Непропустите

ТЕРМИН „РАШКИ“ И „СРПСКИ“ У СРЕДЊОВЈЕКОВНИМ БОСАНСКИМ ПОВЕЉАМА

Овдје ћемо пажњу посветити терминима „рашки“ и „српски“  у повељама босанских банова, краљева и обласних господара. Покушаћемо да проникнемо у право значење ова два термина, да их упоредимо и видимо кад се употребљавају и у којем се значењу употребљавају у одређено вријеме.

У раном средњем вијеку територија матичне Босне, Порфирогенит је назива „земљицом“, уће прво у српски племенски савез из којег ће се развити Српска раносредњовјековна државна организација. Како је постепено долазило до раслојавања средњовјековног друштва, и јачања појединих родова, дође и до разбијања те прве државне организације на неколико засебних политичких цјелина. Најважније те политичке цјелине биле су Рашка, Босна, Дукља и Хум. Властела тих државица бориће се за превласт над властелом осталих државица, што је доводило до жестоких међусобних сукоба.

Босна ће ући у сферу интереса Угарске и папске курије и њиховог утицаја, али задржаће сјећање и неке традиције српске државе. Ово се види из повеља босанских владара, као и у писмима папске курије Дубровнику. Тако ће бан Нинослав у својим повељама Дубровнику, редовито Немањиће називати владарима рашким, али не и српским. Дакле, иако бан Нинослав влада само Србима у Босни, што се види из његових повеља, неће никад првенство над Србима дати владарима Рашке, јер и себе сматра српским владарем. Чак ће бан Стефан II Котроманић и српског цара Душана да назове „цар рашки“, у својој повељи кнезу Вуку и Павлу Вукославићу 1351. године.

Постепено, како се уздизала моћ династије Котроманић, владари из ове династије временом ће да припајају све више територија којима су владали Немањићи  или обласни господари послије њих. Најзад, када у савезу са кнезом Лазаром порази Николу Алтомановића, и с њим подјели Николине територије, Твртко ће се крунисати за краља Србима 1377. године. До тада, владари из династије Котроманић носили су титулу бана Босне. Навешћемо неке од примјера за то: бан Нинослав у повељи Дубровнику из 1249. назива се „по милости Божијој велики бан босански“; бан Стефан II Котроманић у повељи кнезу Вуку и Павлу Вукославићу 1351. каже да је „бан Стипан… господин свих босанских земаља и Усоре и Хумске земље и Доњих краја…“; бан твртко у писму Млечанима око 1363-1374. пише да је писмо „Од господина Твртка, по милости Божијој бана босанског“.

Пошто се крунисао за краља свих Срба, Твртко почиње у својим повељама да наводи господу српску, рашку и босанску. Њега ће у томе слиједити и остали краљеви из династије Котроманић. Тако краљ Стефан Дабиша повељом из 1392. потврђује Дубровчанима раније повластице „господе српске, рашке и босанске“. Потврђујући Дубровчанима 1399. године привилегије које су добили од краља Твртка 1378. године, краљ Остоја се позива на привилегије дате Дубровчанима „од родитеља и прародитеља, од господе српске, рашке и босанске“. За вријеме своје друге владавине краљ Остоја је издао само једну повељу Дубровчанима 1409. године, потврђујући им сва права и привилегије које су добили од „господе српске, рашке и босанске, који су господарили до данашњег дана у русагу краљевства босанског“. Из ових повеља видимо да се помињу три групе властеле. На првом мјесту је властела српска, која се највјероватније односи на властелу царства српскога, чији је Твртко наследник и баштиник његове традиције. Наравно, да би избјегао сукоб са Угарима, Византијом и папском куријом, Твртко се прогласио за краља, а не цара. Послије српске властеле, помиње се властела рашка и босанска, односно стара властела ове две српске области, чија је традиција очито још била жива и на чије се старе привилегије пазило. Краљу Твртку I ово је морало бити важно, јер тек од његовог крунисања за краља Срба, јавља се у босанским повељама помен ове три групе властеле.У титули краља Твртка I послије крунисања у Милешеви, помињу се Срби, Босна, Поморје, Хум, али не и Рашка.Тек кад осваја Далматинске градове Сплит, Трогир и Шибеник, заједно са острвима Брач, Хвар и Корчула, Тврткова титула 1390. године гласи „краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“. Ово показује, да је Твртко правио границу између традиција старе властеле области Рашке и Босне, чији су се владари борили за престиж међу српским државицама, и властеле српског царства чији је он наследник и објединитељ права и привилегија све три групе властеле. У прилог овоме говори и већ наведена повеља краља Остоје из 1409. године, у којој он каже да је та властела „српска, рашка и босанска“  господарила „до данашњег дана у русагу краљевства босанског“.

Видимо да је краљевство Котроманића било саздано на темељима које су подизали кроз вјекове, великаши двије српске области Рашке и Босне. Да се примјетити, да се властела Дукље и Хума не помиње у овим краљевским повељама, што нас упућује на то да су њихове традиције и привилегије прешле на властелу Рашке и Босне, односно властелу Српску. Додуше, у повељама великаша из Хума има помена и хумске властеле, али те су повеље на локалном нивоу, и односе се на унутрашња међусобна питања Хумљана или Хумљана и Дубровчана.

Иако ни Рашани ни Бошњани, нису успјели да уједине цијели простор на којем су живјели Срби, пошло им је за руком да организују двије прилично јаке српске средњовјековне државе, под династијама Немањића и Котроманића.

Борис Радаковић