Погледајте овде, како веома педантно Аустријско царство (1804-1867) наводи, које је становништво живело у њиховој држави, уз званично (попис...
Погледајте овде, како веома педантно Аустријско царство (1804-1867) наводи, које је становништво живело у њиховој држави, уз званично (пописно) изјашњење истог о сопственој националној припадности.
Погледајте овде, како веома педантно Аустријско царство (1804-1867) наводи, које је становништво живело у њиховој држави, уз званично (пописно) изјашњење истог о сопственој националној припадности.
На легенди мапе је издвојен део пописа, а овде из истог издвајамо број Серба, Хрвата, Словенаца и Румуна (оне који су се изјаснили као Власи, аустријска власт је накнадно применовала у Румуне), који су чинили становништво Аустријског царства.
Пописна територија (која нас занима) на југу и југоистоку царевине, обухватала је целу данашњу Републику Словенију, Републику Хрватску, Аутономну Покрајину Војводину (северни део Републике Србије), Мађарску и око половине данашње Румуније (Банат, Ердељ и Буковина).
Ево и веома занимљивог извода из поменуте легенде:
Серба (Православаца) 2.624.000
Италијани и Серби[1] (романизовани): 5.183.000
Хрвати: 813.300
Словенци: 1.167.300
Румуни (са Цинцарима): 2.156.000
На овом попису из 1845. године (унетом на мапу из 1846. године), Аустријанци јасно наводе за Шокце[2] да су Серби.
Напомена:
Овим пописом није обухваћена Босна и Херцеговина (скр. БиХ), јер иста тек после Берлинског конгреса (1878) улази (као протекторат) у састав Аустро-Угарске монархије (1867-1918), мада је формално и даље део Османско-турског султаната (1299-1923).
Наиме, Аустрија је, одлукама Берлинског конгреса, добила мандат (читај: одрешене руке) “да успостави ред“ у овом делу Османско-турског султаната, после Сербског устанка (1875-1878), који је запретио да ће се и овај део сербског етничког просора формално припојити Кнежевини Сербији[3] (1815-1882), а што је било супротно интересима германске нације, односно већ поменутог Аустријског царства и (другог) Немачког царства (1871-1918).
Назив: „Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie“[4]
Аутор: Heinrich Berghaus[5] (1797-1884)
Издавач: Verlag Justus Perthes, а ову издавачку фирму основао је 1775. године, Немац Johann Georg Justus Perthes (1749-1816)
Место издања: Gotha
Језик: немачки
Писмо: латиница
Увећану мапу (Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie) из 1946. године, са пописом становништва (iz 1845. године) унетим у доњи десни угао исте, можете погледати или на следећем линку: http://www.atlassen.info/atlassen/perthes/berpa01/picslarge/berpa1848k0810.jpg
[1] Грко-католичког и католичког верског опредељења. У овај број нису ушли Серби из Кнежевине Сербије, те они са југа данашње Сербије, тј. са простора јужно од Ниша, затим Рашке (тада Новобазарског санџака), са простора Аутономне Покрајине Косово и Метохија (јужни део данашње Републике Србије), Црне Горе, Македоније (вардарске, епирске и пиринске), као ни из данашње Бугарске и Албаније.
[2] Израз »шокчити«, код Мађара означава покатоличење, а под њим се мисли искључиво на покатоличење хришћанско-православно сербског становништва.
[3] Званичан назив (стара ортографија): Княажество Сербiа.
[4] НПун назив: „Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie. Nach Bernhardi, Safarik, und eigenen Untersuchungen von HBgs. Febr 1845. 8te Abtheilung: Ethnographie No 10. Gez. in der geogr. Kunstschule zu Potsdam auf v. Stulpnagel’s Osterr. Kaiserstaat (No 26 in Stieler’s H. Atlas). Gest. v. W. Behrens, Shr. v. Fr. In Baumgarten. Gotha 1846, bei J. Perthes. 1846.“.
[5] Бергхаус је био немачки географ.
На легенди мапе је издвојен део пописа, а овде из истог издвајамо број Серба, Хрвата, Словенаца и Румуна (оне који су се изјаснили као Власи, аустријска власт је накнадно применовала у Румуне), који су чинили становништво Аустријског царства.
Пописна територија (која нас занима) на југу и југоистоку царевине, обухватала је целу данашњу Републику Словенију, Републику Хрватску, Аутономну Покрајину Војводину (северни део Републике Србије), Мађарску и око половине данашње Румуније (Банат, Ердељ и Буковина).
Ево и веома занимљивог извода из поменуте легенде:
Серба (Православаца) 2.624.000
Италијани и Серби[1] (романизовани): 5.183.000
Хрвати: 813.300
Словенци: 1.167.300
Румуни (са Цинцарима): 2.156.000
На овом попису из 1845. године (унетом на мапу из 1846. године), Аустријанци јасно наводе за Шокце[2] да су Серби.
Напомена:
Овим пописом није обухваћена Босна и Херцеговина (скр. БиХ), јер иста тек после Берлинског конгреса (1878) улази (као протекторат) у састав Аустро-Угарске монархије (1867-1918), мада је формално и даље део Османско-турског султаната (1299-1923).
Наиме, Аустрија је, одлукама Берлинског конгреса, добила мандат (читај: одрешене руке) “да успостави ред“ у овом делу Османско-турског султаната, после Сербског устанка (1875-1878), који је запретио да ће се и овај део сербског етничког просора формално припојити Кнежевини Сербији[3] (1815-1882), а што је било супротно интересима германске нације, односно већ поменутог Аустријског царства и (другог) Немачког царства (1871-1918).
Назив: „Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie“[4]
Аутор: Heinrich Berghaus[5] (1797-1884)
Издавач: Verlag Justus Perthes, а ову издавачку фирму основао је 1775. године, Немац Johann Georg Justus Perthes (1749-1816)
Место издања: Gotha
Језик: немачки
Писмо: латиница
[1] Грко-католичког и католичког верског опредељења. У овај број нису ушли Серби из Кнежевине Сербије, те они са југа данашње Сербије, тј. са простора јужно од Ниша, затим Рашке (тада Новобазарског санџака), са простора Аутономне Покрајине Косово и Метохија (јужни део данашње Републике Србије), Црне Горе, Македоније (вардарске, епирске и пиринске), као ни из данашње Бугарске и Албаније.
[2] Израз »шокчити«, код Мађара означава покатоличење, а под њим се мисли искључиво на покатоличење хришћанско-православно сербског становништва.
[3] Званичан назив (стара ортографија): Княажество Сербiа.
[4] НПун назив: „Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie. Nach Bernhardi, Safarik, und eigenen Untersuchungen von HBgs. Febr 1845. 8te Abtheilung: Ethnographie No 10. Gez. in der geogr. Kunstschule zu Potsdam auf v. Stulpnagel’s Osterr. Kaiserstaat (No 26 in Stieler’s H. Atlas). Gest. v. W. Behrens, Shr. v. Fr. In Baumgarten. Gotha 1846, bei J. Perthes. 1846.“.
[5] Бергхаус је био немачки географ.
