Најстарији домаћи извор који говори о идентитету босанског становништва у средњем вијеку, и то још док се босанска држава није проширил...
Најстарији домаћи извор који говори о идентитету босанског становништва у средњем вијеку, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужни Далмацију, а на Запад се није простирала даље од изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250). Наиме у три банове повеље, писане 1234, 1240 и 1249, као његови поданици спомињу се Срби.
Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако:
„Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном“.
Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу мора и да одговара пред њим. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани становници романског поријекла у српској близини. Исто тако Дубровчани су у својим латинским повељама име Србин преводили као „Sclavus“.
Дубровчани у повељама других српских владара
Прије ових повеља бана Нинослава, Стефан Немањић у вријеме док је још био велики жупан, у једној својој повељи упућеној Дубровчанима њих назива Власима а своје поданике Србима: „са не емле Срблин Влаха без суда“, а у дубровачкој латинској повељи тај дио гласи „Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio“ (Влах=Raguseus).
Треба имати на уму да је Хум тада био под Немањићима, па је тако ова повеље Стефана Немањића и извор за етнички идентитет Хумљана у првој половини XIII вијека. У вријеме Немањића поред назива Хумљани за народ, чији корјен није етнички него регионални, у Хуму у то доба живе Срби и Власи. Ти Власи су могли бити сточари или трговци романског, илирског или неког другог етничког поријекла, као и србизовани старосједиоци или Срби који су се професионално бавили сточарством.
Слични односи између Дубровника и Срба били су и за вријеме цара Душана, па тако у једној својој хрисовуљи Дубровчанима Силног пише:
“И кад тужи Латин Србина да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин кад тужи Латина да му даје сведоке половину Срба а половину латина”.
Влах је у Душановој повељи замјењен са називом Латин, а од Душановог времена користи се тај назив за Романе и за римокатолике у Српском царству. Ово показује један континуитет у дипломатским односима српских држава средњег вијека са Дубровником.
Бан Нинослав узима име Стефан
Занимљиво је да бан Нинослав у својим повељама, владаре из куће Немањића назива рашким краљевима, што се може објаснити тиме да своје поданике назива Србима. Да је географски назив за Србе источно од Дрине био у употреби у домаћим изворима чак и за вријеме развијене српске државе под Немњићима, свједочи и Душан док је још био краљ у својој хрисовуљи Хрусијском пиргу из 1345. године. У хрисовуљи се спомињу: „И сви свети Рашани…“ , што се наравно односи на српске светитеље из династије Немањића. Без обзира на то, у развијеном средњем вијеку у нашим земљама Срби се у владарским титулама домаћих повеља наводе под својим правим именом.
Нинослав је отишао један корак даље па је узео владарско име „Стефан“, које је било уобичајено у династији Немањића. Ако знамо да су каснији босански владари ширили своју територију на рачун Немањића, и да је на крају Твртко преузео „ксифтар царски родитеља својих, господе србске краљева и цара“, можемо закључити да је и у то вријеме биоло династичког ривалства између двије, како смо видјели, српске династије.
Закључак је јасан. Бан Нинослав становнике средњовјековне Босне у првој половини XIII вијека назива Србима. Његове повеље писане су на старом српскословенском језику и на ћирилици српске редакције. За Србе у Рашкој користи географски термин „Рашани“, као што ће се од XIV вијека за становнике централног дијела босанске државе, дакле саме географске Босне, по некад у изворима користити термин „Бошњани“.
