Узалудно трагање за нечим „аутентичним“ у државама насталим на развалинама Југославије, што их неповратно дели од српског порекла и ко...
Узалудно трагање за нечим „аутентичним“ у државама насталим на развалинама Југославије, што их неповратно дели од српског порекла и корена, понекад добија (траги)комичне димензије.
„Надреалисти“ др Нелета Карајлића су се још једном показали као пророци. У епизоди култне емисије која је емитована пре више од две деценије, „проф. др Нермин Падеж“ је заједно са „колегама Ненадом Заменицом и Стјепаном Зарезом“ дошао до епохалног открића да се у Југославији не говори један (српскохрватски или хрватскосрпски), већ шест језика: српски, хрватски, босански, херцеговачки, црнски и горски.
Двадесет година касније ово је постала реалност. Са формирањем нових држава на развалинама бивше Југославије, политичке елите новоформираних нација су, у потрази за идентитетом, установиле да не говоре језиком којим су говориле пре распада земље.
Њихово узалудно трагање за нечим „аутентичним“ што их неповратно дели од српског порекла и корена понекад добија (траги)комичне димензије.
Актуелни пример за то је скорашња најава Црногорске академије наука и умјетности да ће приредити „Речник црногорског језика” са 88.600 речи. Вреди напоменути да је Вуков „Рјечник“ из 1818. године бројао „само“ 26.270 речи.
Које ли ће све речи ући у ово „капитално дело“ ЦАНУ, само Бог зна. Сама историја измишљеног „црногорског језика“ личи на неку лошу политикантску комедију. Настао је у умовима људи који су пошто-пото желели да побегну од свог порекла, доказујући да су оно што нису.
Невештом уху би се учинило да „црногорски језик“ на прво слушање подсећа на један сиромашан, ружан и архаичан језик који се у лингвистици назива српским. Али, то је заблуда, што је доказао „отац црногорског језика“, Аднан Чиргић, који је и докторирао на овом језику, пред комисијом коју су сачињавали људи који никад нису живели у Црној Гори.
Први докторат на овом, нама посве непознатом и неразумљивом језику носи наслов “Говор подгоричких муслимана”. Одбрањен је на универзитету (свеучилишту) „Јосип Јурај Штросмајер“ у Осијеку.
Да комедија буде већа, поменути др Чиргић ће највероватније бити први декан „Факултета за црногорски језик и књижевност“ на Цетињу, чије је формирање најавила влада Црне Горе. На Цетињу, добро сте чули. У истом оном поносном, славном, кршевитом месту где је живео и стварао велики Његош, који озбиљно долази у опасност да буде протеран из земље којом је владао.
Он се не уклапа у концепт садашњег времена, ни властодржаца који одређују судбину његовог завичаја. Савремени монтенегрински „језикословци“ и њихови налагодавци немају ништа заједничко са Његошем – ни мудрости, ни ширине, ни родољубља, ни истинољубља, ни човекољубља. О оданости светосавском завету, косовској етици, хришћанским врлинама, слободарским идејама, да не говоримо. Они су сушта супротност свему томе. Свему ономе што је за Његоша била светиња.
По „лингвистичким правилима црногорског језика“, Његош заправо није ни знао да је говорио страним језиком. Његова дела зато захтевају превод и ново тумачење. По њему ће потурице из „Горског вијенца“ највероватније бити проглашене за жртве “великосрпске агресије”. Око осталих Његошевих дела биће великих мука са превођењем. Како превести „Огледало српско“ и „Свободијаду“, како „Лучу микрокозму“? Ту се могу пронаћи многе опасне идеје, нарочито оне које говоре о слободи, као и епски узори оличени у познатим српским терористима као што су Кнез Лазар и Милош Обилић. То се мора сасећи у корену! Не сме се дозволити да здрав разум победи лудост!
Време апсурда у ком живимо је препуно надреалних ситуација попут ове. Иако прича око „црногорског језика“, његовог „Речника“ и превођења „Горског вијенца“ просечном човеку делује смешно, у питању је изузетно озбиљна ствар о којој се мора и те како водити рачуна. По истом принципу су од огранака српског етничког корпуса на Балкану настале нове нације, које такође покушавају да присвоје делове српске културне и духовне баштине.
У „сред Србије“ се захтева увођење „босанског језика“ у срединама где претежно живи муслиманско становништво. Поменути „надријезик“ је такође продукт тежње да се побегне од свог корена а историја прикаже онаква каква није. Она се непрестано кривотвори да би се сакрила истина и забашурила суштина. На све ово званична Србија ћути, као и њене најважније институције, које у најбољем случају издају немушта саопштења у којима се не слажу са горепоменутим стварима. Свакако да би САНУ, као институција од највишег националног значаја, много више требало да посвети пажње оваквим стварима и адекватно одговори на њих.
Да се спрдња са нашим језиком, културом, духовношћу, идентитетом и здравим разумом не би настављала у недоглед, са далекосежним последицама по све нас, нарочито по будуће генерације. Да се једног дана не би десило да наша деца у школама уче како је Његош – странац, а у нашим књижарама проналазили преводе „Горског вијенца“. Са српског на српски. То би била осма Његошева сахрана која би озваничила наш пут у сигуран нестанак.
На крају, остаје можда кључно питање: „Шта би на све ово он рекао“? Нека свако од нас покуша да одговори на ово просто питање. То се посебно односи на „преводиоце“ Горског вијенца. Можда их одговор који ће пронаћи у себи отрезни и врати на Његошев пут. Пут врлине и истине. Или барем изазове грижу савести.
Тијело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу;
море стење под силом небесном;
колебљу се у мору небеса.
Нико срећан, а нико довољан;
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука за човјеком.
(Јован Алексић)
