„Херојима Првог светског рата се нисмо довољно одужили, ни као држава, ни као друштво. Стогодишњица Великог рата је прилика да се на д...
„Деценијама је срамота било бити војник, волети своју земљу и бранити је. Данашње генерације морају да знају како су људи некада волели Србију, како су гинули за њу. Не да би ратовали, већ да знају да цене историју и да се труде да у миру буду часни људи. Да знају да је часно бити Србин“, објашњава госпођа Шипка на почетку нашег разговора о њеном славном прадеди.
Она свог, како га зове, деда Мишића памти из породичних прича. Причали су јој да је много поштовао мајку, која је била стуб задруге Мишића, јер је рано остао без оца.
-Знам да је деда Мишић касно кренуо у школу, са 10 година. Био је најмлађи син и слабог здравља, као такав није био предодређен за сеоске послове па су га послали на школовање. Фасцинира ме то што је као сеоско дете, које су исмевали јер говори на сеоски начин, завршио официрске школе, говорио немачки и француски. О тој вољи и упорности најбоље говоре његове речи „ко сме, тај и може, ко је храбар, тај иде напред“.
Лујза Мишић – Жена достојна херојаБака Лујза, која је умрла 1956.године, је била породични херој. Он је увек био у њеним мислима, иако је дуго била удовица и свашта преживела од његове смрти. Прешла је у православну веру током Другог светског рата, када су јој Немци стрељали сина Александра. Други син Радован је, као резервни официр у Београду, ухапшен и послат у Немачку у логор. На жалост, иако је доживео победу савезника није издржао повратак кући. Доживела је и смрт јединог унука. У породици се памте и два њена, за породицу и те како херојска дела. У току рата, када је мој деда Воја био ухапшен као партизан и чекао већ извесно стрељање у Бањичком логору, Лујза Мишић није могла да поднесе могућност да јој Немци убију још једног сина. Она је отишла у немачку комаду и тражила да јој пусте сина речима: „Мој супруг, Живојин Мишић, је пустио Поћорека да се, иако поражен, врати кући са војним почастима. Већ сте ми једног сина убили, а за судбину другог у заробљеништву не знам.“ Успела је. Исто тако је, када је после рата тадашња власт хтела да јој одузме стан у којем је живела са ћерком Анђелијом, бака је отишла у маршалат. Рекла им је да је Југославији дала све што је имала и да захтева регулисање пензије и да јој не дирају стан. И тада је успела.
Ту је и прича о великој љубави према жени?
– Бака Лујза, коју памтим, мени није причала о деда Мишићу, јер је била јако стара. Он је три пута, у три године, просио своју Лујзу. Одбијали су га јер је бака била једина ћерка, мезимица. Нису хтели да је дају за официра да се не би селила из места у место, како је на крају и било. Трећи пут нису могли да га одбију. Најлепше и најбезбрижније године су провели у Прокупљу, колико се сећам из прича, до погубљења краља Александра и краљице Драге. Живојин Мишић је био Обреновићев човек, иако се никада није јавно изјаснио. Он се није бавио политиком, али је можда на његово опредељење утицало и то што је за време њихове владавине био најсрећнији – имао је добар брак, пуно деце, посао који воли…
Положио је заклетву династији Обреновић, а ипак неки хроничари наводе да је оптуживан за заверу.
-Управо тако. Тада долази да његовог првог пензионисања. Оптуживали су га, мада не директно, колико знам, да је помагао Апису у завери против краља Александра. То је јако чудно, с обзиром на то да је био наклоњен, како се причало у породици, Обреновићима.
Записано је да су му последње речи биле упућене породици, којој се извинио јер не оставља ништа осим часног имена.
-Мој прадеда Живојин Мишић је имао малу пензију, јер се она тада одређивала према годинама службе. Бака Лујза се сналазила, као све тадашње жене у Србији, да ни из чега створи нешто. Кажу да јој је он био бескрајно захвалан због тога. Причали су нам да су се они пуно волели и поштовали, али и да је он био веома брижан према деци, да се старао и о њиховом кућном васпитању, а не само школовању. Ја памтим мог деду, најмлађег сина војводе Мишића. Памтим и Анђелију, његову најмлађу ћерку. Сећам се њихових прича, како је он био ту да их помази, научи нечему,да их узме у крило када се врати са посла. Био је брижан отац, иако је био војник.
Шта им је говорио, какви треба да буду кад порасту?
-Само поштење. И никада тражити преко мере. Оно што радиш то мораш да урадиш ваљано, часно и потпуно, од јутра до вечери.
Да ли је био разочаран односом државе према њему?
-Вероватно јесте. То могу да закључим само из приче његове деце, да су они то осећали. Али, он то није показивао. Живојин Мишић је стоички подносио војничку судбину – слушао је наређења, није се противио пензионисању и малим примањима, нити је молио за услуге.
С друге стране, да ли је осетио поштовање народа?
-Сигурно, јер је и он поштовао народ. Није му било битно шта раде, већ колко су поштени и колико су одани својој породици и својој земљи. Да није тако веровао у сваког домаћина и домаћицу, у сељака и војника, сигурно не би могао да заустави расуло војске пред Колубарску битку. Знао је потребе војника, да им је довољно мало одмора и да се окрепе – мало чаја, суве шљиве и јабуке.
Које су приче препричаване у кући Мишића?
-Углавном су то неке анегдоте. По једној, док је чистио чизме, пришао му је један страни официр и упитао га зашто сам чисти обућу. Војвода Мишић му је одговорио: Ја чистим своје чизме, а чије ви чистите. Ту је и она анегдота, да се, половином рата, опкладио са једним Енглезом ко је бржи тркач. Прво је Енглез бирао трку по утабаној стази и победио. Војвода Мишић је потом изабрао да трче боси, по њиви пуној стрњике и наравно победио јер је, као сељачко дете, навикао да трчи по свакојаком терену.
Синови Живојина Мишића су, такође, кренули очевим стопама и школовали се у војним школама.
-Радован и Александар су у првом светском рату били већ одрасли људи, официри који су прошли Балканске ратове. Најмлађи син, мој деда Воја, је у то време био на школовању у Русији. Војвода Мишић никада није штитио своје синове и они су били на првим борбеним линијама. Када је пензионисан по други пут, јер је био против преласка војске преко Албаније, и његови синови су пали у немилост. Александар Мишић је у бици код Битоља био одликован Орденом Белог Орла са мачевима В степена. Он је волео да пише и водио је дневник у Првом светском рату. Александра Мишића су у другом светском рату стрељали Немци, а потоња власт никада није признала да се борио за ослобођење земље, јер је припадао четничком покрету. Породица је зато имала велике проблеме иако је најстарији син умро у Немачкој као заробљеник а најмлађи био у партизанима.
Иако је војвода Мишић био против повлачења преко Албаније, са њим је ту голготу прошла и његова породица.
-Сви су прешли Албанију, осим Анђелије која се у Битољу лечила од маларије и мог деда Воје који покушавао да из Русије дође до Грчке. На том страшном путу, умрло је и двоје унучади.
Занимљиво је да је Живојин Мишић био велики српски родољуб и патриота, а супруга Лујза немачко-француског порекла. Он се у неком тренутку школовао у Бечу, а најмлађи син му је био руски али и британски ђак. Из данашњег угла, он је био прави „европејац“.
-У нашој кући никада није било шовинизма или мржње према неком ко је друге вере или порекла. Даћу само један пример: Мишићева унука Надежда, од ћерке Олге, се удала за познатог ваљевског апотекара Еду Бузаљка, муслимана. Занимљиво је да су имали три сина и да је последњи крштен у православној цркви да би наследио славу Мишићевих. У породици је увек постојало велико разумевање за различитост.
Разговарала Сандра Пекић
Извор – Глас Србије
