Поједини премијери утицали су на настанак и развој модерне државе. Илија Гарашанин Син имућног трговца у историји оцењен као један...
Поједини премијери утицали су на настанак и развој модерне државе.
Илија Гарашанин
Син имућног трговца у историји оцењен као један од највећих државника и администратора свог доба
Председник владе Србије 1852-1853; 1861-1867.
Илија Гарашанин рођен је 1812. године у селу Гараши поред Аранђеловца. Као син имућног трговца, школовао се код приватних учитеља, а затим је похађао школу у Земуну. Помагао је оцу у трговини, а кад је имао 25 година, Милош Обреновић поставио га је за цариника у Вишњици, на Дунаву. Доцније ће га Милош преместити у војну службу и дати му чин пуковника.
Одлуке Русије
У отимању Карађорђевића и Обреновића за власт, његов отац и старији брат погинули су у борби против кнеза Михаила Обреновића. Илија Гарашанин постао је код кнеза Александра Карађорђевића министар унутрашњих послова, па министар спољних послова и председник владе, али је на захтев Русије морао да поднесе оставку. Гарашанин се касније окренуо и против кнеза. Хтео је да га на престолу замени његовим малолетним сином Петром, а да влада намесништво у којем би и сам био.
Кад је Светоандрејска скупштина затражила од кнеза Александра да поднесе оставку, он се уплашио и решио да се склони код турског паше на Калемегдану. Гарашанин га је превезао својим колима, али то је одмах представио као напуштање престола. Дан касније Скупштина је прогласила збацивање Карађорђевића и одмах успоставила династију Обреновића. Гарашанинов план о намесништву је пропао.
После повратка кнеза Милоша Гарашанин се држао по страни. Кад је кнез Михаило ступио на престо, Гарашанин, кога је Михаилу препоручила Русија, 1861. опет је постао председник министарског савета и министар иностраних послова. Радио је на склапању ратних савеза са Црном Гором и Грчком, како би Михаило могао да поведе рат против Турске. После протеривања Турака из Србије избачен је из владе јер се жестоко противио Михајловој женидби са сестричином Катарином Константиновић.
Велики државник
Историја Илију Гарашанина оцењује као „једног од највећих државника и администратора свог доба“. Створио је полицију у Србији и државни апарат. У спољној политици његов највећи допринос је формулисање идеје о стварању југословенске државе под предводништвом Србије, у којој би сви Срби живели у једној држави. Документ о томе назван је „Начертаније“, и био је актуелан све до пре двадесетак година.
Приликом атентата на кнеза Михаила 1868. године, тада већ пензионер, затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила, оставивши на месту погибије рањеног сина, кнежевог ађутанта. Захваљујући присебности Илије Гарашанина, осујећене су намере атентатора да преузму власт у држави.
Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој, где је и умро 1874. године.
Милутин Гарашанин, археолог и члан САНУ, био је његов праунук.
Иако је премијер био врло кратко, доктор права био је повезан с краљевском породицом и много је утицао на политичке прилике у земљи
Председник владе Србије 1860-1861.
Доктор права, министар иностраних дела, министар просвете, гувернер Народне банке, први амбасадор Краљевине Србије у Лондону и њен изасланик у Цариграду, Бечу и Берлину, и почасни члан Српске краљевске академије Филип Христић рођен је 1819. у Београду.
Син устаника
Био је син Карађорђевог устаника Христе Ристе Ђорђевића. Филип је без оца остао у деветој години, па га је мајка, која је имала још троје деце, дала на школовање и издржавање код митрополита Милентија. Као вредног и паметног дечака, митрополит је Филипа препоручио жени кнеза Милоша, Љубици, која га је прихватила као дружбеника за синове Милана и Михаила. Уз њих је и учио од најбољих учитеља, па је 1836. године завршио Лицеј, а у Паризу завршио права и докторирао 1848. године. у својој 29. години.
Оженио се ћерком београдског велетрговца и милионера Хаџи-Томе, чији су зетови још били Јован Ристић, намесник кнезу Милану и краљу Александру Обреновићу и председник владе, Радивоје Милојковић, министар унутрашњих послова, и генерал Антоније М. Богићевић, министар војни и ујак у другом колену краља Милана.
Године 1860. постао је председник владе и министар иностраних дела. Тада је већ имао један од већих винограда у београдском атару, а 1864. сазидао је кућу између Зеленог венца и Теразијске чесме.
Као министар просвете и човек старог кова, Филип Христић је с посебним жаром прогањао првог српског социјалисту Светозара Марковића. Издао је наређење да се отпусте сви наставници који би на својим предавањима на било који начин подржавали Марковићево учење.
Срамота
Заједно с кнегињом Јулијом, женом кнеза Михаила, 1862. године отпутовао је у Лондон да објасни политички положај Србије и њене захтеве Османском царству. Двадесет једну годину касније предаће акредитиве краљици Викторији као први амбасадор младе Краљевине Србије на британском двору. Пред крај политичке каријере био је гувернер Народне банке, а онда се повукао из јавног живота.
Филип Христић имао је више синова и кћери, међу којима и Милана, ожењеног Гркињом Артемизом, ћерком богатог трговца дрветом. У браку с њом добио је две ћерке и сина.
У Артемизу, која, према речима савременика, није била нимало лепа, заљубио се краљ Милан. Уопште се не кријући, монарх је посећивао своју љубавницу, и с њом добио сина.
Осрамоћени Христић повукао се у своју вилу на Топчидерском брду. Умро је 1905. године у Француској. Јован Христић, драмски писац и преводилац, професор на ФДУ, био је његов праунук.
Доктор филозофије највише је утицао на то да Србија на Берлинском конгресу постане независна и прошири територије.
Председник владе Србије 1867-1868.; 1873.; 1878-1880.; 1887-1888.
Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића, Јован Ристић спада у ред највећих српских државника 19. века.
Одбијен као професор
Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици. Рано је остао без оца. Као државни стипендиста, после Лицеја у Београду, докторирао је филозофију у Хајделбергу, у Немачкој. Студије је наставио на Сорбони, у Паризу. Намеравао је да каријеру настави као историчар, али није примљен за професора историје на београдском Лицеју.
Запошљава се у Министарству унутрашњих дела, које је водио Илија Гарашанин. Оженио се ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи-Томе. Овај брак га је увео у високе кругове српског друштва и обезбедио му, поред новца, и наклоност српских кнежева из династије Обреновић.
Гарашанин га шаље за посланика у Цариграду, где успешно преговара о повлачењу Турске из српских градова. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Османским царством.
Вративши се у Београд, постављен је за министра иностраних дела. Постаје један од најутицајнијих српских политичара у периоду од 1868. до 1893. године. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, четири пута председник владе и два пута намесник – кнезу Милану и краљу Александру, што му је дало највећу моћ у Србији. После убиства кнеза Михаила у мају 1868, управо је Ристић кнеза Милана, кад је овај имао 14 година, довео из Париза у Београд. Несигуран у себе, Милан га није волео, али није могао да влада без њега.
Бранио Србе
Јован Ристић је, с правом, важио за јединог нашег дипломату који равноправно може да разговара са европским колегама. Уочи Берлинског конгреса 1878. године, у Бечу, па у Берлину, брани српско становништво код аустроугарског министра иностраних дела Андрашија и немачког канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, а Србији донети знатну корист. Захваљујући управо Ристићу, Србија је добила независност на Берлинском конгресу и увећала своје територије за четвртину.
Историја бележи да Ристић није волео „замах који ствара велике политичке потресе“, већ је био заговорник „тихог, постепеног кабинетског извођења компликованих политичких захтева“.
Док је у младости радио као уредник Српских новина, популарисао је Шекспира у Србији. Пред крај живота, вољом краља Милана, склоњен је из политике на место председника Српске краљевске академије.
Умро је у Београду 1899. године. Посмртни говор на опелу држао му је краљ Милан.
Сава Грујић
Српски генерал школован у Прусији и Русији на челу владе Краљевине Србије био чак пет пута
Председник владе Србије 1888.; 1892-1893.; 1893-1894.; 1903-1904.; 1906.
Српски генерал, државник, војни писац и дипломата Сава Грујић рођен је 1840. у селу Колари, у угледној породици – деда му је био брат војводе Вула Илића Коларца, команданта Смедерева.
Способан официр
После завршетка Војне академије у Србији, две године проводи на војним студијама у Пруској, а затим још шест година на усавршавању у Русији. Припадао је реду најобразованијих и најспособнијих српских официра тог доба.
Имао је 36 година кад је први пут постављен за министра војног, а са 37 добио је чин генерала. Две године касније прелази у дипломатију и заступа Србију у Софији, Атини, Петрограду, да би одатле био враћен у владу – прво као министар војни, а затим и као њен председник, са задатком да нормализује односе Србије и Русије. Ово је била прва влада Народне радикалне странке, која ће потом деценијама доминирати на политичкој сцени. Председник владе био је у пет мандата, повремено обављајући и дужност министра војног и иностраних послова.
Учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878, а савременици бележе да је био храбар и сналажљив официр. Оставио је за собом бројне расправе из историје ратова и дипломатије. Још у младости, као артиљеријски капетан, залагао се у новинама за реформу војске, па га је министар војни избацио из војне службе јер „својим писањем подрива већ формирану државну мисао“. Две године касније, под притиском јавности, враћен је у војску. Био је изузетно лош говорник, али красили су га сталоженост и упорност.
Обрачун с напредњацима
У време његовог другог председничког мандата власт се обрачунала са опозиционом Напредном странком. Хулигани које је организовала полиција напали су напредњачку скупштину. Новине су известиле: „Од близу 2000 напредњака што је било дошло на збор, многи изубијани ту леже, други су утекли из Београда куд је ко знао; трећи су провели ноћ посакривани на таваницама, и иначе по кућама.“
Био је упућен у припреме за атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, иако се у то време налазио на месту дипломатског представника у Цариграду. О припремама за преврат обавештавала га је старија ћерка, која је била укључена у заверу, и која је у њу увела и своја два брата, официра.
Умро је у Београду 1913. године.
Ћерке Саве Грујића биле су удате за изданке угледних породица Чолак-Антић и Лозанић, а њихови потомци живи су и данас. Једна његова унука удала се за старешину шкотског братства Мејтленд, ерла од Лодердејла.
Подрива државу
Још у младости, као артиљеријски капетан, залагао се у новинама за реформу војске, па га је министар војни избацио из војне службе јер „својим писањем подрива већ формирану државну мисао“. Две године касније, под притиском јавности, враћен је у војску.
Шапчанин је два пута био премијер, а три пута министер просвете. Као познавалац хералдике, осмислио је грб Краљевине Србије.
Председник владе Србије 1895-1896.; 1909.
Политичар, дипломата, филолог, историчар књижевности и председник Српске краљевске академије Стојан Новаковић рођен је 1842. у Шапцу као Коста, али касније је име променио у Стојан, јер је звучало „више српски“.
Најбољи ученик
Нижу гимназију завршио је у Шапцу као најбољи ученик, а онда школовање наставио у Београду, где је завршио Лицеј (одсек за правне науке). Био је професор гимназије, па библиотекар Народне библиотеке. На тој функцији утицао је на доношење закона којим су за библиотеку обезбеђена три примерка сваке књиге која би изашла у Србији и поспешио развој школских и народних библиотека у унутрашњости.
На Великој школи (претечи данашњег универзитета) предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију. Новаковић је као филолог, историчар и историчар књижевности оставио врло дубок траг у српској науци. Због серије значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века па до историје Првог српског устанка, био је цењен у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Занимљиво је да је један од ретких интелектуалаца тог доба који се није школовао у иностранству.
Два пута био је посланик у Цариграду, и једном у Паризу и Петрограду.
Као политичар залагао за ред рад и поредак и просвећене реформе, спроведене радом елите, уз ослонац на круну. Један је од оснивача Напредне странке, заједно с Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ð. Милићевићем. У два наврата био је председник владе. Као министар просвете (три мандата) спровео је реформу средњег образовања, а подела гимназије на друштвени и природни смер остала је до данас.
Настанак грба
Као велики познавалац српске средњовековне хералдике или науке о грбовима, урадио ја нацрт за грб Краљевине Србије, који је био у употреби од 1882. до 1921. и од 2004. до 2011, кад је усвојено садашње решење овог државног обележја.
Приредио је, на основу манастирских записа, Душанов законик за штампу.
Био је први председник Српске књижевне задруге и члан Руске академије наука и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.
Приликом оснивања Српске краљевске академије 1886. изабран је за једног од првих 16 редовних чланова – академика, у одељењу филозофских наука. Године 1906. указом је постављен за председника Академије и на том положају остао је све до смрти. Умро је у Нишу 1915. године.
Филмски режисер Радош Новаковић, аутор филма „Софка“, био је његов унук.
Оснивач Напредне странке
Као политичар залагао за ред рад и поредак и просвећене реформе, спроведене радом елите, уз ослонац на круну. Један је од оснивача Напредне странке.
Син скромног трговца из Зајечара постао је најутицајнији политичар свог доба, који је снагу одмеравао са чак четири српска краља
Председник владе Србије 1891-1892.; 1904-1905.; 1906-1908.; 1909-1911.; последњи премијер Краљевине Србије 1912-1918.
Творац Југославије Никола Пашић, најутицајнији политичар свог доба, који је снагу одмеравао са четири српска краља, рођен је 1845. у Зајечару. Отац му је био скромни трговац, а деда пекар. У школу је кренуо веома касно, са 11 година, па је гимназију завршио у 21. години. Као одличног студента технике на Великој школи у Београду, српска влада га је упутила у Цирих на усавршавање.
Социјалиста
У Швајцарској је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Заједно стварају политички програм из којег ће изнићи Народна радикална странка, чији ће Пашић бити лидер.
Био је велики противник краља Милана Обреновића. После неуспешне Тимочке буне Пашић је осуђен на смрт, па је емигрирао у Бугарску. Подршка Софије Пашићу била је један од разлога да краљ Милан 1885. године започне Српско-бугарски рат. Никола Пашић вратио се у Србију тек кад је помилован, после Миланове абдикације 1889. године.
До Првог светског рата био је премијер Србије пет пута. Никола Пашић био је творац Балканског савеза, што ће касније за последицу имати Први и Други балкански рат, у којима је Србија удвостручила своју територију освајањем Новопазарског санџака, Косова, Метохије и Вардарске Македоније. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.
Био је један од потписника Крфске декларације 1917. године, којом су ударени темељи Југославије, председник делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919, и један од главних твораца Видовданског устава из 1921, којим је Краљевина СХС добила облик унитарне монархије. Три пута је био председник владе ове државе.
Велики преокрет
У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.
Арчибалд Рајс у својој књизи „Чујте, Срби!“ замера Пашићу на превеликој попустљивости према сину Радету, кога је почетком Првог светског рата склонио у Париз. И отац и син Пашић били су склони корупцији. О великом богатству Николе Пашића Рајс је писао: „Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи… Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица, и ништа више.“
Умро је у Београду 1926. године, после разговора с краљем Александром Карађорђевићем, у којем је краљ одбио да Радета Пашића заштити. Раде Пашић умро је у Лондону 1964. године као богат човек.
Корупција сина Радета
Арчибалд Рајс у својој књизи „Чујте, Срби!“ замера Пашићу на превеликој попустљивости према сину Радету, кога је почетком Првог светског рата склонио у Париз. И отац и син Пашић били су склони корупцији.
Оставку на место премијера поднео је због женидбе Александра и Драге, па је проглашен „пацовом“ и „последњим човеком“.
Председник владе Србије 1897-1900.
Лекар, књижевник, политичар, дипломата и државник Владан Ђорђевић, организатор цивилног и војног санитета, и оснивач нишке Војне болнице, рођен је 1844. у Београду, од оца Србина пореклом из северне Грчке и мајке из угледне цинцарске породице.
Краљев лек
Гимназију је завршио у родном граду, а под утицајем Јосифа Панчића определио се за студије медицине у Бечу, где је и докторирао, а затим специјализирао хирургију. Био је први школовани хирург у Србији. Радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску, у којој до унапређења Владана Ðорђевића у чин пуковника лекар није могао имати виши чин од мајорског.
Био је лични лекар краља Милана, у рату с Турцима (1877-78) и с Бугарима (1885-86) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске, оснивач нишке Војне болнице. Реформисао је цивилну санитетску службу.
Ðорђевић је био председник београдске општине, министар просвете и привреде, посланик у Атини и Цариграду, и председник владе и министар иностраних дела. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александра краљицом Драгом.
То је изазвало краљев бес. Одузео му је пуковнички чин, а у штампи организовао сурову кампању. Дојучерашњи председник владе називан је „пацовом“, „невером“, „издајником“, „уљезом“ и „последњим човеком на свету“. Поредили су га са псом који се ушуњао у Србију као скитница, са страним именом, туђим језиком и оделом, а његова жена је названа „вешерком из горње бечке ма‘але“. Срозан са врха друштвене лествице на само дно, напустио је Србију и у добровољном изгнанству провео пет година. У Бечу је написао књигу о Обреновићима „Крај једне династије“. Због „откривања државних тајни“, по повратку у Београд осуђен је на шест месеци затвора. На власти су тада били Карађорђевићи. Умро је 1930. у Швајцарској, и о државном трошку пренет у Београд.
Оснивач Црвеног крста
Један је од оснивача Црвеног крста у Србији и Српског лекарског друштва и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство, који и данас излази и један је од најстаријих медицинских часописа на свету. Био је члан Српске краљевске академије.
Као председник Београдске општине увео је јавну расвету, канализацију и водовод. Много је писао о историји, а објављивао је и романе, приповетке, песме и драме. Најзначајнија његова дела, осим „Краја једне династије“, јесу „Историја српског војног санитета“ и „Успомене“.
Осудио га краљ Петар
Срозан с врха друштвене лествице на само дно, напустио је Србију и у добровољном изгнанству провео пет година. У Бечу је написао књигу о Обреновићима „Крај једне династије“.
Због наводног откривања државних тајни, по повратку у Београд осуђен је на шест месеци затвора. На власти су тада били Карађорђевићи.
(Курир)
