“Лидери босанских Срба организовали су нападе на своје суграђане у Босни и Херцеговини., при чему су мете били цивили, а разлог је био шт...
Овако гласи део оптужбе против бившег генерала војске Републике Српске, Ратка Младића, којем се суди за наводне злочине према несрпском становништву у БиХ. Без жеље да некога бранимо или нападамо, овај текст посветићемо горњем цитату, те показати да је он нетачан.
Почетком деведесетих година започиње распад СФРЈ, који је био наговјештен Уставом из 1974. Тим Уставом савезне југословенске републике постале су скоро суверене државе. Прве савезне републике које су кренуле ка оцјепљењу од СФРЈ биле су две најразвијеније и најзападније републике, Словенија и Хрватска. Убрзо ће њихов пут слиједити и СР Босна и Херцеговина.
Срби су у Хрватској и БиХ чинили значајан постотак становништва, и нису жељели распад заједничке државе. Сјећања из Другог свјетског рата, на злочине хрватско-муслиманских усташа, била су још жива и Срби су страховали да им се опет не понови иста голгота као за вријмена НДХ. Као и пре 70 година, и почетком деведесети опет су ратне заставе везали Хрвати и Муслимани (од 1993. Бошњаци).
Хрвати и Муслимани у околини Брчког, почели су се организовати већ 1990. године. Примјер мјешовитог села Босанска Бијела, у којем су се Срби још прије почетка било каквих борбених дејстава у БиХ, приликом изласка из села морали јављати извјесном Фрањи Чанчаревићу за дозволу.
Хрватске ратне формације су поред операција на територији СР Хрватске, убрзо кренули да нападају и територију СР БиХ с благонаклоним одобравањем Хрвата и Муслимана у БиХ. Тако већ 13. септембра 1991. гранатирана је Босанска Дубица. Том приликом је погинула Анка (Симо) Зец 1934. годиште. Дакле, пола године прије референдума о независности БиХ имамо први напад на територију СР БиХ и прву српску жртву.
Са територије Хрватске у ноћи између 15. и 16. септембра, гранатирана су српска села у општини Босански Брод, и то Лијешће, Винска, Мала Брусница и оба Клакара (Доњи и Горњи). У раним јутарњим часовима 16. септембра погинуо је Војислав Горановић, технички директор предузећа „Грамат“ у Клакару.
Након ових злочина, тадашњи предсједник Предсједништва БиХ господин Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године изјавио: “Никад не бих жртвовао суверенитет за мир у Босни и Херцеговини, али сам спреман да жртвујем мир ради суверенитета“. Речено – учињено, и поново је точак смрти и освете кренуо босанско-херцеговачким друмовима.
На сам дан референдума за оцјепљење СР БиХ од СФРЈ, испред православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић – Ћело убио је старог свата Николу Гардовића и ранио православног свештеника Раденка Миковића. Радио-телевизија Сарајево је након почетка рата у Сарајеву, снимила документарни филм о овом злочину са Рамизом Делалићем у главној улози као херојем Сарајева. Након ових дешавања Сарајево постаје град смрти и патње, а у 128 логора широм Сарајева Срби су злостављани и мучени.
Након ових појединачних српских цивилних жртава, усљедили су масакри српског становништва и то у Босанском Броду (25. марта 1992. породица Мартић), Сјековцу (26. и 27. марта 1992.) и Купресу (3, 4 и 5. априла 1992.)
Убрзо долази до оружаних борби широм БиХ, гдје се Срби боре против Муслимана и Хрвата, што има за посљедицу да у многим општинама и градовима БиХ прве жртве опет бивају Срби. Тако у општини Приједор, прва жртва рата био је Раденко Џапо, којег су муслимански екстремисти убили ноћу између 30. априла и 1. маја, а 22. маја у Приједорском селу Хамбарине убијена су још два Србина.
У Бихаћу, током априла 1992. године Срби су почели нестајати преко ноћи. Дервентска приградска насеља Чардак и Јасиковача, била су опкољена од стране хрватско-муслиманских наоружаних формација, и између 15. и 26. априла нападана и освојена уз злочина над Србима. Примјера има још много, али сматрамо да смо их довољно навели
Пошто је ових дана опет актуелно питање Сребренице, без жеље да се ругамо нечијим жртвама осврнућемо се на дешавања у Сребреници током борби од 1992-1995. године.
Власт у Сребреници почетком рата у БиХ припала је Муслиманима, што је довело до убијања и протеривања Срба из Сребренице. Током 1992. и 1993. године најмање 39 српских села је нападнуто у околини Сребренице, од стране муслиманских оружаних формација из Сребренице. Поставља се питање, како је то могуће, када је Сребреница требала да буде демилитаризована зона? Видимо да то није била, и да су се Срби који су живјели на том подручју морали бранити од константних напада из Сребренице. Један од последњих напада се десио 26. јуна 1995, на српско село Вишњица, ни непун мјесец пре пада Сребренице.
Када говоримо о Сребреници од 1992-1995, треба да се присјетимо и стања око Сребренице од 1941-1945, када су хрватско-муслиманске усташе чиниле геноцид над Србима Подриња. Један од потомака тих муслиманских усташа био је и Ибран Мустафић, један од чланова странке СДА, који каже да је од своје бабе научио ове стихове:“Ој Хрвату пола брата мога, а Србине јеби оца свога“.
Мустафић у својој књизи “Планирани хаос“ наводи доста појединости из и око Сребренице. Тако описује иживљавање над тијелом убијеног официра ЈНА:“Када сам отишао до Сребренице да видим стање у граду, убијеног југословенског официра су натоварили на неки шпедитер и возили по Сребреници, не би ли додатно дали неки морал војсци…“
Дакле, потомци усташа су усташким методама водили борбе око Сребренице. Има свједочанстава и гдје су од таквих страдали и Муслимани који су им сметали или се нису слагали са њима. Како год било, цијелој овој причи око рата у БиХ треба се прићи охлађене главе,а не у фанатичном заносу. Видјели смо да су прве жртве у БиХ били Срби. Да у питању Сребренице није све црно и бијело, и да постоји и српска прича која се слабо чује јер је заглушена пропагандом о геноциду. Али, истина је спора али достижна, и тако вјерујемо да ће она, због мира и толеранције, што прије испливати на површину.
