Први светски рат у Србији он живи у сећању људи, док је у Русији избледело и готово да је избрисан из народног сећања. Први светски...
Први светски рат у Србији он живи у сећању људи, док је у Русији избледело и готово да је избрисан из народног сећања.
Први светски рат заузима различито место у историјском памћењу Русије и Србије. У Русији је овај рат некако избледео и готово да је избрисан из народног сећања, и поред тога што је од свих земаља које су учествовале у Првом светском рату управо Русија имала највеће губитке (1,3 милиона, према прорачунима генерала и војног историчара Н. Н. Головина).
У Србији је, напротив, врло живо сећање на Први светски рат као на доба херојских подвига. Таква успомена се активно обнавља у народној свести. Само у 21. веку снимљено је неколико српских филмова о Првом светском рату: „Где цвета лимун жут“, „Свети Георгије убива аждаху“ и „Беса“. Шта је разлог толиких разлика у историјском памћењу?
Улазак Србије у рат
Као што је познато, званични повод за рат био је такозвани „Сарајевски атентат“, када је 28. јуна 1914. године српски гимназијалац, члан српске националистичке организације „Млада Босна“, у Сарајеву убио наследника аустроугарског престола ерцхерцога Франца Фердинанда и његову жену.
У очима Европе то је било довољно да се сав српски народ оптужи за убиство (карактеристично је да је на дан убиства у Сарајеву почео погром Срба). Међутим, детаљнија анализа догађаја даје сасвим друкчију слику. Ситуација на Балкану 1914. године била је изузетно напета. У периоду од 1907-1914. године Аустроугарска је у више наврата провоцирала Србију у жељи да изазове рат. Три пута су Србима постављани ултиматуми. Сва три ултиматума су задирала у виталне националне интересе српске државе и српског народа, али их је Србија ипак испунила. То, међутим, није одвратило агресора. После убиства престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву 28. јуна 1914. године, уследио је нови ултиматум, још један у низу. Од Србије су захтевани нови уступци. И да није било тог сарајевског убиства, нема сумње да би повод за нови ултиматум свакако био пронађен. Тако је Први светски рат за Србију уствари био одавно очекивани рат за своју националну независност, тј. праведан и ослободилачки рат. Управо зато се он тако упечатљиво сачувао у историјском памћењу српског народа.
Европа је углавном била негативно настројена према Србији. У европској штампи низале су се оптужбе на рачун српских власти, с тим што у нападима на Србију нису учествовали само немачки и аустријски листови, него и читав низ енглеских и француских новина.
У тој сложеној ситуацији за Србију је била спасоносна позиција руских власти и руског друштва, као и лична позиција Николаја II, који нису имали намеру да братски словенски народ оставе на цедилу. 23. јула је Аустроугарска поставила Србији ултиматум и исте вечери српска влада се обратила Русији за помоћ. У ноћи између 23. и 24. јуна руски опуномоћеник Штрандман телеграмом је јавио С. Д. Сазонову за ноћну посету принца Александра Руској мисији: „Његово височанство ми је рекао да све наде полаже на императора и Русију, јер само њена моћна реч може да спасе Србију“.
Ускоро су Срби добили и материјални доказ руског пријатељства. Николај II је 30. јуна позитивно одговорио на молбу Србије да јој Царска Русија уступи пушке. Сазонов је 7. јула послао телеграм у Београд: „Императору је било угодно да изрази своју принципијелну сагласност да се на Војни савет изнесе представка о уступању за суму… из резерви… 120 хиљада тролинијских пушака и 120 милиона метака.“
Руска армија је и сама трпела катастрофалну несташицу пушака и муниције, што је био узрок многих пораза у предстојећем рату, али као што се у историји много пута дешавало, Русија је са балканском словенском браћом штедро делила и оно последње што је имала. Црна Гора је чак издржавала своју војску захваљујући субвенцијама руске владе, а те субвенције су 1912. године износиле половину (!) укупног буџета црногорске државе.
Доследна дипломатска подршка Русије омогућила је Србији да не попусти пред аустријским ултиматумом, али је зато саму Русију увукла у рат.
Мотиви Русије за улазак у рат
Данас је модерно оптуживати Русију за империјалистичке амбиције и вођење ратова у циљу проширивања територија. Тако се, између осталог, говори и када је реч о учешћу Русије у Првом светском рату. Али таква тврдња нема никакве везе са истином. Да бисмо то схватили не морамо тражити документе у полулегендарним „тајним архивама“. Довољно је да са мало здравог разума погледамо карту. Трговина Русије са земљама Балканског полуострва није била пресудна ни за те земље, ни за Русију, и износила је само неколико процената од њиховог укупног робног промета. Према томе, економска експанзија ван сопствених граница, која је за Енглеску, Француску и Немачку била веома важна, за Русију није могла имати велики значај. Остаје, дакле, она стандардна оптужба да Русија, тобоже, тежи ка територијалној експанзији. Међутим, конкретно питање какве је заправо територијалне амбиције имала Русија када је 1914. године пожртвовано притекла у помоћ Србији, остаје без одговора.
Русија јесте имала стару стратешку тежњу да заузме мореузе, то је тачно. Али од времена Александра III и та тежња се сводила искључиво на освајање Босфора са циљем да се «затвори» улаз у Црно море и самим тим обезбеди поуздан систем одбране југа Русије и тако искључи могућност понављања догађаја из Кримског рата. То су чисто теоретски планови, али ни они немају никакве везе са реалним уласком Русије у Први светски рат ради интереса Србије. Србија никако није могла да помогне Русији у освајању мореуза, јер се са њима и не граничи. А што је најважније, Турска је ушла у рат тек у новембру, с тим што и то њено учешће (уопште у рату, као и учешће на страни Централних сила) до последњег дана није било очигледно. Уосталом, Русија је и после уласка у рат, априла 1915. године, била крајње скептична према плановима савезника да спроведу Дарданелску операцију и одбила је да истовремено са њом изврши десант на Босфор. Дакле, црноморски мореузи нису били разлог, као ни обећање Николаја II, дато 14. августа 1914. године, да ће после победе у рату ујединити Пољско царство и пољске земље, које ће одузети од Немачке и Аустроугарске, и да ће то бити аутономна држава у оквиру Руске империје, тј. да ће проширити већ постојеће Пољско царство (које је, иначе, Русији правило гомилу проблема). Све су то биле последице рата који је већ био почео, а не његов узрок. Позицију Русије разговетно је формулисао Сазонов у разговору са Бјукененом: „Једина жеља Русије јесте да је оставе на миру. Русија не гаји никакве агресивне намере ни против кога и жели да све своје напоре посвети развоју својих унутрашњих ресурса и изградњи железничких пруга које су јој толико потребне. Период експанзије, кроз који је прошла, већ је завршен.“
И са рационалног гледишта Русији није био потребан рат, поготово није био неизбежан, јер да је хтела да остави Србију саму против Аустроугарске, ништа је у томе не би могло спречити. Без позиције Русије све је то могла да буде само друга Босанска криза, и ништа више. Уопште није извесно да би се друге велике силе умешале. Аустрија би ударила целом својом армијом и српска храброст у том случају не би спасла Србију, колико год била велика. Била би то сувише неравноправна борба. Да би се схватило колико је са војног аспекта учешће Русије било важно за Србију, довољно је погледати догађаје у почетном периоду рата.
Историјска је истина да је Русија била вероватно једина земља која није ушла у рат из економских разлога или из жеље да прошири територије, него искључиво из духовних разлога, у жељи да спасе од окупације народ који се у Русији доживљавао као пријатељски.
Координирана дејства руске и српске војске
Кампања у августу 1914. године је речит пример узајамног деловања српске и руске армије. Аустроугарска је била принуђена да своје основне снаге преоријентише са Србије на руску армију, која је започела свеобухватну Галицијску операцију. Али и српска армија својим дејствима не само да је нанела озбиљне материјалне губитке Аустроугарској, потиснувши противника до Саве и Дрине, него је још и помогла руском фронту тако што је везала аустријске формације за балкански фронт и задржала њихово пребацивање у Галицију. Званична аустријска историја овог рата бележи да су контраофанзиву Срба код Шапца задржавале знатне снаге друге армије и да је то трајало дуже него што је било пожељно. Аустријска команда је била принуђена да промени свој план за Галицију, нарочито за Лавов, према коме су надирале осма и трећа руска армија.
Београд се налазио на граници, али је Аустрија успела да га заузме тек 2. децембра, а до тада је српска армија већ добила од Русије и Француске помоћ у оружју, муницији и провијанту. То је омогућило српским трупама да од 3. децембра пређу у напад, тако да су већ 15. децембра Срби ослободили Београд и протерали Аустроугаре са своје територије.
Руске трупе су, са своје стране, током Галицијске битке заузеле готово целу источну Галицију и готово целу Буковину са градом Черновцима, и опколили су Перемишљ. 10. новембра руска армија је заузела Лупковски превој и прешла Карпате. У тој грандиозној бици поражене су главне снаге Аустроугарске. Планови немачке команде да задржи цео Источни фронт само снагама аустроугарске армије претрпели су крах. У току поменуте операције армија Руске империје испуњавала је свој савезнички дуг, што је спасло Србију од слома. Аустроугарска команда задуго је одустала од даљих активних дејстава у Србији. Оставила је само два корпуса, а све остале снаге пребацила је на руски фронт.
Русија, Србија и западни савезници
Што се тиче резултата рата, за Србију су они били врло двосмислени. Њени губици су били катастрофални. Услед масовне глади, епидемија и репресија, живот је изгубило преко 467 хиљада цивила. Према подацима југословенске владе, објављеним 1924. године, током рата је погинуло 365 164 српска војника и официра. За четири године Србија је укупно изгубила шестину становништва, рат јој је оставио 164 хиљаде инвалида и 500 хиљада сирочади. Ти губици се пропорционално могу упоредити са губицима СССР у Другом светском рату. Србија и данас осећа последице те демографске катастрофе.
Због свега тога наши савременици се питају да ли је била оправдана политика која је имала такав резултат? Сва је прилика да то питање не треба постављати Србима. Као што је напред показано, српска држава и српски народ нису били агресори. Они су само бранили своју земљу.
Треба рећи да је у Србији постојао својеврсни култ савезника у Првом светском рату. То се нарочито тицало Русије и Француске, које су поднеле највећи терет рата на копненим фронтовима. Па ипак, крах царске Русије 1917. године ослободио је место «старијег брата» за Француску. На споменику захвалности Француској у Београду пише: „Волимо Француску као што је она нас волела“. У Русији се на ту „љубав Француске“ гледа са приличном дозом скептицизма.
Крај рата и заједничка судбина
Али како год било, рат је завршен заједничком победом Антанте. Само што на карти света 1918. године више није постојала Руска империја. Она није издржала терет рата у који је ушла руководећи се својим схватањем заједничке судбине свога и српског народа. Њено место заузео је СССР, као што је касније територију краљевине Југославије заузела СФРЈ. Карактеристично је да су се обе ове државе и распале скоро истовремено, у догађајима 90-их година које је председник Русије В.В. Путин назвао «највећом геополитичком катастрофом XX века». Распад држава, у којима су Руси и Срби били државотворне нације, за њих саме заиста је био велика катастрофа. И опет нам је судбина била заједничка…
Денис Маљцев, за Руску реч
КОМЕНТАРИ