Такозвана међународна јавност сваке године обележава 11. јули као дан успомене на жртве геноцида који су, као, извршили Срби над Бошњацим...
Међутим, чим су донете пресуде, и у Босни и у низу европских земаља почели се да доносе законе који су одређивали кривичну одговорност за „негирање чињеница геноцида које су већ констатовали међународни судови“. Шта би то требало да значи ако истовремено два стуба међународног правосуђа констатују чињеницу геноцида у Сребреници? Ту почињу „ситнице“. Прво, у Хашком трибуналу геноцид су констатовали само у једном предмету – поступку против генерала Радислава Крстића. Међутим, у том поступку није било констатовано ни ко је замислио геноцид, ни ко га је испланирао, ни ко извршио. Крстић је осуђен за саучесништво у геноциду за који се не зна ко га је замислио, не знајући ништа ни о томе како је он планиран и изведен. У свим осталим судским процесима ни један други оптуженик није окривљен за геноцид.
Што се тиче Међународног суда УН – он уопште није разматрао чин онога што се десило у Сребреници, већ се једноставно позвао на „чињеницу утврђену од Међународног трибунала за бившу Југославију“ јер – то и јесте ствар те судске институције – он свакако више види и боље зна. Тако се десило да уствари ни Међународни трибунал за бившу Југославију, ни Међународни суд УН нису констатовали реалне чињенице геноцида. Међутим, нама се забрањује (под претњом кривичне казне) да оспоравамо те „чињенице“!
Сваке године се прича о „геноциду над Бошњацима у Сребреници“ све више и више круни. Поразно је, међутим, да њени апологете, уз све више напора, и даље подржавају тај мит. А све то само да истина о догађајима у Сребреници уопште не изађе на видело!
Прво, Трибунал у Хагу није покренуо ама баш ни једну оптужницу против лица која су вршила злочине над Србима. Објективне истраге стручњака су показале да су главна жртва у босанском рату били управо Срби. Међутим, и у вези са ратом у Босни уопште и у вези са догађајима у Сребреници посебно, тужилаштво трибунала у Хагу својим поступањима и радом у целини је формирало утисак да против Срба није учињен ни један злочин. Тако је оптужница против главног ратног злочинца у Босни – Насера Орића – демонстративно покренута због злочина које је он чинио над Хрватима. Чак су и сведоци Трибунала дали изјаве о томе да су до догађаја из јула 1995.године геноцид доживљавали управо Срби и да је главни кољач био управо Орић.
Друго, Хашки трибунал чини све чак и на процесима који су у току, да се истина не открије. Ова година дала је нови допринос рушењу мита о геноциду у Сребреници. Тако је главни сведок у вези са Сребреницом, прави „крунски сведок“ Хашког трибунала Дражен Ердемовић искључен из списка сведока у поступку против Радована Караџића, бившег председника Републике Српске. Свима који знају истину разлог за то је јасан. Ствар је у томе да на суду Ердемовић делује све лошије и лошије, и у његовим сведочењима се појављују све нове противречности. Он је постао опасан сведок (по тужилаштво) много пре процеса Караџићу. Међутим, Караџић је успео да се Ердемовић појави на суду и да нанесе нови ударац за, рекло би се, већ „доказану“ чињеницу о кривици Срба.
Најзад, интересантно је да се и у самој Босни чини све (под изговором жеље да се утврди истина) како би се у ствари истина сакрила. Тако су у Врховном суду за ратне злочине Босне и Херцеговине сва судска већа у којима се сада разматра поступак о Сребреници, сложно решила да не позивају главног сведока Ердемовића. Тако је било у поступку против Душка Јевића и осталих. И то је схватљиво јер, за разлику од Караџића, особе које су оптужене за те злочине биле су на лицу места, заједно су служили са Ердемовићем и он, потпуно сигурно, не би издржао њихово унакрсно испитивање. За четири месеца почиње одбрана Караџића, и она ће сигурно донети нове информације које до сада нису могли или нису хтели да дају чак и неки оптуженици. Ради се о томе да сви окривљени ни изблиза нису били спремни да се боре за утврђивање истине. Сама форма англосаксонског процеса, која је у Трибуналу прихваћена за начин на који ће се радити, не предвиђа утврђивање истине, већ само решавање питања да ли је одређени оптуженик крив или није за овај или онај злочин. Није случајно да је, на пример, „крунски сведок“ о Сребреници Ердемовић налетео на праве проблеме тек при унакрсном испитивању Слободана Милошевића. А на седам других процеса адвокати су, с времена на време, сами заобилазили цео низ питања која су се сама наметала.
Најзад, најјачи ударац миту о Сребреници може да нанесе процес генералу Младићу. Ових дана је на том процесу почело саслушавање сведока. Пред публиком се 9. јула појавио први сведок – бошњак Елведин Пашић. Мора се признати да је тужилаштво режирало квалитетан шоу. Младић је неколико сати ридао причајући о својим патњама због рата у Босни. И тужитељка која га је саслушавала је једва суздржавала сузе. Председавајући судија је повремено прекидао саслушање како би се сведок смирио. У почетку је изгледало да је тужилаштво одлично одрадило тај део посла, кад је успело да нађе таквог сведока.
Међутим, погледу искусног посматрача нису могли да промакну неки моменти који су указивали на чињеницу да уствари сведок ни на тренутак није губио контролу над својим поступцима. Штавише, он је себе контролисао много боље него сви остали сведоци. Један од највећих проблема са сведоцима у Трибуналу представља захтев да се одговори дају судијама уместо страни која је поставила питање (тужилаштву или одбрани). То стварно уопште није лако јер је сваком човеку природно да одговара управо ономе ко постави питање, тако да су се баш због тога сведоци, чак и ако су се трудили да чине онако како треба, опет брзо враћали „нормалном“ дијалогу са оним ко је постављао питање.
Други проблем су представљали стални покушаји сведока да на постављено питање одмах одговоре, што је преводиоце онемогућавало да преведу исказ. Повремено је сведоке требало подсетити, по некад и по више десетина пута дневно, али је то помагало пет или десет минута и сведок је опет прелазио на „природну“ паузу између питања и одговора, на коју је навикао у свакодневном животу. Али сведок Пашић ни за секунд није заборавио коме треба да одговара и ни једном није прекршио правило игре о потребном паузирању. То говори да је сведок, апсолутно сигурно, потпуно контролисао ситуацију и да спољни изглед његовог понашања није одговарао његовом стварном унутрашњем стању.
Ту није небитно рећи да прича сведока Пашића није ни на који начин доказала везу између почињених злочина и генерала Младића. Сведок је све време говорио да су злочине чинили „Срби“. Такви „докази“ више доказују мржњу према представницима других вера, подразумевајући да се Бошњаци од Срба разликују само религијском припадношћу) него кривицу генерала Младића. Без обзира на непрестано ридање, искази сведока су с времена на време изгледали смешни, на пример, када је Пашић говорио да је видео „тенкове са црвеним звездама“. То је била прича из срцепарајуће ТВ серије, али никако није била за суд, тим пре за суд који претендује на највише стандарде у правосуђу, укључујући, наравно и највише стандарде у доказном поступку. Уосталом, било је потпуно јасно да са овим сведоком то и није био циљ. Први сведок главног процеса требало је да игра. Карте су наручиване неколико недеља унапред. И – треба да се призна – представа је успела.
Што се тиче оптужнице генерала Младића за геноцид који је наводно учињен у Сребреници, прво сведочење ће дати у петак тајни сведок РМ-255. Међутим, без обзира што се у сали за суђење за сада није зачула ни једна реч сведока, судско веће је у поступку против генерала Младића већ донело цео низ одлука о његовој кривици. Како је то могуће? У Хашком трибуналу врло лако! На пример тако, што ће се као готов доказ признати „чињенице утврђене на другим процесима“ (јудициал нотице оф адјудицатед фацтс). Судско веће је у поступку против генерала Младића већ „установило“ да је, на пример, „после заузимања Сребренице 11. јула 1995. војска Армије босанских Срба почела кампању паљења кућа босанских муслимана“ или да су „после доласка српских снага у Поточаре муслимани терорисани, убијани, силовани“. Односно кривица Армије босанских Срба је унапред „утврђена“. Те чињенице се сматрају за веродостојне иако на процесу генералу није понуђен ни један сведок. Штавише, да би се доказало супротно – доказе мора да понуди одбрана. Односно – основа рада МТБЈ је презумпција невиности. И то представља највиши стандард „међународног правосуђа“!
Међутим, истина о догађајима у Сребреници ће свакако бити утврђена. Сада је јасно да је верзија коју упорно натурају Босна и Запад, без обзира што су је „окадили“ међународни судови, лажна. Најјачи ударац њиховим тврдњама ће бити нанет на процесима Караџићу и Младићу. Присетимо се да је парола одбране генерала Младића: „Не плашимо се утврђивања истине!“ Ње треба да се плаше они који не само да су направили мит о злочинима Срба већ и они који су организовали рат у Босни и уништили Југославију.
Александар Мезјајев
Фонд стратешке културе
КОМЕНТАРИ