БИЛИ МЛАДИ, А ПОСТАЛИ ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Из школске клупе у огањ битке

У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртве...


У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“, записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.

„Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам… Можда нису…

Али је извесно“, наставља Револ, „они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања.“

ГОДИНЕ 1914-2014.
Читав век споменика речи, бесмртним српским ђацима и студентима из батаљона 1.300 каплара, који им је подигао француски генерал и писац, њихов савременик. Трагом ове посвете кренули смо на пут подвига и жртве српске младости. На овом путу откривамо до сада мање познате, или сасвим непознате приче о слави и страдању најмлађих бораца српске војске, чија се легенда затурала и заметала деценијама, као и ова посвета.

Ко је то страховао од сећања на бесмртнике, да данас још живе у успоменама потомака и маргинализованим удружењима старих ратника? Споменемо их, узгред, на скромним обележавањима каквих годишњица и пригода у којима се, ето, преиспитујемо да ли је то Србији једини био пут.

– Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, сваки гроб, сијао би као сунце – каже нам Ненад Љубинковић, потомак Милана Јањушевића, једног из батаљона бесмртних. – Наши гробови готово се и не знају. А тамо где се знају, више их поштују и о њима брину странци него ми сами. Можда је у томе одговор зашто смо, данас, ту где јесмо.

А одговор ко смо и какви смо били, да нам се дивио цео свет, најречитије је дала управо спомен-књига Милана Јањушевића. Налазимо је у Удружењу старих ратника у Београду. Одавде ће нам чувари сећања дати путоказ. До Скопља, отуда до Колубаре, од Колубаре преко Албаније до Крфа и назад – у слободу Србије.

Дочекало ју је мање од трећине каплара. Од шест чета студената и ђака, који су на путу за фронт добили чинове, више од четири стотине страдало је у тој, првој, бици. А више од тога оставило је своје животе у беспућима Албаније. У безименим гробовима грчких острва. У плавој гробници. На северу Африке. У пробоју Солунског фронта.

– Претња пораза и потпуног слома Србију је ставила пред ову, најтежу одлуку – говори нам генерал Милисав Секулић, живи сведок драме кроз коју су, у слободи, пролазили преживели каплари. – Цео Београдски универзитет кренуо је на бојиште да врати морал исцрпљеној војсци. Уз Београђане, кренули су редом, по Окружним командама и Шапчани, Чачани, Ужичани, Крагујевчани, Нишлије… Кренули су и с југа, из Прилепа, Битоља и других места Јужне Србије.

БЕОГРАД, ТЕ 1914. ГОДИНЕ.
Закрчене улице. Свет плаче и пева. Заорило се на железничкој станици када је воз кренуо: „Рузмарине, моје росно цвеће, тебе варош више видет неће“. Регрути – ђаци и студенти одговарају песмом: „Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.

Међу документима Удружења старих ратника, у правом богатству трагова славе и страдања, налазимо оригинални запис Тадије Пејовића о дану покрета ђачког батаљона из Скопља, зборног места, одакле су кренули после само два месеца обуке.

– Ми певамо и марширамо кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети преливају се на сунцу – оставио је сећање каплар Пејовић. – Душанов мост трепери под нашим корацима. Из масе допире пригушен плач, јецај. Чују се речи: „Одоше ђаци на фронт, одоше у смрт“. Народ баца цвеће, оно се одбија од нас и пада на калдрму. Тако су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш. Касније, док смо пролазили кроз друга места, исти испраћај. Свака станица била је опкољена народом који је дошао да се са нама опрости. Већини је то био растанак засвагда. Свима навиру сузе, само нама који одлазимо у смрт ниједна да крене. Ми идемо као на какво весеље. Из вагона се ори. Прва чета пева: „Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати“… Друга: „Еј трубачу с бујне Дрине, дед затруби збор“… Трећа: „Срби устајте, своје не дајте“… Четврта грми: „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“…

Тадија Пејовић даље бележи:
– Знали смо да је непријатељ већ заузео пола Србије. Да пали, руши и убија на најсвирепији начин. Зато смо сви желели да што пре стигнемо, да преузмемо борбене дужности.

Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако је известио: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.

ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО ОЦУ
МОЛИМ онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту, написао је на коверти, неколико дана пред погибију каплар Страхиња Нушић – Бан. Писмо је намењено оцу, Браниславу Нушићу:

„Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан“

Име

Бонбардовање 1999,2,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,52,Историја Српске Босне,72,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,104,Православље,14,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,3,Сребреница ЛАЖ која траје,16,Српска историја,159,Српски језик,23,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: БИЛИ МЛАДИ, А ПОСТАЛИ ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Из школске клупе у огањ битке
БИЛИ МЛАДИ, А ПОСТАЛИ ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Из школске клупе у огањ битке
https://3.bp.blogspot.com/-BXFglUfPeP0/Vvr28VWGfFI/AAAAAAAAChs/eF9ChyWF4U0V3FMxK-20m3qi26q6jHQ4w/s640/rep-kaplari_620x0.jpg
https://3.bp.blogspot.com/-BXFglUfPeP0/Vvr28VWGfFI/AAAAAAAAChs/eF9ChyWF4U0V3FMxK-20m3qi26q6jHQ4w/s72-c/rep-kaplari_620x0.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2016/03/blog-post_57.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2016/03/blog-post_57.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy