ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБА

Ми Срби смо идеолошки шизофрени. Драгољуб Збиљић је то тачно уочио када је у књизи „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу” (2009)...

Ми Срби смо идеолошки шизофрени. Драгољуб Збиљић је то тачно уочио када је у књизи „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу” (2009) написао: „У овом часу Срби су – у оквиру Европе и целог света – једини народ који није културолошки и цивилизацијски у језику и писму ни минимално јединствен” (стр. 543-544). Наша шизофренија не очитује се само у језику и писму. Она је присутна у свим порама нашег друштвеног бића. Наша друштвена шизофренија може се превладати када се та дијагноза прихвати за чињеницу и почне спроводити делотворна терапија.
Следећих 30 алтернатива представља 30 акутних рана на нашем друштвеном организму. Није довољно само ране дијагностификовати. Потребно је понудити и лек. Узимајући у обзир све чињенице, треба прихвати оно што у тим конјугацијама стоји на другом месту. Та решења су научно заснована, традицијом освештана, идеолошки кохерентна и усклађена са потребама савременог живота.


1. језик:
српскохрватски – српски

Срби су у титоизму свој језик морали да зову српскохрватски. Они су то чинили све до недавно. Заправо има још оних који то чине. Хрвати су у титоизму свој језик морали да зову хрватскосрпским. Хрвати су били Титу непокорни, па су 1967. објавили „Декларацију о називу и положају хрватскога књижевног језика” и почели да свој језик зову хрватским. У Уставу своје републике 1974. срамежљиво су додали да се он назива и српским језиком. Изван Устава звали су га само хрватским. Када су прогласили независност 1991, из Устава су избацили и тај мали компромисни додатак. Све у свему, Тито није успео (можда није ни хтео) да сузбије хрватски језички национализам; српски је хтео и у томе успео. Српски лингвисти се најдуже буде из титоистичког сна.


2. писмо:
двоазбучје (ћирилица и латиница) – једноазбучје (ћирилица)

После Новосадског договора 1954. ћирилица и латиница су и званично постала два равноправна писма. Хрвати су ту равноправност писама схватали онако како се то и морало схватити: тако да је латиница хрватско, а ћирилица српско писмо. Срби су равноправност писама схватили онако како није требало да се схвати: тако да су и ћирилица и латиница два равноправна српска писма. У пракси је то значило потискивање српске ћирилице науштрб хрватске латинице. Резултат титоизма на пољу писма је јасан: једноазбучност код Хрвата (и свих других европских народа), а двоазбучност код Срба.

3. изговор:
двоизговорност (екавица и и/јекавица) – једноизговорност (екавица или и/јекавица)

Срби не само да су двоазбучњаци, него су и двоизговорци: екавци и (и)јекавци. Таква ситуација не постоји скоро ни у једном европском језику (ни код Хрвата, Бошњака, Црногораца). Да ли да пређемо на екавицу? То је 1993. предлагао босанским Србима њихов вођа Радован Караџић. Политички оријентисани босански Срби били су томе склони и можда би то и прихватили да их у томе нису спречили лингвисти, поготово они из Србије. Тако смо – захваљујући нашим лингвистима – остали двоизговорци. Потреба за стандардизацијом изговора и даље постоји. Постоји више разлога зашто је екавица бољи избор. Неки од њих су: популациони (већина Срба су екавци), политички (матична држава Срба је екавска), привредно-културни (главни привредни и културни центри Срба су у екавским подручјима) и лингвистички (лакше је прећи са и/јекавице на екавицу него обрнуто).
4. филологија:
сербокроатистика – србистика

Код Срба постоје две филолошке школе: сербокроатистичка и србистичка. Оне су јединствене у ставу да штокавски језик представља, упркос дијалекатским варијантама, један језик. Школе се разликују само по питању назива тог језика. Сербокроатисти су вољни да тај један језик називају према етничком називу њихових садашњих говорника. Стога су они вољни да говоре о „српскохрватском” и „хрватскосрпском” језику, мислећи при том да је то језик којим данас говоре и Срби и Хрвати. Србистичка школа, коју предводи др Петар Милосављевић, инсистира да се тај један језик зове само српски. То је тачно са становишта историјске филологије. Дакле, штокавски језик је један, мада не и јединствен, и треба га завати српским језиком.

5. интелектуалци:
другосрбијанци – првосрбијанци

По идеолошком опредељењу данашњи српски интелектуалци се деле на националисте (првосрбијaнце) и интернационалисте, космополите, Eвропејце (другосрбијанце). Премда је тачно да су Срби европски народ и да са другим европским народима деле многе вредности, ипак би нашој интелигенцији требало да буде ближе српство него европејство, као што је телу ближа кошуља од гуња.


6. национална идеологија:
југословенство – српство

Међу Србима превладавају две националне идеологије: југословенство и српство. Срби су идеолошки потпали под утицај југословенства 1918. са образовањем Краљевства СХС. Тада су прихватили за своју химну делове и хрватске и словеначке химне, за свој грб и грбове Хрвата и Словенаца, а за своју заставу југословенску, а не српску тобојку. Другим речима, изгубили су своја национална обележја – помутила се граница њиховог националног идентитета. Још веће замућивање догодило се 1945. са доласком комуниста на власт. Време је да се Срби у потпуности врате својим коренима и оформе јасну свест о свом националном идентитету.


7. историја:
интернационалисти (партизани) – националисти (четници, недићевци, љотићевци)

У Другом светском рату међу Србима појавиле су се четири војно-политичке фракције: партизани, четници, недићевци и љотићевци. Иако су сви позивали на национално ослобођење, ипак се међу њима могла уочити разлика у гледању на национално питање. Партизани су у идеолошком смислу били анационално оријентисани, а четници, недићевци и љотићевци – и поред извесних међусобних разлика – национално оријентисани. Они су са аспекта очувања националног идентитета били далеко конструктивнији него партизани. Њихов пораз 1945. увелико представља пораз српства. Од тог пораза још се нисмо опоравили.


8. назив државе:
Србија – Српска

„Србија” је данас толико уврежен назив за државу Срба да га нико и не доводи у питање. Па ипак, држава Срба требало би да се зове Српска, а на Србија. Постоје два разлога за то. Први је политички. Када би се матична држава Срба звала Српска тиме би се сугерисало јединство Срба с обе стране Дрине. Постоји и лингвистички разлог. Када би се наша држава звала Српска, тиме би се елиминисала могућност да се употебљава придев „србијански”, који има негативне конотације. Када би назив државе Срба био Српска, придев изведен из ње би гласио „српски”, што би имало неутралне или позитивне конотације. Уосталом, Хрвати своју државу не зову Хрватија, него Хрватска.


9. придев изведен из назива државе:
србијански – српски

Придев изведен из именице Србија може да гласи само „србијански”. Придев изведен из именице Српска може да гласи само „српски”. Када би се држава Срба звала Српска, све што је везано за њу могло би се (и морало) звати српским. Сада, када је назив државе Србија, све што је везано за ту државу може се (и мора се) звати србијанским, што помало има дерогативне конотације. Придеви изведени из назива државе не смеју да имају негативне конотације Стога, назив државе Срба треба да буде Српска. Промена назива државе допринела би идеолошко-политичком јединству и српског народа и српске државе.


10. државно уређење:
републиканизам – монархизам

Кнежевина Србија је проглашена Краљевином 1882. Од тада монархизам је дубоко уврежен у свести Срба. Све националистичке војно-политичке снаге у Другом светском рату (четници, недићевни и љотићевци) биле су непоколебљиво монархистичке, чак и кад је неке од њих (недићевци и љотићци) краљ Петар II Карађорђевић оштро денуцирао као издајничке и колаборационистичке. Упркост томе, они су остали монархисти. Они су сматрали да је идеја монархије сувише велика да би била напуштена због тренутних политичких околности и тренутних персоналних решења. Монархизам би и данас требало да буде битан састојак српског националног идентитета. Он то заправо већ и јесте. Грб данашње Србије је монархистички (круна на врху штита), а оригинални текст химне „Боже правде” спомиње краља: „Боже спаси, Боже храни, српског краља, српски род!” У савременој врерзији уместо „српског краља” стоји „српске земље”. То прилагођавање је очигледно последица нашег републиканског уређења. Савремено републиканско уређење суштински нарушава српски национални идентитет. Потребно је рехабилитовати све монархистичке покрете у Другом светском рату (четници, недићевци, љотићевци) и њихове вође (Драгољуб Михаиловић, Коста Миловановић Пећанац, Милан Недић, Димитије Љотић, Коста Мушицки). Исто важи и за друге националне прегаоце у том периоду (др Слободан Јовановић, др Владимир Ћоровић, Драгиша Васић, др Стеван Мољевић, др Данило Грегорић, др Велибор Јонић, Владимир Велмар-Јанковић, др Мирослав Спалајковић, др Светислав Стефановић, др Димитрије Најдановић, др Лазо М. Костић, Станислав Краков). Недопустиво је да они који су радили у корист српства и монархије буду непризнати и ниподаштавани, а они који су радили на разбијању српства и монархије (комунисти) буду признати и величани. Не само да треба рехабилитовати монархисте, него треба да држава Срба постане монархија. Тада би назив државе Срба могао да гласи: Краљевина Српска или Краљевство Српско.


11. државно устројство:
нефукционална демократија – просвећeни апсолутизам

Савремена демократија у Србији је нефункционална. Она фунционише, али није способна да реши ниједан друштвени проблем. Штавише, она више проблема ствара него што решава. Нпр. она не може да реши ни тако основно питање као што је питање писма. Стога је њој потребна владавина просвећеног апсолутисте који би имао мудрости и храбрости да пресече Гордијев чвор – реши нагомилане друштвене проблеме једним замахом сабље. Тај просвећени апсолутист би могао бити краљ или патријарх или неки моћни политичар. Свако у тој улози добро би дошао; све је боље од садашње нефунционалне демократије.


12. државна организација:
аутономаштво (регионализам) – централизам (унитаризам)

Србија је после Другог светског рата формирана као република са једном покрајином (Војводином) и једном облашћу (косовско-метохијском). Касније је та област постала покрајина, а недавно је прогласила и независност. Војводина стално показује тежњу ка аутономији. Решење може (и мора) бити само онако какво је у другим земљама: јака централна власт са равномерно распоређеним аутономним јединицама. Примера таквих држава је много (САД, Француска, Швајцарска, Немачка, Хрватска, Федерација Босна и Херцеговина итд.). Другим речима, потребно је да Србија буде централизована, али са равномерним и рационално обликованим нижим органима власти (попут жупанија у Хрватској или кантонима у Федерацији Босна и Херцеговина).

13. улога религије у друштву:
секуларизам – клерикализам (теократија)

Секуларисти сматрају да религија не сме да се меша у државне послове. Зашто онда државна химна „Боже правде” представља акламацију Богу и зашто онда постоји веронаука у државним школама? Србија никада не може бити потпуно секуларна држава, јер окосницу њеног националног идентитета чини религија (православље). Без православља Срби су пагани и варвари. Стога је потребно да православље буде државна религија Србије. То не би значило да друге вере, хришћанске и нехришћанске, не би смеле да постоје, већ само то да би религија краља и патријарха, морала бити православна. Српска православна црква мора код нас бити оно што је Англиканска црква у Великој Британији: стожер националог идентитета и јединства.


14. улога цркве у друштву:
друштвено пасивна (аутистична) – друштвено активна (ангажована)

Сва социолошка испитивања потврђују оно што је и сваком лаику јасно: Срби су поприлично нерелигиозан народ. По свим мерилима стандардне религиозности Срби стоје иза и Хрвата и Бошњака. Ако је окосница српског националног идентитета православље, онда би оно требало да има много значајнију улогу у јавном и приватном животу Срба.


15. црквене фракције с обзиром на рашчињење владике Артемија:
„артемијевци” – „теодосијевци”

Недавно (2010) владика Рашко-призренски Артемије (Радосављевић) смењен је и рашчињен. Он се најпре покорио тој одлуци Синода СПЦ, а затим јој се супротставио. Тако је изазван раскол. Српској првославној цркви је потребно јединство и стога није добро правити раскол.

16. црквене фракције с обзиром на екуменизам:
конзервативна (антиекуменска, „тврда”) – прогресивна (екуменска, „мека”)

Српска православна црква је подељена на две фракције: конзервативну и реформистичку. Конзервативна струја верује да се у Цркви не сме ништа мењати, да све треба да буде тако како јесте. Реформистичка струја сматра да Црква може (и треба) да се мења, да одржава дијалог и са иновернима. Она, наравно, не заговара преверавање, али допушта неговање дијалога и сарадње са другима. Када је Православна црква била статична, опадала је у снази и утицају; када је била спремна да се мења, јачала је и постајала утицајнија. Црква, не мењајући своје догмате, може и треба да се мења и то не само за своје добро, него и за добро целог српског народа.


17. црквене фракције с обзиром на обред:
традиционалистичка (проруска) и реформистичка (прогрчка)

У Српској православној цркви постоје два мишљења у погледу обреда: конзервативни и реформистички. Конзервативни се противи свим променама, а реформистички је спреман да уводи новине. Свака новина која може побољшати духовни живот верника може се (и мора се) прихватити. Статичност која умртвљује духовни живот није корисна ни за Цркву ни за друштво. Црква може (и мора) бити верна својој традицији, али не мора (нити сме) бити окована традиционализмом.


18. црквени календар:
стари (јулијански) – нови (грегоријански)

Срби су двокалендарци: у верским старим користе стари (јулијански), а у световним нови (грегоријански) календар. Та располућеност траје од 1919. када су Срби прешли на нови календар у грађанским пословима, а Црква задржала стари у верским. Излаз из двокалендарства је двојак: или да се грађанско друштво врати на стари календар или да Црква пређе на нови. Данас нема ниједне државе (па ни православне) које се у грађанским пословима служи старим календаром. Разлога за то је много, али основни је тај што је нови календар астрономски прецизнији. Враћање на стари календар Србију би изоловало од целог света. Прелазак Цркве на нови календар је извеснији тим пре што су то већ учиниле и све друге националне Православне цркве, осим руске, грузијске, антиохијске и јерусалимске. Јединство православља налаже јединствен календар за све православне народе. Јединство српског народа такође налаже јединствен календар. Увођење јединственог календара не би било добро само за Цркву, него и за цело српско друштво, јер би допринело његовој кохезији.


19. литургијски језик:
црквенословенски (изговорен на рускословенски начин) – народни (стандардни)

Данас се у литургији Српске православне цркве у употреби два језика: црквенословенски, изговорен на рускословенски начин, и народни, стандардни. Народни језик је можда мање мистичан и поетичан, али је разумљивији и ближи обичном вернику. Било би у интересу државе и друштва да Црква пређе на народни језик. Диглосија (употреба једног језика у цркви, а другог изван цркве) поспешује отуђености Срба од Цркве и њихову подељеност, без које су они ионако већ у много чему подељени. Оно што нам је потребно јесте моноглосија: употреба једног језика у цркви и изван ње. Примера за углед не мањка. Румуни су у литургији дуго користили црквенословенски језик, али су га – када су постали свесни да су Романи – напустили и прешли на народни, румунски. Народне језике у литургији имају и многи други православни народи. Католички народи су после Другог ватиканског сабора (1962-65) у литургији прешли са латинског језика на народне језике. Разборитост налаже да се мењају оне ствари које доприносе добробити Цркве и друштва.


20. фракције омладинских националистичких организација:
Образ – Двери српске

Српска националистичка омладина данас је подељена на више група. Најзначајније су Образ и Двери српске. Обе су националистичке и православне оријентације. Образ подупире оне у Цркви који нису спремни на реформе, а Двери српске оне који су спремни. Већи део клира СПЦ спреман је на реформе. Они који заступају антиреформски курс свесно или несвесно подупиру раскол у СПЦ. Поделе у друштву и Цркви нису пожељне јер стварају непотрене сукобе. У интересу Цркве, државе и друштва треба радити на јединству СПЦ, а не на њеном расколу.


21. односи међу половима:
радикални феминизам (повлашћеност жена) – либерални феминизам (равноправност жена и мушкараца)

Либерални феминизам заступа равноправност полова, па се стога назива и „феминизам једнакости” (equality feminism). Та правно-политичка платформа победила је са доношењем Устава ФНРЈ 1946. Од 2000. либерални феминизам устаче пред радикалним феминизмом, који се зове и „родни феминизам” (gender feminism). Тај феминизам декларативно заговара „родну равноправност”, а фактички повлашћеност жена. Повлашћеност жена промовишу многобројне феминистичке владине и невладине организације. Феминистичка политика „родне равнопраности” доприноси нестајању институције брака, а без ње нема стабилног друштва. У Србији се девојке удају у просеку са 27 година, а младићи жене са 30. У градским срединама тај просек је и виши. То касно ступање у брак последица је одсуства патријархалног морала. Последице феминизма на наталитет су такође поражавајуће. Жена у Србији роди у просеку 1,4 детета, а за просту репродукцију потребно је 2,1 детета. Популација у Србији је једна од најстаријих у свету. За тај демографски слом највећу одговорност сноси идеологија „родног” феминизма.


22. aнтропологија:
културни детерминизам – биолошки детерминизам

Међу савременим српским антрополозима, посебно феминистичке оријентације, доминира тзв. културни детерминизам. По тој доктрини сви односи међу половима су друштвено конструисани и немају никакву биолошку основу. Истина је да друштво преко својих институција знатно утиче на односе међу половима, али они су ипак примарно биолошки детерминисани. Непознавање и/или непризнавање природних разлика међу половима – како се то често чини у данашњим антрополошким круговима – наноси велику штету и науци и друштву.

23. сексуалност:
лаксизам (побачаји, промискуитет, порнографија, проституција, хомосексуалност, педофилија) – моногамија (брак)

Данашња „сексуална револуција” је изданак идеологије лаксизма и феминизма. Иако је сексуалност приватна ствар сваког појединца, ипак би друштво морало да брине о јавном реду и моралу. Стога порнографија и проституција морају имати своје јасно зацртане оквире. Свачија права, па и сексуална, морају бити загарантована, али друштво ипак има право (и дужност) да се бори против појава које разарају њену основу (брак, породица).


24. етика:
социјална патологија (самоубиства, алкохолизам, наркоманија, коцкање, пушење, просјачење, криминал) – социјална кохезија (ред, рад, пожртвовање, солидарност)

Болести зависноти (алкохолозам, наркоманија, коцкање) и друге социопатолошке појаве (криминал, самоубиство, просјачење, проституција, порнографија) морају бити сузбијане планским акцијама државе: кроз образовање и санкционисање.


25. породица:
индивидуализам (екстремна патријархалност, екстремни феминизам и екстремна „дечија права”) – складност (равнотежа интереса чланова породице)

Свуда у свету, а поготово у Србији, породица је веома угрожена од екстремних захтева покрета „женских права”, „дечијих права” и „права хомосексуалаца”. У иманентном сукобу мужева и жена, родитеља и деце друштво треба да буде непристрасно и избегава екстремизам било које стране, поготово – као што је данас чешће случај – жена и деце.


26. образовање:
екстремизам (ауторитарност наставника и laissez faire ученика) – кооперативност (равнотежa интереса наставника и ученика)

У иманентном сукобу наставника и ученика треба избегавати екстреме: круту ауторитарност наставника и неодговорни laissez faire ученика. У образовању је најбољи је демократски модел у коме наставник има – захваљујући свом знању и искуству – природни и законски ауторитет. Образовању је потребно вартити васпитну компонентну. Школа не сме само да информира, већ мора и да формира.


27. eкономија:
екстремизам (потпуна регулација и потпуна дерегулација тржишта) – солидарност (равнотежа интереса радника и послодаваца)

У сукобу рада и капитала треба избегавати екстреме. Екстремно стајање на страну рада води у неекономичну уравниловку. Екстремно стајање на страну рада води у радничку дехуманизацију. Најбоље је да тржиште буде слободно (јер се тиме подстиче развој привреде), али и да се води рачуна о социјалној солидарности и праведности.


28. филозофија:
научни релативизам (постмодернизам) – научни објективизам (позитивизам)

Превладавајућа филозофија данашњице је постмодернизам који учи да је све релативно, да не постоје никакве научне чињенице. Истина је да се научне чињенице мењају с напретком науке, али није истина да оне не постоје. Заступање екстремног научног релативизма може да има (и има) негативне ефекте на поверење грађана у науку и у научне институције. Наука, ма каква била, представља ону силу људског ума која често нуди најбоље одговоре на друштвене проблеме.


29. психологија:
психичка болест (располућеност, безвољност, замућеност, песимизам) – психичко здравље (склад, полетност, јасноћа, оптимизам)

Савремени Срби су склони многим психопатолошким појавама: располућености (шизофренији), безвољности (апатији), замућености, збуњености (конфузији) и песимизму. Таква психичка стања су логичка последица идеолошког нејединства друштва. Да би се психичко стање нашег народа побољшало, потребно је учинити много напора, а први је тај да се уведе идеолошко јединство.


30. социологија:
социјална аномија (друштвена подељеност) – социјална хомогеност (друштвено јединство)

Савремено српско друштво је типичан пример оне појаве коју француски социолог Емил Диркем (Émile Durkheim) назива аномија (anomie). По њему, аномична друштва су она у којима не постоји јединствен културни и вредносни систем. Такво друштво је управо српско. Такво друштво амерички политиколог Самјуел П. Хантингтон (Samuel P. Huntington) назива „поцепаним”. Српско друштво је управо то – „поцепано”.
Српска „поцепаност” може се превладати једино ако поновно стекнемо свест о основама нашег националног идентитета и прерадимо их на креативан начин. Другим речима, потребна нам је културна револуција, тј. владавина просвећеног конзервативизма.

Владислав Ђорђевић

Име

Бонбардовање 1999,2,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,52,Историја Српске Босне,72,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,104,Православље,14,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,3,Сребреница ЛАЖ која траје,16,Српска историја,159,Српски језик,23,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБА
ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБА
http://2.bp.blogspot.com/-o_DcuVX3iyU/VhWKTk13D7I/AAAAAAAABbg/nAZTlyirDnM/s640/cccc.gif
http://2.bp.blogspot.com/-o_DcuVX3iyU/VhWKTk13D7I/AAAAAAAABbg/nAZTlyirDnM/s72-c/cccc.gif
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/10/blog-post_29.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2015/10/blog-post_29.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy