Распад Југославије

Пресудан тренутак који је довео до умирања Југославије и до разлаза Србије и Црне Горе је усвајање Уставне повеље, којом је отворена могу...

Пресудан тренутак који је довео до умирања Југославије и до разлаза Србије и Црне Горе је усвајање Уставне повеље, којом је отворена могућност референдума и претходно формирана нова држава – Државна заједница Србија и Црна Гора.

Пре тачно дванаест година оба већа југословенског парламента изгласали су Уставну повељу и Закон о њеном спровођењу, чиме је и званично престала да постоји Савезна Република Југославијаи родила се Државна заједница Србија и Црна Гора.

Тиме је званично престала да постоји идеја југословенства за којом су све чланице бивше Југе носталгичне. Таква ситуација готово да је била незамислива 15 година раније, а ни само одвајање Србије и Црне Горе само неколико година касније.

Пресудан тренутак који је на крају довео не само до умирања Југославије, већ и до разлаза Србије и Црне Горе је, заправо, 31. мај 2002. године када су у Савезној скупштини усвојене Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе, које је оверио Солана, а којима се двема републикама, а то ће рећи Црној Гори, даје право да се путем референдума одвоји.

Државна заједница је формирана усвајањем Уставне повеље и пратећег Закона о њеном спровођењу у Савезној скупштини. У Већу грађана за Повељу је гласало 84 посланика, против је био 31 Закон о примени Повеље добио је у том већу подршку 72 посланика, против је било 39 посланика. Током дана, Повеља и пратећи Закон усвојени су у Већу република са 26 гласова за, седам против и једним уздржаним. У том скупштинском дому за Закон о спровођењу Повеље гласало је 22 посланика, 11 је било против, уз један уздржан глас.

Од новембра 2001. године трајали су преговори представника републичких и савезних власти, који су уз посредовање, довели до склапања Београдског споразума, 14. марта 2002, на чијој основи је извршено државно преуређење Савезне Републике Југославије.

Скоро годину дана трајало је усаглашавање око Уставне повеље којом је утемељена државна заједница. Али, ипак у уторак у 20 часова и 10 минута нестала је Југославија усвајањем те повеље, а људи су преко својих малих екрана пратили скупштину у којој је објављено да се име за које везују читав свој живот брише и да више не постоји.

Нова држава заснована је на пуној равноправности њених држава чланица, којима је омогућено да након три године на референдуму организованом по европским и демократским стандардима могу да одлуче о промени државног статуса, односно иступању из заједнице, што се и десило. На заједничкој седници оба већа савезног парламента, председник Већа грађана Драгољуб Мићуновић прогласио је нову државну заједницу Србија и Црна Гора.

На проглашењу Државне заједнице Србија и Црна Гора нису присуствовали премијер црне Горе Мило Ђукановић, као ни Филип Вујановић, који су иначе потписници Београдског споразума.

Уставном повеља је била привремено решење које је потрајало баш те три године, а ова држава је од како је основана морала да се носи са тешкоћама попут хармонизације економског система и бирања државних симбола око којих се никако нису две стране могле усагласити.

Занимљиво је баш то да је нова држава рођена и да није имала своја државна обележја, ни заставу, ни грб, химну, јер политички интереси са обе стране нису лако могли да се превазиђу. Један од проблема,када је реч о застави био је договор око нијансе плаве боје – да ли ће то бити мрко плава са српске заставе или плаветно плава са црногорске.

И баш како је и раније претпостављано да је Уставна повеља привремено решење и да је идеја “југословенства” почела да умире још са оцепљивањем прве државе и првим палим душама, тако се само чекало још три године “да Југославија испусти своју душу”, а то се десило када је Црна Гора организовала референдум 21. маја 2006. на којем је, веома тесну већину добила опција за отцепљење, па је уследила одлука тамошње скупштине 3. јуна 2006. о проглашењу суверености Црне Горе.

Извор: Телеграф.рс