, изјављујући да су илирски и албански „два језика“.
Следствено, треба да прихватимо научна аргументирања да су илирски и албански два различита језика и, као последица тога, да су Илири и Албанци исто тако два различита народа.
КЕНТУМ-САТЕМ је argumentum crucis, који недвосмисљено обара илирску хипотезу. Он искључује сваку даљу дискусију за илирско порекло албанског језика и Албанаца, што – како ћете видети у наставку – принуђен је да призна и сâм председник Академије наука Албаније, који се више и стручније од ма ког другог Албанца заузео управо проблемом овог аргумента.
Да се зна и ово: Албански „научници“, „академици“, пошто су видели немогућност, апсурдност њиховог претендирања да је само северно-илирски језик Венета био кентум, док јужно-илирски сатем, избрисали су Венете из листе Илира. Видите за ово њихов цитираниЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК, стр. 394 и на којој год страни будете хтели. Идући им по вољи, Енглез Ноел Малколм избацује и Месапе из листе Илира.29) Види се јасно да они по сваку цену хоће да изведу Илире са САТЕМ карактеристиком. А тако се не прави наука.
Женева, Јули 1993 – децембар 1995.*)
________________
1) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- рапорт одржан на Првој Скупштини илирских студија у Тирани, године 1972, објављен у KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том I, Тирана 1974, том И, Тирана 1974, стр. 53.
2) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Тирана 1985, стр. 393.
3) БУРОВИЋ, Каплан: Албанци нису Пелазги, – студија, имате је и у делу КО СУ АЛБАНЦИ?, Издавачка кућа ГАМБИТ, Јагодина, 2013.
4) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Институти и Хисторисë: HISTORI E SHQIPËRISË,- Тирана 1959, стр. 141.
5) Иден: стр. 142.
6) MALCOLM, Nöel: КОСОВА,- друго издање, Тирана-Приштина 2001, стр. 23.
7) ELSIE, Robert: Një vjedhje në Dubrovnik dhe dalja në skenë e gjuhës dhe e kulturës shqiptare,- у часопису PËRPJEKJA Бр.6, Tиranë 1996, стр. 91.
8) MEYER, Gustav: DIE STELLUNG DES ALBANESISCHEN IM KREISE DER INDOGERMANISCHEN SPRACHEN,- Göttingen 1884, Essays u. Studien, Bd. I, Berlin 1885, стр. 52-56.
9) MIKLOSICH, Franz: Die slavischen Elemete im Rumunischen,- у “Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften“, Ohilos.- hist. Classe, XII (1861) Wien 1861, стр. 8.
10) BUDA, Aleks: cit. delo, str. 51-52.
11) За опширније о овоме видите моју студију Албанци нису Пелазги, цит. дело, имате је у делу КО СУ АЛБАНЦИ?, Издавачка кућа ГАМБИТ, Јагодина, 2013.
12) KOTINI, Albert: Kapllan Resuli në sulm kundër figurave të kombit,- лист ГАЗЕТА 55, Бр. 123, Тирана 28-30. мај 1999, стр 9. Између осталог ту пише: „Антиалбанска ревија YLBERI, коју издаје Каплан Ресули, напада албанизам…Енвер Хоџа има једну велику заслугу што је ухапсио аутора „издаје“ (алудира на мој роман ИЗДАЈА!- КБ), који, чим се ослободио затвора, у ревији YLBERI чини један оријентиран антиалбански посао, који се сигурно спрема у словенској кухињи…Кажем једина заслуга Енвера Хоџе, јер га ухапсио са правом, не више као агента Срба, већ преко свега као човека који пориче порекло Албанаца од Илира, заразујући и типове као Фатос Љубоња са другима“. Ове његове оптужбе против мене пренели су сви сајтови Албанаца, па и на стране језике. Колико за пример, наводимо сајт ALBANEWS ARCHIVESW: http://www.listserv.buffalo.edu. Један други сајт ових Албанаца (TIFOZAT.COM: http://www.tifozat.com/forum) атавистичком, стравичном мржњом пише: „Каплан Псето Ресули, као књижевник је јако способан. По затворима Енвера Хоџе, где су га на живо одрали, написао је око 200.000 страница рукописа, које сада, пошто је изашао из затвора, објављује. Има 20 година што његове речи чине бајаги утицај у међународним круговима. Ова ларва не треба да се подцени. Он је опасан, јако опасан. Добро је учинио Енверр Хоџа што га ухапсио! Овај мајмун, на телевизији Београда, изјавио је да је Србин. Браћо Албанци, немојте читати његова дела! Он је полудио, јер је провео сав свој живот по затворима! Он пориче аутохтонију Албанаца! Он пориче да смо Илири, што нам признају све енциклопедије света (сем 0.00000000001%)! Немојте овом четнику објавити интервјуе и ништа од његових дела! Каплан Ресули, јебем вам мајку и све чланове породице! Ово говно треба да ликвидирамо. Па зар је још жив ово говно?! Ово нам доказује да су Албанци као овце. Па ово говно је требало одавно убити! Како не изађе један Авни Рустеми (Убица Есат-паше у Паризу. А.Рустеми је затим проглашен од Албанаца за народног хероја!-КБ) да оде у Женеву да га убије?! Како не изађе једна пичка материна да га убије?! О браћо Албанци у Швајцарској, убијте га! Каплан Ресули треба да се ликвидира! Последње речи, подвучене су, поцрњене, од њих. Албански интелектуалац и књижевник, пореклом са Косова, звани Кадри Османи, очитао ми је и опело преко интернета. Користим прилику да се захвалим Французима, који – кад су сазнали албанску незахвалност према мени и њихов очито криминални третман – преко својих медија, па и преко sajtaAssociation française d’études sur les Balkans, осудише их достојно, што моја браћа Србо-Црногорци и Македонци дан-данас нису учинили. Напротив – подржавају их, потстичу их и сарађују с њима против мене. Увек мислим на претставнике власти, ма да их такве имамо и на другој страни, међу верским фундалистима, који – бусајући се у прса и за православље – спремни су за прегршт дрога-долара да се продају и ставе на расположење албанске мафије, која ме прогања. За опширније видите моје дело ТАМО – НА КОСОВО!, Женева 2008.
13) HOXHA, Enver: RAPORTE E FJALIME,- Тирана 1983, стр. 296.
14) ADELUNG, Johann Chrиstoph: MITRIDATES,- том II, стр. 346.
15) KOPITAR, B.Jernej: Albanische, walachische u bulgarische Sprache,- u JAHRBÜCHER DER LITERATUR, 46, Band, Wien 1829, стр. 253.
16) PAUL, Carl: Die Veneter i Eine vorgriechische Inschrift von Lemos,- u ALTITAL. FORSCHUNGEN II, 1894, стр. 200.
17) WEIGAND, Gustav: Sind die Albanier,- u BALKAN-ARCHIV III, Fortsetzung des Jahresberichtes des Instituts für rumanische Sprache. Herausgegenben von Dr. Pr. G.Weigand, Leipzig 1925- 1928, стр. 227-251. Ове аргументе ја сам анализирао детаљно и објавио то на албанском језику спрва у ревијиYLBERI Год. IV, Бр. 5, Женева 1996, стр. 10-11, затим – на српском језику – у мојој књизиСТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ,- Женева 2000, стр.22-36.
18) HIRT, Hermann: Die sprachliche Stellung des Illyrichen,- u FESTSCHRIFT FÜR H. KIEPERRT, 1898, стр. 179-188.
19) BOPP, Franc: Ueber das Albanische in seinen verwandtschaftlichen Beziegungen,- Abhandl. D. Preuss, d. Wissenschaften. Phil. hist. kl. 1854.
20) XYLANDER, J.R. v.: DIE SPRACHE DER ALBANESE ODER SCHKIPETAREN,- Frankfurt am Main 1835., стр. 311 n.
21) PORZIG, Walter: Die Gliederung des indogermanischen Sprachgebietes,- Heidelberg 1954, стр. 75 n.
22) MARTINET, Andre: DES STEPPES AUX OCEANSL’indo-européen et les Indo-européens,- Paris, Payot, 1986, стр. 90.
23) БАРИЋ, Хенрик: ИСТОРИЈА АРБАНАШКОГ ЈЕЗИКА,- Сарајево 1959, стр. 20.
24) DEMIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ, Тирана 1988, стр. 53: и поред свих настојања да избаци албански језик из групе САТЕМ, на крају и овај Албанац признаје: « На бази рефлексије палатала, албански језик припара и.е. језицима САТЕМ ».
25) МАРГИЛАЈ, Прељоц: ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИМ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ,- Подгорица 2001. Видите и моју анализу тог дела, објављена у мом делу ОД ИЛИРОМАНИЈЕ ДО ТЕРОРИЗМА,- Женева 2002, стр. 71-85.
26) DEMIRAJ, Shaban: cit. delo, стр. 22.
27) Идем: стр. 22.
28) BONFANTE, Guliano (Torino): Shqipja dhe ilirishtja,- u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, Тирана 1974, стр. 99.
29) MALCOLM, Nöel: цит. дело, стр. 33.