Непропустите

СВЕ НАЈГОРЕ О СРБИМА: Србе називали злочинцима и разбојницима, а краља Петра убицом са ножем у руци


Први светски рат остаће запамћен по прљавој пропагандној игри Централних сила према чланицама Антанте, поготово према краљевини Србији и царској Русији. Баштина Првог светског рата, додата тоталиризму, била је институционално лагање, која је у форми ратне пропаганде настала у време када је папа Грегорије XВ основао Конгрегацију за пропаганду вере у 1622. години, проширену употребу исте у ратном времену по први пут су увели Енглези у септембру 1914. године.

Аустроугарска је након анексије Босне и Херцеговине 1908. године српску нацију сврстала на страну примитиваца, варвара, олоша, убица…. То се посебно могло приметити по ратоборним хушкачким позивима на линч српског народа. Нису изостајали ни разноразни подсмехивачки плакати, као ни добро смишљени новинарски чланци. Становништво Двојне монархије је кроз једну веома добро осмишљену медијску кампању било припремано за агресију против Србије, која је уследила шест година касније.

Почевши од 20. века у Кајзерској Немачкој појавили су се расистички вицеви и ангегдоте, где су Срби представљени за неразвијене, нецивилизоване, прљаве и насилне становније планете. Сатирични недељник „Симплициссимус“, који је ујединио под једним кровом тадашње најзначајније немачке писце и уметнике, године 1909. описао је на неколико страница, са укупно дванаест илустрација, тему „обичаји и традиција код Срба“. Резиме овог чланка је да Срби живе у тесној заједници са својим кућним љубимцима, па тако новорођенче веома често доји крмача, док српска мајка заузврат гоји мало прасе.

Војник истине и правде др Арчибалд Рајс био је очевидац аустроугарске ратне пропагандне машинерије, и у својој брошури „Како су Аустријанци и Мађари водили рат у Србији“, он описује ратно расположење у Бечу и Будимпешти: „Већ одавно је моћна Аустроугарска одлучила да уништи српски народ, који је демократичан и опијен идејом слободе. Слободна Србија је привлачила аустроугарске поданике српског племена, а сем тога је препречила пут ка жељеном Солуну. Зато је било потребно да се становништво Двојне монархије припреми за погубљење незгодног суседа. У ту сврху почела је аустроугарска штампа, којој су у тој помогле немачке новине, планску кампању против Срба. Према њеном тврђењу, није било барбарскијег и одвратнијег народа од Срба. Ови омражени Срби били су разбојници пуни гамади, краљоубице, а осим тога и шинтери. Својим заробљеницима би одсецали нос и уши, ископавали очи, штројили их. Такве су се оптужбе могле да нађу чак и у сериознијим листовима. Но, ако се желело да се трупама улије страх од српског крволоштва, није било довољно да се расположење јавности припрема помоћу дневне штампе. Виши и нижи официри нису пропуштали да својим војницима говоре о наводним гнусобама које су Срби обично вршили над својим заробљеницима. Аустријанци и Мађари које су Срби заробили, уверавали су ме да су им официри рекли да никако не допусте да падну у ропство, јер ће их Срби убити. Чак су и официри веровали у ту причу.“

Владало је опште мишљење у Хабзбуршкој монархији да су интернационалне симпатије после Видовданског атентата на њиховој страни, и чинило се све да пропагандом машинеријом што више оправда оружани напад на Србију. У служби лажи и сатанизације целог једног народа учествовала је „бечка елита“. Намера освајача, кад је се одлучиио за рат против Србије, била је, како се истиче, да српску државу не само војнички прегазе, политички унизе и економски исцрпе, већ и да у њој изазову дубоке социјалне поремећаје, који ће задуго кочити и успоравати њен опоравак и развитак. Отуда је рат био вођен окрутно не само на фронту већ и у психолошком смислу у опхођењу са становништвом, што недвосмислено указује аустријски историчар Малте Олшевски у својој књизи „Дер сербисцхе Мyтхос“ (1998): „Професори Ламаш, Редлих и Кралик били су задужени да широј народној маси објасне неопходност ратовања и да су Срби злочиначки народ. Јозеф Редлих замењује империјализам са национализмом и дословце пише: Српском империјализму се мора видети крај по сваку цену, па чак и по цену рата. За аустријског екстремисту Ричарда Кралика, рат против Србије имао је божанственог надахнућа. По њему се рат водио за виша духовна остварења, за Бога и веру, за правду и породицу, за образовање и културу.“

На бечкој берзи, неколико дана пред ратни поход, пале су опкладе колико ће Аустроугарској требати да покори Србију. Многи су ставили новац да ће рат бити веома брзо окончан, да ће за неколико месеци Срби бити на коленима. Срби су систематски били представљени као народ убица, свињари, разбојници, балкански-касапи, кољачи…. Вођа Трећег Рајха, злогласни масовни убица Адолф Хитлер, имао је од кога и шта научити и применити у свом империјалистичком походу на свет. Млади Хитлер је, по истраживању немачке историчарке Бригите Хаман, био импресиониран и заведен учењем Беча о антисловенским ставовима, пропагирањем идеје геноцидног српског народа, као и освајањем целог Балкана.

Разни песници саставили су у Немачкој и у Аустрији на хиљаде погрдних песама које су понижавале српски народ, између осталог предњачио је слоган: „Сербиен мусс стербиен!“ (Србија мора умрети!). Иза псеудонима крили су се многе познате личности. Често је узругању био изложен владар Србије краљ Петар Први Карађорђевић: „Можете свињу обући у краљевско одело и онда на сва уста да изјавите: Погледајте, овако изгледа један краљ!“ Понижавању нису били поштеђени ни остали тадашњи српски носиоци власти: престонаследник Александар Карађорђевић, Никола Пашић, краљ Никола, Лазар Пачу и српске војсковође.

Уласком у 20. век разгледнице су постале технички савременије. Многима су оне служиле за ширење своје ратне машинерије. Бечки двор је то искористио и штампао на милионе пропагадних разгледница. Срби су им били омиљена тема. Најчешће су у оптицају биле хумористичке разгледнице са прљавим мотивима. На једној од таквих краљ Петар је био представљен као убица са ножем у руци. Иза њега су били обешени Срби са насловом: „Била једном једна српска земља, разбојнички народ, које смо обесили и само су њихова тела остала.“ На једној другој резгледници „уметнички“ је приказан ултиматум Аустроугарске Србији: „На колена! Тако се мора са Србином разговарати!“ (Рицхард вон Сцхаукал, „Дер 23. Јули 1914“, Ехерне Сонетте – Wиен 1914.)

Хиљаде књижевника, песника и уметника били су у служби аустроугарског и немачког циља „Дранг нацх Остен“. Они су себе добровољно ставили на страну држава које су све чинили да покори један слободан народ на Балкану, и они су у великој мери одговорни за ширење мржње према српском народу. У својим болесним идејама нису марили за било какав осећај гриже савести. Навешћемо следећи пример. После краткотрајног заузимања Београда од стране Беча, у децембру 1914, у листу „Неуе Фреие Прессе“ из пера аутора Хајнриха Фридјунга, појавила се читуља у руци једног насмејаног аустроугарског војника, на којој је писало: „Погурени и осрамећени разбојничко-злочиначки бандити са великим жаљењем преносе тужну вест да је њихова вољена СРБИЈА, после успешног опкољавања, пала под тешком патњом и да је почишћена са земље. Остатак земље ће бити од стране Аустроугарске сахрањен. Њихови савезници Русија, Француска, Енглеска и Јапан моле за тихо изражавање саучешћа. Ожалошћени: Краљ Петар Први и принц-регент Александар.“

Епилог овакве антисрпске хистерије је да ни на једној окупираној територији у току Првог светског рата није страдало толико становника од непријатеља као што је то било у Краљевини Србији. Не може се издвојити ниједна област окупираног подручја на којој окупатори нису оставили бројне жртве. Разлике нема у поступцима, као ни у злочинима аустроугарских, немачких и бугарских окупатора. И поред јасних међунарадних уговора, потписаних у Женеви, окупатори се њих нису држали. Највише су страдале области Подриње и Мачва. Ту је аустроугарска редовна војска починила такве злочине какви су ретко забележени у историји ратовања у Европи.

Негативни стереотипи стварани пре и у току Првог светског рата, биће поново активирани у Другом светском рату и током југословенске кризе деведесетих година 20. века, чиме је потврђена њихова непромењивост у истрајности антисрпске политике.

(„Геополитика“, октобар 2014.)

Милан Старчевић

Нема коментара