Две организације, један идеал и различити путеви до циља. Младу Босну као револуционарну, идеалистичку групу омладинаца и Црну руку са...
Две организације, један идеал и различити путеви до циља. Младу Босну као револуционарну, идеалистичку групу омладинаца и Црну руку састављену од официра завереника, спајали су жеља за слободом и стварање Југославије.
Историчар Душан Т. Батаковић, за Јутарњи програм РТС-а каже да је Млада Босна старија организација од Црне руке.
Црна рука је била позната и под именом Уједињење или смрт. Имали су и свој грб, правилник и заклетву.
Главне тачке Устава и Правилника организације Уједињење или Смрт односно Црне Руке биле су:
Чл. 1. У циљу остварења народног идеала, уједињења српства ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који искрено буде служио овој идеји.
Чл. 2. Организација претпоставља револуциону борбу културној, стога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.
Чл. 3. Организација носи назив Уједињење или Смрт.
Чл. 4. За испуњење овога задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све службене факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој…
“Млада Босна је једна од многих национално-револуционарних организација, чији је циљ била политичка и национална слобода и они су се борили против колонијалне управе Аустроугарске”, наводи Батаковић.
У Босни и Херцеговини, као аустроугарској провинцији, Србима се порицало право на језик, школе и идентитет. Припадници Младе Босне – Владимир Гаћиновић, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и остали – узоре су проналазили у страним национално-револуционарним организацијама, које су такве проблеме решавале атентатима.
Херојско жртвовање зарад ослобођења од аустроугарске тортуре, за младобосанце било је логично.
Међу члановима Младе Босне било је интелектуалаца који су се школовали у Бечу. Дела Владимира Гаћиновић и нобеловца Иве Андрића, оставила су значајан печат у српској књижевности.
“Црна рука јесте створена 1911. од бивших завереника из 1903. који су се мешали у унутрашњу политику Србије, али су њу створили југословенски идеалисти, као што је био Љуба Јовановић Чупа, главни идеолог. Црна рука је тражила да се убрза борба за национално ослобођење српског народа и ту су се они нашли на заједничким таласима са Младом Босном”, каже Батаковић.
Већина чланова Црне руке сматрала је да је национални циљ окончан ослобођењем старе Србије и Македоније и да је на следећим генерацијама да ослободе Босну и Херцеговину и створе Југославију.
Црна рука је де факто престала да постоји после Балканских ратова. Остаје само Апис са 20, можда 40 следбеника, који су за свој грош правили планове”, каже Батаковић.
Није доказано да је Апис организовао атентат. Према неким наводима, он чак никада није срео Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Чабриновића.
“Они су били тројца ентузијаста, идеалиста, али и аматера који не знају како се спроводи политички атентат. Њих је наоружао Воја Танкосић, један од Аписових људи. Ово што се радило са Младом Босном је само једна у низу акција какве су они спроводили у БиХ”, објашњава Батаковић.
Према речима историчара Душана Батаковића, Драгутин Димитријевић Апис, који је руководио обавештајном службом Врховне команде, није желео атентат. Његова намера је била да се заплаши аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Према неким наводима, Апис је чак послао своје људе да спрече убиство.
“Млада Босна је искористила Црну руку, а не Црна рука Младу Босну. Да је Црна рука, односно та фракција коју је Апис представљао, која је још била активна у политици, хтела да убије Франца Фердинанда, они би сигурно послали тројцу врло искусних четника који су 1904. у Македонији и старој Србији изводили сличне акције”, каже Батаковић.
“То како је до тога свега дошло је сплет несрећних околности. А да аутомобил Франца Фердинанда није грешком скренуо у погрешну улицу и стао баш испред Гаврила Принципа, чак и тај атентат не би успео”, закључује Батаковић.
Не постоје докази да је идеја о атентату потекла из Београда и да га је српска влада организовала. Знало се да је Србија после Балканских ратова у сваком погледу ослабљена и осиромашена и да би јој требало најмање 20 година да се опорави.
Атентат, а самим тим још једна рат, свакако нису били оно чему је Србија тежила.
Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање говори.
Али, између себе, гледајући један другом у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене младости.
И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.
КОМЕНТАРИ