Древна држава Србина цара Нина (око 2.000. год. ст.е.) била је светско царство коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Афр...
Древна држава Србина цара Нина (око 2.000. год. ст.е.) била је светско царство коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке. – Илирска, Дачка и Карпатска Србија.
Захваљујуци крупним успесима нове српске самородне историјске школе на пољу истраживања старе српске историје, ми данас можемо говорити о траговима старе српске државности, о првим српским државама, у коме времену су се оне појавиле и какве су биле.
Ради се о древним временима када дрзаве нису имале тако развијене системе и установе као данасње дрзаве. Пре свега треба да одредимо ста знаци дрзава у антицком времену.
Дрзава из тога времена је била организована друствена заједница заснована на обицајном праву.
Посто смо ми Срби Европљани, да видимо који дрзавни облици су постојали у древној Европи. Да напоменемо и то да првобитна Европа, за старе Грке, није много прелазила границе Србије и није покривала цело Хелмско (данас Балканско) Полуострво. У првобитну Европу они нису убрајали ни њихову Грцку. Европа је за њих била Србија и ниста висе, а ми, за разлику од њих, у првобитну Европу убрајамо и Грцку.
Без обзира на сузени простор првобитне Европе, ми данас говоримо о Европи у данасњим географским размерама.
У антицком времену у Европи су постојале две врсте дрзава и то: град дрзава -полис, то је дрзава грцког типа, по устројству монархија или племицка република. Развој дрзавне идеје код Грка створио је дрзаву град, полис, и ниста даље, од тога. То је за њих била идеална дрзава и ни један грцки филозоф није могао да осмисли друкцију дрзаву за Грке од полиса.
Развој српске дрзавне идеје исао је у потпуно супротном правцу. Српску дрзаву ствара и олицава владар, господар, и она је сирока онолико колико је била велика његова моц, заправо колико је он територије успео да стави под своју власт. Цесто се радило о врло сироким пространствима, сто знаци, грцка градска и градјанска дрзава стајала је наспрам српске територијалне и племицке дрзаве. Овако разлицити развоји дрзавне идеје имали су утицаја и на стварање звања и племицких титула у српском и грцком језику.
Код Грка имамо само једну титулу за краља и цара, која је у поцетку била и титула управника града – василеис. Поред ње постоји само јос једна – анакс, то је кнез. Код Срба, који су у својој традицију имали само племицку дрзаву, имамо одредјену титулу за сваки цин и свако достојанство. По тим титулама ми данас моземо, врло цесто, закљуцити о каквој се управи ради на одредјеним територијама и да ли је ту постојала самостална дрзава или се радило о представницима неке друге дрзаве. Зато је потребно да све те титуле, сва та звања објаснимо поцевси од најнизих.
Једанаест титула
Као прво звање имамо “кмета”, који је могао бити, али се то не подразумева, из племицког реда. Кмет је предодредјена особа за неку дузност и има исто знацење сто и у латинском комес. Ове две реци имају, поред истог знацења, и исти корен.
Затим имамо звање “кнеза” или књаза. Носилац овог звања је обавезно племиц и оно покрива врло сироки распон достојанства. Мозе бити да се ради о малом сеоском кнезу, а мозе бити да се ради о дрзавном поглавару. Постојање кнеза на одредјеном простору не знаци обавезно да ту постоји и дрзава, али могло се десити да постоји. Ево, на пример, у старој Руми, касније названој Рома, пети владар по реду био је Тарквин, који је владао око 600. године ст.е. Тада су у Руми владали Расени и у једном њиховом запису стоји: “Таркин књаз Румасс”.
По томе ми знамо да су владари Руме били до тада кнезеви, а не краљеви, и то је уједно најстарији помен кнезевске титуле у историји који смо до сада пронасли. Познато је да су код Срба и сире код Словена кнезеви били на целу дрзаве, али због сироке примене тога звања ми нисмо сигурни, када је у питању антицко време, да тамо где је кнез постоји и дрзава. Име Словени није било познато у антицком времену.
Сви Словени су се тада називали Србима, па када данас говоримо о српској старој историји, то се односи и на савремене Словене, раније Србе.
Као треце имамо звање “војводе”, и то је цисто војна титула. Медјутим, имали смо дрзавног поглавара и са том титулом, као сто је био Велики Војвода од Светог Саве Стефан Храниц. За добијање војводске титуле није било потребно да кандидат буде племиц, али са њеним добивањем он је постајао племиц. Код старих Срба био је обицај, тамо где ње постојала стајаца војска него намо народна, да сваке године бирају војводу. Приликом избора стављали су му у задатак ста он треба да уцини у току једне године. Овај обицај је био на снази
и у старој Руми, само са том разликом сто су војводу звали консул.
Цетврта титула је “бан”, која је такодје цисто војна титула. Бан је превасходно војни заповедник неке покрајине или града, постављен од стране неког поглавара дрзаве. Било је слуцајева да се бановска дузност и титула постала наследна, као сто се то десило у Босни. Медјутим, постојање бана не подразумева постојање посебне дрзаве, него, напротив, то говори да та територија припада некој дрзави, као сто је Босна била територија дрзаве Србије.
Пето звање је једна војна титула, “брано”, давана водји неког војног похода или војном заповеднику у рату. Ову титулу је имао водја српских устаника у Посавини у време цара Августа. Од тог звања настало је лицно име Бранко код Срба. У римским изворима помиње се као Бренус.
Сесто звање је “бато”, које је веома старо и давано је водји који је имао војну и градјанску власт. Ову титулу имао је водја српских устаника на пределу Босне, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Раске и Посавине. По томе се види да је ова титула била веца од титуле брано. Бато је склопио мир са Августовим посинком и изаслаником Тиберијем, који је био врховни војни заповедник римске војске у Србији.
Седмо звање је “верхогеторник”, сто је цисто војна ратна титула. Верхогеторник је врховни заповедник Гета, војног и просветног сталеза код старих Срба. Српско друство се увек сврставало у цетири сталеза. Припадници прва два сталеза, које су цинили ратници и свестеници, називали су се Гетима. Ова титула се само једном помиње, и то у Роданији, (савременој Француској) у време римског освајања ове земље.
Осмо звање је “жупан”, који је двојник бана и кога такодје поставља неки владар за врсиоца градјанске власти у некој покрајини. Било је слуцајева да је зупан био поглавар дрзаве, као Стефан Немања, али то је био изузетак, јер зупан је у ствари само дрзавни циновник.
Девето звање је “каран”, сироко употребљавано у антицком времену и готово исцезло у средњем веку. Ова титула је давана неком принцу из владарске куце, сроднику краља или цара, приликом његовог постављења на дузност главног војног и цивилног заповедника у некој покрајини, граду или цак логору. То је обицно била привремена дузност и каран није поглавар дрзаве него само привремени циновник.
Један од српских владара, краљ или цар Пелоније, ција је престоница била град Бела Зора, савремени Велес, поставио је свога карана у Водени, граду који се налази у Македонији, данас у Грцкој, око 814. године ст.е. Није познато име тога карана и остао је у историји познат само по тој титули. Он је остао у Водени као стални господар и био је оснивац једне династије која је по њему добила презиме Карановиц. Грци ово презиме помињу као “Каранидес” исто као сто помињу Немањице као “Неманидес”.
Карановици су једна од најславнијих српских династија, из које су Филип ИИ и Александар ИИИ Велики. Најстарији помен карана потице из времена критске династије Мино. Код нас Срба је остала сирока успомена на титулу карана. Старо име града Краљева је Карановац, а и данас има висе места по Србији која се зову Карановац или Карановци, као и презимена Каран или Карановиц.
Десета титула је “краљ”, а где постоји краљ ту постоји и дрзава. Та рец потице од истог корена као и каран, и пре него сто је постала владарско звање, та титула је давана најхрабријим и најспособнијим људима неког племена или савеза висе племена. Краљ је био узор, пример за углед и мерило понасања. Сасвим исто знацење је имала римска титула рекс која је настала од регулус.
Помен краља налазимо у предримској Галији, односно старој српској Роданији, где је од те титуле остала успомена у имену Карл.
Српска дрзава 2.000 година пре Христа
Једанаеста и највиса титула је “цар”, ције постојање обавезно подразумева и постојање дрзаве, исто као и у слуцају краља. Ово је врло стара титула и појављује се око 2.000 година пре Христа. Ова титула је настала од улоге бога Варуне, који је сматран царем богова и владаром небеске тврдјаве-вара. Титула се појављује истовремено када и прва српска дрзава, са Нином Беловим, који се у старом Завету зове Неброд, а у старој српској традицији јос и Бак. Према Еузебију Памфилу, Нино је зивео 52 године, од 2054. до 2002. године.
Нино је посао из Србије око 2025. године, освојио је Малу Азију, Мисир, блиски Исток и све до реке Инда. То је био први продор Аријеваца у Индију. Оставио је своју зену Семираму да доврси изградњу Вавилона, а он се вратио у Србију око 2007. године. По повратку у Србију прославио је први тријам у цаст његове велике победе. Стари Срби су сваке треце године прослављали тријам од времена Ниновог
повратка па све до средњег века.
Нино је имао титулу цара, сто се мозе процитати из једног надјеног записа у Месопотамији, у коме стоји име “Нинссар”. На Блиском Истоку су писали цар као “сар” или “ссар”. И Мисирци су ову титулу писали као сар. Владари из династије Лагица, који су владали у Мисиру и звали се сви Птоломејима, све до последњег од њих – Клеопатре, носили су титулу “ка” и цар. “Ка” је мисирски бозански принцип који фараонима даје бог Та. Ову титулу је од Лагица преузео Кај Јулије, приликом његове зенидбе са Клеопатром, а она на латинском има свој облик: ка
ет сар, каесар.
Ниново царство је било светско царство коме је припадала бар половина савремене Европе, део Азије и део Африке. Посто се то царство временом распало, обновио га је Сербо Макеридов, око 1325. године ст.е., који се у Старом Завету помиње као Асур. У славу свога претходника Нина саградио је цувени град Ниниву. Сербова дрзава је била такодје једно светско царство, које се простирало као и Ниново, на три континента.
Сербо је такодје продро у Индију и освојио целу долину реке Инда од извора па све до Индијског Океана. Срби су ову реку називали – Нил, а име Инд је настало од Синд, сто санскритисти тумаце да има исто знацење сто и река. Ја мислим да то има везе са дубоким водама, као сто се казе – Сиње Море. Сербови потомци владали су неколико векова Асиријом, која се у ствари звала Сурбија.
Прескоцицемо Пријамову Троју, бројне српске дрзаве у Малој Азији, Миновски Крит и расенску, односно раску дрзаву у Италији и врацамо се у савремену Србију. Знамо да је постојао један владар у Белој Зори, па било да је имао звање краља или цара, ту је постојала његова дрзава у деветом веку ст.е. Каранов наследник у Водени, његов син Коило или Којо није имао титулу ни краља ни цара, али је мозда ту вец постојала дрзава. Тек је његов унук, Пердика И узео једно од тих звања око 700. године ст.е. Неоспорно је да је то посигурно био поцетак једне нове српске дрзаве у Европи.
Ова дрзава се није, јос тада, звала Македонија, него Пелонија. Македонијом је назвата касније. Поред дрзаве коју су основали Карановици поменуцемо дрзаву цара Вардила, из прве половине цетвртог века ст.е. Вардило је био из племена Анта, који се помињу јос и око хиљаду година касније и који су у петом веку ст.е. били у долини реке Таре.
Он је поцетком цетвртог века успео да окупи и уједини бројна српска племена и створи пространу и моцну дрзаву са престоницом у Скадру. Вардило је имао у својој власти и Македонију, где су Карановици владали као његови вазали. Вардилову дрзаву Грци називају Илиријом и то је прва српска дрзава коју странци називају тим именом, али неце бити и последња.
Тако су називали и дрзаву цара Агрона, са престоницом такодје у Скадру, око половине трецег века ст.е., коју Јоанис Зонара назива дословно Српском Империјом. Када је то била Агронова дрзава, онда је то неминовно била и Вардилова, као и дрзава Филипа И Карановица, која се сирила на простору бивсе Вардилове дрзаве. Без обзира на то да ли су те дрзаве називали Илиријом или Македонијом, оне су стварно биле Српске Империје.
Обнова Осстроилове српске царевине 490. године
Обнова српске дрзаве, после распада Римске Империје, била је 461. године када је Маркелин крунисан у Солуну. Маркелин је био Србин и један од војсководја Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталонским Пољима 451.године. Обнову српске дрзаве, Србије, уцврстио је Осстроило Свевладов 490. године. Осстроилова дрзава се назива Српска Царевина или краце – Србија. Дрзава коју је основао Осстроило била је наставак оне коју је основао Маркелин, па се тиме подразумева да је у питању и наставак дрзавног имена.
Посто се ради о обнови дрзаве истог народа, на истом простору, то подразумева и обнову дрзавног имена, оног од пре римског освајања о коме нам Зонара говори, то јест Српског Царства. Од тога времена па све до пада Војводства Светог Саве, крајем 15. века, пуних хиљаду година, Србија је постојала као дрзава без прекида. Анонимус Равентанис нам представља три српске дрзаве истог имена – Србија, које постоје истовремено у Европи, и то: прва од Јадранског Мора до Дунава, коју називамо Илирском Србијом, друга од Дунава до Карпата, коју називамо Даццком Србијом и треца од Карпата до Балтицког Мора, коју називамо Сарматском Србијом.
Када се говори о Сарматској Србији, ту долази до удвајања имена, као да се говори о Српској Србији, јер је име Сармати само прелик српског имена. Римљани су освојили Илирску Србију и добрим делом Даццку Србију, један век после Христа. Иако су у Даццкој Србији освојили њену престоницу, Сербогетуссу, нису освојили целу њену територију.
Остао је један део измедју Тисе и Дунава који никада нису освојили и који су називали земљом Јазика. То знаци да дрзавна традиција Даццке Србије није била прекинута римскимосвајањем. Цела Сарматска Србија је остала ван римског домасаја.
Осстроило Свевладов је досао бас из Даццке Србије да обнови Илирску Србију. Несто слицно се десило и у време турског освајања. Даццка Србија се сада зове Власска, а Балтиццка Србија – Пољска и Расија. Власска, Пољска и Расија су наставак српске дрзавне традиције.
Од успостављања Ниновог царства, око 2015. године ст.е., па до данас, то је за цетири хиљаде година, српска дрзавна традиција није прекинута. Све друге дрзаве су биле и просле, само је Србија вецна.
ТРАГАЊА ДР ДЕРЕТИЋА
Историчар из Чикага др Јован И. Деретић већ годинама по највећим библиотекама света пасионирано истражује грађу везану за далеку прошлост Срба и првих српских држава. Да би то успешно обавио, морао је да научи неколико страних језика, а међу њима и грчки и латински. У својим неуморним трагањима наишао је на многе фалисфикате древних историјских докумената које је разоткрио упоређујући лажне преводе са знатно старијим оригиналима. У томе је, нажалост, предњачила Ватиканска црква.
Налази др Деретица (објављени у неколико историјских књига у иностранству) русе досадасња историјска сазнања и норме о старости српског народа и српске дрзавности и наилазе на опрецна тумацења на која др Деретиц настоји да одговори обиљем докумената, углавном досад непознатих за југо-историцаре, и на тој документацији заснива сопствену теорију – доказујуци истовремено каква је непроцењива стета била нанета насој историографији.
Захваљујуци крупним успесима нове српске самородне историјске школе на пољу истраживања старе српске историје, ми данас можемо говорити о траговима старе српске државности, о првим српским државама, у коме времену су се оне појавиле и какве су биле.
Ради се о древним временима када дрзаве нису имале тако развијене системе и установе као данасње дрзаве. Пре свега треба да одредимо ста знаци дрзава у антицком времену.
Дрзава из тога времена је била организована друствена заједница заснована на обицајном праву.
Посто смо ми Срби Европљани, да видимо који дрзавни облици су постојали у древној Европи. Да напоменемо и то да првобитна Европа, за старе Грке, није много прелазила границе Србије и није покривала цело Хелмско (данас Балканско) Полуострво. У првобитну Европу они нису убрајали ни њихову Грцку. Европа је за њих била Србија и ниста висе, а ми, за разлику од њих, у првобитну Европу убрајамо и Грцку.
Без обзира на сузени простор првобитне Европе, ми данас говоримо о Европи у данасњим географским размерама.
У антицком времену у Европи су постојале две врсте дрзава и то: град дрзава -полис, то је дрзава грцког типа, по устројству монархија или племицка република. Развој дрзавне идеје код Грка створио је дрзаву град, полис, и ниста даље, од тога. То је за њих била идеална дрзава и ни један грцки филозоф није могао да осмисли друкцију дрзаву за Грке од полиса.
Развој српске дрзавне идеје исао је у потпуно супротном правцу. Српску дрзаву ствара и олицава владар, господар, и она је сирока онолико колико је била велика његова моц, заправо колико је он територије успео да стави под своју власт. Цесто се радило о врло сироким пространствима, сто знаци, грцка градска и градјанска дрзава стајала је наспрам српске територијалне и племицке дрзаве. Овако разлицити развоји дрзавне идеје имали су утицаја и на стварање звања и племицких титула у српском и грцком језику.
Код Грка имамо само једну титулу за краља и цара, која је у поцетку била и титула управника града – василеис. Поред ње постоји само јос једна – анакс, то је кнез. Код Срба, који су у својој традицију имали само племицку дрзаву, имамо одредјену титулу за сваки цин и свако достојанство. По тим титулама ми данас моземо, врло цесто, закљуцити о каквој се управи ради на одредјеним територијама и да ли је ту постојала самостална дрзава или се радило о представницима неке друге дрзаве. Зато је потребно да све те титуле, сва та звања објаснимо поцевси од најнизих.
Једанаест титула
Као прво звање имамо “кмета”, који је могао бити, али се то не подразумева, из племицког реда. Кмет је предодредјена особа за неку дузност и има исто знацење сто и у латинском комес. Ове две реци имају, поред истог знацења, и исти корен.
Затим имамо звање “кнеза” или књаза. Носилац овог звања је обавезно племиц и оно покрива врло сироки распон достојанства. Мозе бити да се ради о малом сеоском кнезу, а мозе бити да се ради о дрзавном поглавару. Постојање кнеза на одредјеном простору не знаци обавезно да ту постоји и дрзава, али могло се десити да постоји. Ево, на пример, у старој Руми, касније названој Рома, пети владар по реду био је Тарквин, који је владао око 600. године ст.е. Тада су у Руми владали Расени и у једном њиховом запису стоји: “Таркин књаз Румасс”.
По томе ми знамо да су владари Руме били до тада кнезеви, а не краљеви, и то је уједно најстарији помен кнезевске титуле у историји који смо до сада пронасли. Познато је да су код Срба и сире код Словена кнезеви били на целу дрзаве, али због сироке примене тога звања ми нисмо сигурни, када је у питању антицко време, да тамо где је кнез постоји и дрзава. Име Словени није било познато у антицком времену.
Сви Словени су се тада називали Србима, па када данас говоримо о српској старој историји, то се односи и на савремене Словене, раније Србе.
Као треце имамо звање “војводе”, и то је цисто војна титула. Медјутим, имали смо дрзавног поглавара и са том титулом, као сто је био Велики Војвода од Светог Саве Стефан Храниц. За добијање војводске титуле није било потребно да кандидат буде племиц, али са њеним добивањем он је постајао племиц. Код старих Срба био је обицај, тамо где ње постојала стајаца војска него намо народна, да сваке године бирају војводу. Приликом избора стављали су му у задатак ста он треба да уцини у току једне године. Овај обицај је био на снази
и у старој Руми, само са том разликом сто су војводу звали консул.
Цетврта титула је “бан”, која је такодје цисто војна титула. Бан је превасходно војни заповедник неке покрајине или града, постављен од стране неког поглавара дрзаве. Било је слуцајева да се бановска дузност и титула постала наследна, као сто се то десило у Босни. Медјутим, постојање бана не подразумева постојање посебне дрзаве, него, напротив, то говори да та територија припада некој дрзави, као сто је Босна била територија дрзаве Србије.
Пето звање је једна војна титула, “брано”, давана водји неког војног похода или војном заповеднику у рату. Ову титулу је имао водја српских устаника у Посавини у време цара Августа. Од тог звања настало је лицно име Бранко код Срба. У римским изворима помиње се као Бренус.
Сесто звање је “бато”, које је веома старо и давано је водји који је имао војну и градјанску власт. Ову титулу имао је водја српских устаника на пределу Босне, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Раске и Посавине. По томе се види да је ова титула била веца од титуле брано. Бато је склопио мир са Августовим посинком и изаслаником Тиберијем, који је био врховни војни заповедник римске војске у Србији.
Седмо звање је “верхогеторник”, сто је цисто војна ратна титула. Верхогеторник је врховни заповедник Гета, војног и просветног сталеза код старих Срба. Српско друство се увек сврставало у цетири сталеза. Припадници прва два сталеза, које су цинили ратници и свестеници, називали су се Гетима. Ова титула се само једном помиње, и то у Роданији, (савременој Француској) у време римског освајања ове земље.
Осмо звање је “жупан”, који је двојник бана и кога такодје поставља неки владар за врсиоца градјанске власти у некој покрајини. Било је слуцајева да је зупан био поглавар дрзаве, као Стефан Немања, али то је био изузетак, јер зупан је у ствари само дрзавни циновник.
Девето звање је “каран”, сироко употребљавано у антицком времену и готово исцезло у средњем веку. Ова титула је давана неком принцу из владарске куце, сроднику краља или цара, приликом његовог постављења на дузност главног војног и цивилног заповедника у некој покрајини, граду или цак логору. То је обицно била привремена дузност и каран није поглавар дрзаве него само привремени циновник.
Један од српских владара, краљ или цар Пелоније, ција је престоница била град Бела Зора, савремени Велес, поставио је свога карана у Водени, граду који се налази у Македонији, данас у Грцкој, око 814. године ст.е. Није познато име тога карана и остао је у историји познат само по тој титули. Он је остао у Водени као стални господар и био је оснивац једне династије која је по њему добила презиме Карановиц. Грци ово презиме помињу као “Каранидес” исто као сто помињу Немањице као “Неманидес”.
Карановици су једна од најславнијих српских династија, из које су Филип ИИ и Александар ИИИ Велики. Најстарији помен карана потице из времена критске династије Мино. Код нас Срба је остала сирока успомена на титулу карана. Старо име града Краљева је Карановац, а и данас има висе места по Србији која се зову Карановац или Карановци, као и презимена Каран или Карановиц.
Десета титула је “краљ”, а где постоји краљ ту постоји и дрзава. Та рец потице од истог корена као и каран, и пре него сто је постала владарско звање, та титула је давана најхрабријим и најспособнијим људима неког племена или савеза висе племена. Краљ је био узор, пример за углед и мерило понасања. Сасвим исто знацење је имала римска титула рекс која је настала од регулус.
Помен краља налазимо у предримској Галији, односно старој српској Роданији, где је од те титуле остала успомена у имену Карл.
Српска дрзава 2.000 година пре Христа
Једанаеста и највиса титула је “цар”, ције постојање обавезно подразумева и постојање дрзаве, исто као и у слуцају краља. Ово је врло стара титула и појављује се око 2.000 година пре Христа. Ова титула је настала од улоге бога Варуне, који је сматран царем богова и владаром небеске тврдјаве-вара. Титула се појављује истовремено када и прва српска дрзава, са Нином Беловим, који се у старом Завету зове Неброд, а у старој српској традицији јос и Бак. Према Еузебију Памфилу, Нино је зивео 52 године, од 2054. до 2002. године.
Нино је посао из Србије око 2025. године, освојио је Малу Азију, Мисир, блиски Исток и све до реке Инда. То је био први продор Аријеваца у Индију. Оставио је своју зену Семираму да доврси изградњу Вавилона, а он се вратио у Србију око 2007. године. По повратку у Србију прославио је први тријам у цаст његове велике победе. Стари Срби су сваке треце године прослављали тријам од времена Ниновог
повратка па све до средњег века.
Нино је имао титулу цара, сто се мозе процитати из једног надјеног записа у Месопотамији, у коме стоји име “Нинссар”. На Блиском Истоку су писали цар као “сар” или “ссар”. И Мисирци су ову титулу писали као сар. Владари из династије Лагица, који су владали у Мисиру и звали се сви Птоломејима, све до последњег од њих – Клеопатре, носили су титулу “ка” и цар. “Ка” је мисирски бозански принцип који фараонима даје бог Та. Ову титулу је од Лагица преузео Кај Јулије, приликом његове зенидбе са Клеопатром, а она на латинском има свој облик: ка
ет сар, каесар.
Ниново царство је било светско царство коме је припадала бар половина савремене Европе, део Азије и део Африке. Посто се то царство временом распало, обновио га је Сербо Макеридов, око 1325. године ст.е., који се у Старом Завету помиње као Асур. У славу свога претходника Нина саградио је цувени град Ниниву. Сербова дрзава је била такодје једно светско царство, које се простирало као и Ниново, на три континента.
Сербо је такодје продро у Индију и освојио целу долину реке Инда од извора па све до Индијског Океана. Срби су ову реку називали – Нил, а име Инд је настало од Синд, сто санскритисти тумаце да има исто знацење сто и река. Ја мислим да то има везе са дубоким водама, као сто се казе – Сиње Море. Сербови потомци владали су неколико векова Асиријом, која се у ствари звала Сурбија.
Прескоцицемо Пријамову Троју, бројне српске дрзаве у Малој Азији, Миновски Крит и расенску, односно раску дрзаву у Италији и врацамо се у савремену Србију. Знамо да је постојао један владар у Белој Зори, па било да је имао звање краља или цара, ту је постојала његова дрзава у деветом веку ст.е. Каранов наследник у Водени, његов син Коило или Којо није имао титулу ни краља ни цара, али је мозда ту вец постојала дрзава. Тек је његов унук, Пердика И узео једно од тих звања око 700. године ст.е. Неоспорно је да је то посигурно био поцетак једне нове српске дрзаве у Европи.
Ова дрзава се није, јос тада, звала Македонија, него Пелонија. Македонијом је назвата касније. Поред дрзаве коју су основали Карановици поменуцемо дрзаву цара Вардила, из прве половине цетвртог века ст.е. Вардило је био из племена Анта, који се помињу јос и око хиљаду година касније и који су у петом веку ст.е. били у долини реке Таре.
Он је поцетком цетвртог века успео да окупи и уједини бројна српска племена и створи пространу и моцну дрзаву са престоницом у Скадру. Вардило је имао у својој власти и Македонију, где су Карановици владали као његови вазали. Вардилову дрзаву Грци називају Илиријом и то је прва српска дрзава коју странци називају тим именом, али неце бити и последња.
Тако су називали и дрзаву цара Агрона, са престоницом такодје у Скадру, око половине трецег века ст.е., коју Јоанис Зонара назива дословно Српском Империјом. Када је то била Агронова дрзава, онда је то неминовно била и Вардилова, као и дрзава Филипа И Карановица, која се сирила на простору бивсе Вардилове дрзаве. Без обзира на то да ли су те дрзаве називали Илиријом или Македонијом, оне су стварно биле Српске Империје.
Обнова Осстроилове српске царевине 490. године
Обнова српске дрзаве, после распада Римске Империје, била је 461. године када је Маркелин крунисан у Солуну. Маркелин је био Србин и један од војсководја Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталонским Пољима 451.године. Обнову српске дрзаве, Србије, уцврстио је Осстроило Свевладов 490. године. Осстроилова дрзава се назива Српска Царевина или краце – Србија. Дрзава коју је основао Осстроило била је наставак оне коју је основао Маркелин, па се тиме подразумева да је у питању и наставак дрзавног имена.
Посто се ради о обнови дрзаве истог народа, на истом простору, то подразумева и обнову дрзавног имена, оног од пре римског освајања о коме нам Зонара говори, то јест Српског Царства. Од тога времена па све до пада Војводства Светог Саве, крајем 15. века, пуних хиљаду година, Србија је постојала као дрзава без прекида. Анонимус Равентанис нам представља три српске дрзаве истог имена – Србија, које постоје истовремено у Европи, и то: прва од Јадранског Мора до Дунава, коју називамо Илирском Србијом, друга од Дунава до Карпата, коју називамо Даццком Србијом и треца од Карпата до Балтицког Мора, коју називамо Сарматском Србијом.
Када се говори о Сарматској Србији, ту долази до удвајања имена, као да се говори о Српској Србији, јер је име Сармати само прелик српског имена. Римљани су освојили Илирску Србију и добрим делом Даццку Србију, један век после Христа. Иако су у Даццкој Србији освојили њену престоницу, Сербогетуссу, нису освојили целу њену територију.
Остао је један део измедју Тисе и Дунава који никада нису освојили и који су називали земљом Јазика. То знаци да дрзавна традиција Даццке Србије није била прекинута римскимосвајањем. Цела Сарматска Србија је остала ван римског домасаја.
Осстроило Свевладов је досао бас из Даццке Србије да обнови Илирску Србију. Несто слицно се десило и у време турског освајања. Даццка Србија се сада зове Власска, а Балтиццка Србија – Пољска и Расија. Власска, Пољска и Расија су наставак српске дрзавне традиције.
Од успостављања Ниновог царства, око 2015. године ст.е., па до данас, то је за цетири хиљаде година, српска дрзавна традиција није прекинута. Све друге дрзаве су биле и просле, само је Србија вецна.
ТРАГАЊА ДР ДЕРЕТИЋА
Историчар из Чикага др Јован И. Деретић већ годинама по највећим библиотекама света пасионирано истражује грађу везану за далеку прошлост Срба и првих српских држава. Да би то успешно обавио, морао је да научи неколико страних језика, а међу њима и грчки и латински. У својим неуморним трагањима наишао је на многе фалисфикате древних историјских докумената које је разоткрио упоређујући лажне преводе са знатно старијим оригиналима. У томе је, нажалост, предњачила Ватиканска црква.
Налази др Деретица (објављени у неколико историјских књига у иностранству) русе досадасња историјска сазнања и норме о старости српског народа и српске дрзавности и наилазе на опрецна тумацења на која др Деретиц настоји да одговори обиљем докумената, углавном досад непознатих за југо-историцаре, и на тој документацији заснива сопствену теорију – доказујуци истовремено каква је непроцењива стета била нанета насој историографији.
КОМЕНТАРИ