Српски историчар Јован Рајић у "Историји Срба" (1794.), из старих извора, изводи порекло Срба од Хунских Сабира. Други извори, ...
Чешки историчар Павел Шафарик везује српско име са речи Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, што су све облици значења рода, народа, а што има исто значење са латинском речи генс и натио, или индијском речи Серим, што значи народ исте крви. Неда Мариновић у опису најстаријег народа на Балкану износи да Србин, у стародавном индијском језику, санскриту, из кога су потекли сви индо-европски језици, међу којима и српски, означава слободног човека, јунака, који се вечито бори за сопствени опстанак. Према руском историчару Велтману у делу "Атила и Руси" име Србин од старине односило се на војнички, ратнички сталеж у Русији, а реч Срб означавала је војника, храбарог човека и наводно од Срба су постали Козаци.
И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту, а код Белоруса реч Сабр или Сјарб значи силу, множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч Серби означава здрав, јуначан, силан сој људи. Код Лужичких Срба реч Сораб има значење човека најразборитијег, најлепсег, најодабранијег у том роду.
Код Украјинаца реч Сирбин означава господара. У српском народу од давнина постоји похвала покојника, за кога се сматрало да је био добар, са високим одличјима, која каже: "Баш је прави Србин био и српски живео". А у Црној Гори храброг јунака су хвалили са: "Срб од Косова". И у турском језику речи Сирб и Серб имају значење народа једног колена, храброг, убојитог и непокорног. Код старих Персијанаца реч Сарб значи глава, старешинство. Код Арабљана, Халдејаца и Јевреја реч Срб означава слободног човека, јунака, непокорног. У старом санскритском језику реч Сербх значи не дати се никоме, а корен те речи значи семе, колено и род. Шафарик и Колар су цитирали, такође, да реч Срби означава рођаке, својту. Непознатом човеку Србин ће рећи: "Како се Ти оно зваше Рођаче".
За Србе се понегде везује име Влах, што су Турци усвојили од Хрвата. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре н. е. Касније се Влах звао ратар или пастир. Када су Турци окупирали српску државу, Срби су се повлачили у планинске пределе и претежно се бавили земљорадњом и сточарством, па су им по том основу Турци дали име Власи, мада та реч означава занимање а не народ. Данас се Власима назива народ који живи у Румунији. Стари историчари Србима дају име Рац, а то потиче од значења човека из Рашке, постојбине Срба по досељавању на Балкан. Име Срб и Сораб води такође порекло из самог српског језика, где има значење огромности и силе народа једне крви. Према томе, верује се да су Срби у време усвајања свога имена поседовали све ове особине.
У "Историји народа средње Азије" Јоацхим је забележио речи кинеског пограничног гувернера Хју Ју-а, 160. године пре н.е.: "Срби су нас нападали 30 пута од пролећа до јесени". Такође, кинески државник Цај Јун каже: "Од како су побегли Yуни (Хуни), осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Има их сто хиљада војника и просвећени су, племена су им силнија и многобројнија и ми не можемо да им се одупремо".
Истраживања су потврдила да чак и на Тибету и дан данас постоје називи који су чисто српски, као: чедо, јарак, сила, чича, рудник, гора, луч, као и имена: Божан, Милован, Србица и друга, Милош Милојевић их је записао 710. Немац Екерман тврди да име Србин означава народ, а Хенрих Лео, да то име долази од санскритског имена Сарб или Срп, сто означава народ који се често сели. Истакнути Слависта, Француз Сипријан Робер износи да име Србин обележава целу једну расу народа и да су то Илири, најстарији Словени. Јаков Грим је у предговору "Малој граматици Вука Караџића" написао: "…да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југо-Словене и да ни једно друго племе нема такву историју која би се могла упоредити са српском".
По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је у грчком погрешно због немогућности изговора сугласника, што се односи на Рашане.
КОМЕНТАРИ