НЕПОЗНАТА СРПСКА ИСТОРИЈА: Како су Срби насељавали Новорусиј

Из енциклопедије CATENA MUNDI: Како су Срби насељавали Новорусију, колико их је било, где су живели, против кога су ратовали и како су н...

Из енциклопедије CATENA MUNDI: Како су Срби насељавали Новорусију, колико их је било, где су живели, против кога су ратовали и како су нестали?

У јесен 1704. послали су Срби из Угарске Пану Божића, команданта Титела, цару Петру Великом да извиди могућност превођења овдашњих Срба у подаништво Русије. Није познато какав је био одговор руске владе, али се зна да је Божић примљен за официра и да је заувек остао у Русији.

Маја 1710. послали су граничари из Потиске и Поморишке крајине капетана Богдана Поповића цару Петру Великом са молбом да их у рату са Турском не заборави позвати »да и ми пожуримо службом својом за свога православног цара«. Петру Великом су добро дошле овакве понуде, јер је иначе настојао да ојача јужну границу Русије, угрожавану од Турака и кримских Татара. Насељавањем Срба у граничном појасу, они би послужили у исте сврхе као и у Аустрији. При томе је Петар полазио од основане претпоставке: Кад српски народ тако верно служи иноплеменом и иноверном« владару, тим пре ће служити једноверног.

---

О аутору:
Др Лазар Ракић (Надаљ, 22. децембар 1929 — Надаљ, 27. октобар 1992) је био српски историчар. Бавио се историјом Војводине од 1848-1919. и Радикалном странком.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју.
Одбранио је докторску дисертацију 1971. на Филозофском факултету у Новом Саду.
За доцента је истом факултету је изабран 1974. за ванредног професора 1983. и редовног професора 1986. Предавао је историју народа Југославије у новом веку и методику наставе историје.
Објавио је око 180 научних и стручних радова.
Међу значајнијим радовима су:
Радикална странка у Војводини до почетка XX века (1975)
Радикална странка у Војводини (1902—1919) (1983)
Јаша Томић (1856—1922) (1986)

---

А о војничким врлинама Срба, посебно о храбрости, сналажљивости и оданости Русији, Петар се већ лично уверио у рату са Турском (1710-1713), посебно у бици на Пруту (1711) где се нарочито истакао српски одред под командом Јована Албанеза за којега је Захарије Орфелин тврдио да је био пореклом Србин из Подгорице.

Стога је Петар Велики дао Јовану Албанезу »Позивну грамоту« (1723) да у Хабзбуршкој монархији, међу Србима, врбује војнике за »неколико хусарских пукова«, а руском посланику у Бечу наложио да овој акцији пружи пуну подршку.

Изгледа да је Албанезова акција имала »прилично успеха«, јер се 1723. одселило из Потисја 459 Срба, а идуће године око 600 и населили се у Малорусији (Украјини).

Неколико година касније (1727) од тих досељеника формиран је Српски хусарски пук који је учествовао у рату против Персије. Према Мити Костићу, већ за време царице Ане (1730-1740) иселио се из Угарске у Русију »велики број Срба« међу којима је било и најугледнијих породица, што није остало без утицаја на остале сународнике.
/…/
Када је у рату за аустријско наслеђе (1741- 1748) доведен у питање опстанак Хабзбуршке монархије, царица Марија Терезија (1740-1780) је била присиљена да попушта угарским сталежима у захтеву да се укине Војна граница и инкорпорира Угарској.

После протеривања Турака преко Саве и Дунава, Потиска и Поморишка граница доиста су изгубиле смисао свог постојања. Стога је на пожунском сабору 1741. (Зак. чл. 18) одређено да се места »која се зову милитарска у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској, чанадској жупанији« поново подреде надлежности угарских жупанијских власти.
/…/
Стога су посебне комисије долазиле у већа места и објашњавале неминовност укидања границе и формирања нове, али у јужним крајевима, према Турској, што је значило да, као граничари, не могу остати у досадашњим местима.

Када је на збору у Араду (1748) генерал Енгесхофен ставио граничаре пред избор да остану »у војничком сталежу« под условом да се селе у нову границу, или да остану у дотадашњим местима, али као поданици жупанијско спахијских власти, то је изазвало велико огорчење.

»Срби још ни сузу нису отрли« за браћом и синовима погинулим у ратовима за Аустрију, говорили су граничари генералу, а сада изневерени треба да пређу под власт спахија или да напусте своје домове.

Потиска и Поморишка граница

Међутим, узалудни су били такви отпори, а неопозива одлука да се Потиска и Поморишка крајина морају развојачити до 1751. »одјекнула је међу граничарима као звоно на узбуну«. У Бечеју, Чуругу, Надлаку и другим местима, узбуђени граничари одржали су низ протестних зборова на којима је донета судбоносна одлука да се селе у Русију они који нису хтели да потпадну под жупанијску власт нити да иду у нову границу. Тадашњи руски посланик у Бечу, гроф Бестужев-Рјумин, предузео је све мере да се омогући сеоба Срба у Русију/…/

Традиционална схватања о огромној истоверној Русији из које су Срби одавно добијали богослужбене књиге и другу помоћ за цркву и школе, у којој им је нуђена војна служба под повољнијим условима него у Аустрији, врло је примамљиво деловала на прихватање позива за сеобу у Русију.
/…/
Ради сећања на место из којега су заувек одлазили, исељеници су односили и неке црквене реликвије чему су се супростављали они који су остајали. Тако »милитари… у саму недељу Свих Светих после литургије навалише у цркву јако тирани поробише, ибо ни путира и епитраила ни звона не оставише него како од олтара тако и од престола све изнеше осим антиминса и едног евангелија….«

Прва организована група исељеника из Потисја и Поморишја под вођством граничарског пуковника Јована Хорвата кренула је у Русију септембра 1751. године. Краћи одмор је био у Токају где је, под видом експозитуре за испоруку вина руском двору, деловала комисија за врбовање исељеника у Русију под руководством руског официра Вишњевског, пореклом Србина из Вишњице код Београда. Хорватова група од 218 људи стигла је у Кијев 10. октобра исте године и ту презимила. До пролећа 1752. овој групи се прикључило још око 1000 накнадно пристиглих досељеника.
/…/
Чим је грануло пролеће (1752) почело је насељавање простора у јужној Украјини источно од реке Буга и Сухиње до Дњепра на истоку, а јужно од праве линије која спаја ушће речице Виса у Сухињу и речице Тјасмине у Дњепар, па десном обалом Дњепра до границе са запорошким козацима. У почетку је седиште штаба било у шанцу Крилов на Дњепру, а касније у новоподигнутој тврђави Јелисаветграду на реци Ингул. Одмах су формирана два пука (коњички и пешадијски): Хорватов хусарски пук и Пандурски пук. Досељеници су са официрима распоређени на роте (чете) из којих ће се развијати нова насеља. Запоседнута област је била војнички организована и названа је Нова Сербија. Друга бројнија група досељеника из Угарске под вођством потпуковника Јована Шевића и пуковника Рајка Прерадовића стигла је у Кијев у јесен 1752. године.

За нове досељенике било је предвиђено подручје око града Казана у Поволжју, али је генерал Хорват упорно настојао да их насели у Нову Сербију. Мања група нових досељеника је доиста допловила чамцима низ Дњепар од Кијева до Нове Сербије, али су остали сачекали повратак из Москве Шевића и Прерадовића. Маја 1753. царица Јелисавета је донела указ да се досељеници под Шевићем и Прерадовићем населе источно од дњепарске пустиње дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана, односно између истоимених утврђења која се налазе поред тих река. Та област је названа Славеносербија. И у Славеносербији је одмах основано два пука под командом Шевића и Прерадовића, а ускоро је формирано и 15 рота (чета), што значи и толико нових насеља међу којима се истицао Славјаносербск на Донецу.
/…/
По једном извештају Јована Хорвата, само за три месеца 1757. стигло је у Русију 822 досељеника оба пола. У пролеће 1758. стигло је у Кијев још око 1000 људи оба пола. Исте године стигло је у Русију око 150 правих Црногораца од неколико хиљада, колико је обећао да ће довести владика Василије Петровић. Владика Василије је поднео молбу Сенату да се од Црногораца формира посебан пук, али како их није било довољно за цео пук, Црногорци су распоређени под команду генерала Хорвата у Нову Србију, неки су ступили у руску војску, а неколико се вратило у Црну Гору.

»Са сузама у очима напуштајући своју Далмацију, тражећи хлеба у Русији« и заштиту од верских злоупотреба, кренула је група далматинских Срба под вођством владике Симеона Кончаревића. У Русију су стигли пешице, за три месеца, октобра 1757, и били распоређени у Хорватов пук у Новој Србији. Владика Симеон се вратио да доведе нову групу досељеника, али у томе није успео и поново се вратио у Русију где је и умро (у Петропавловском манастиру у Кијеву 1769).

За време руско-турског рата 1768-1774. више група српских граничара из Срема и Баната дезертирало је из аустријске војске и пребегло руској војсци у Влашку што су учинили и неки православни цивили.

За време руско-турских ратова 1787/88. и 1791/92. пребегло је у Русију, појединачно и групно, известан број српских избеглица и населио се у приграничном појасу са намером да се после рата врате својим кућама, али су неки тамо заувек остали а неки у Влашкој и Молдавији. Никада није поуздано утврђено колико се Срба одселило у Русију током XVIII века, али значај ове сеобе није у броју исељеника, него у чињеници да су се Срби, стицајем више околности, појавили истовремено и »као објект и као субјект једне политике«: били су предмет спора између две велике империје, Русије и Аустрије, а обе силе су истовремено у њима виделе и »спону преко које би могле успешно остварити своје стратешке тежње« – овладавање подунавско-балканским простором.

И Нова Сербија и Славеносербија биле су уређене по узору на Војну границу у Хабзбуршкој монархији, дакле на начин који су досељеници добро познавали пре но што су дошли у Русију.
/…/
У саставу руске војске српске граничарске јединице учествовале су у бројним ратним и другим походима: у седмогодишњем рату (1756-1763), у ратовима против Турске (1768-1774. и 1787- 1791), као и у оружаним интервенцијама у Пољској (1764-1768) и Запорошкој сечи (1775). У саставу руске армије која је под командом фелдмаршала Апраксина продрла у Пруску (1757) истакла су се и два српска пука. Заправо, у свим значајнијим биткама током седмогодишњег рата учествовале су и српске јединице укључујући и поход на Берлин (1760) када је привремено и освојен овај град.

Из више разлога српска насеља у Русији нису се могла дуго одржати. Продирање Русије према својим природним границама на Црном и Азовском мору, чинило је излишним посебна војничка насеља у унутрашњости земље. Царица Катарина II (1762-1796) је посебним манифестом 1762. позвала странце да се без икаквог ограничења и где желе насељавају у Русији, што је исто чинило излишним даље постојање посебних српских насеља. Са друге стране, српска насеља нису испунила очекивања руске владе, јер су генерали Хорват, Шевић и Прерадовић за потребе Нове Србије и Славеносрбије трошили годишње огромну суму од 700.000 рубаља, а уместо обећаних »многих пукова«, једва су формирали четири пука и то непотпуна. Најзад, та насеља, далеко од матичне земље, без јачег прилива нових досељеника, пре или касније би се утопила у огромну масу истоверног и етнички сродног становништва како се то и догодило Србима у Русији.

Због наведених разлога у Петрограду је одлучено да се укину Нова Србија и Славеносрбија, а као повод да се то спроведе послужила је истрага против генерала Хорвата, оптуженог за многобројна злодела и злоупотребе, што је и доказано. Стога је Хорват лишен чина, сва имовина му је одузета, а он је прогнан на север Русије у Вологду где је и умро.

Указом од марта 1764. Нова Србија је реорганизована под именом Новоросијска губернија. Јула исте године то је учињено и са Славеносрбијом која је спојена са »Украјинском линијом« у нову целину под именом Јекатеринска провинција Новоросијске губерније, а 1775. прикључена је Азовској губернији. Исте године укинута је и Запорошка сеча а тиме и аутономија козака у чему је значајну улогу имао и генерал Петар Текелија због чега је награђен великим поседом у Витебској губернији. Крајем 1784. у Русији су била уведена намесништва. Територија некадашње Нове Србије, Славеносрбије и Запорошке сече ушла је у састав Јекатеринославског намесништва, при чему је источна половина названа Јекатеринославска а западна Вознесенска губернија.