У новијој светској историји нема ни једног другог народа на кугли земаљској од којег је настало више нових нација него што је настало од ср...
У новијој светској историји нема ни једног другог народа на кугли земаљској од којег је настало више нових нација него што је настало од српског народа.
Од оних Срба који су примили ислам настадоше Бошњаци односно Муслимани, од оних који су се покатоличили настадоше нови Хрвати, од оних који се одвојише од српске православне цркве а остадоше православци насташе Македонци и Црногорци а од оних који се одрекоше вере и постадоше атеисти тј. безбожници добар део њих постадоше Југословени.
Али, свако зло има и своје добро илити „то је срећа ал’ несрећа дала“. У крајњој истанци све се своди на питање мере односно да ли се у том одвајању од српског националног бића претерало или није.
Било како било непобитно је да данас свако дете кад се роди и кад сазна да је Србин, Српкиња, мора на то да буде веома поносно.
Поносно пре свега на своје претке јер то што је оно Србин или Српкиња, само по себи потврђује да његови преци нису поклекли пред страшним притисцима завојевача и непријатеља Српства, да се нису савили, да нису сломљени као и да нису били поткупљени.
Поред осталог и због тога нас данас многи мрзе.
Међутим, на њихову несрећу а на нашу срећу, издаја једних напуштањем српског националног бића проузроковала је јачање националних осећаја, националне свести, и националне припадности код других, код преосталих.
Очигледно је и утешно је за нас да зло звано цепање српског националног бића стварањем нових нација или прикључењем већ постојећим, можемо да сматрамо и добрим јер је за разлику од других народа српски народ имао где свој шкарт да одлаже и да тиме све оно што остане буде у просеку много бољег квалитета него да је и његов шкарт остао са њим.
Дакле, српски народ је за разлику од других народа кроз своју несрећну историју имао свој ТРЕШ где је могао да одлаже све оно што не вреди и што не ваља.
(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)
Али, свако зло има и своје добро илити „то је срећа ал’ несрећа дала“. У крајњој истанци све се своди на питање мере односно да ли се у том одвајању од српског националног бића претерало или није.
Било како било непобитно је да данас свако дете кад се роди и кад сазна да је Србин, Српкиња, мора на то да буде веома поносно.
Поносно пре свега на своје претке јер то што је оно Србин или Српкиња, само по себи потврђује да његови преци нису поклекли пред страшним притисцима завојевача и непријатеља Српства, да се нису савили, да нису сломљени као и да нису били поткупљени.
Поред осталог и због тога нас данас многи мрзе.
Међутим, на њихову несрећу а на нашу срећу, издаја једних напуштањем српског националног бића проузроковала је јачање националних осећаја, националне свести, и националне припадности код других, код преосталих.
Очигледно је и утешно је за нас да зло звано цепање српског националног бића стварањем нових нација или прикључењем већ постојећим, можемо да сматрамо и добрим јер је за разлику од других народа српски народ имао где свој шкарт да одлаже и да тиме све оно што остане буде у просеку много бољег квалитета него да је и његов шкарт остао са њим.
Дакле, српски народ је за разлику од других народа кроз своју несрећну историју имао свој ТРЕШ где је могао да одлаже све оно што не вреди и што не ваља.
(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)
КОМЕНТАРИ