Пише: Душан В. Станковић "Припадам нацији и књижевности Вука, Матавуља,Сремца, Боре Станковића, Кочића, Иве Андрића, и своје на...
Душан В. Станковић
"Припадам нацији и књижевности Вука, Матавуља,Сремца, Боре Станковића, Кочића, Иве Андрића, и своје најдубље сродство са њима не морам да доказујем", писао је о себи Меша Селимовић. Ипак, после смрти, његово дело "киднаповано" је и, упркос изричитој забрани супруге Дарке, увршћено у сарајевску едицију "Муслиманска књижевност 20. века"
"Ја сам српски писац мухамеданске вере"
Ово је рекао Меша Селимовић, аутор знаменитих дела као што су "Тврђава" и "Дервиш и смрт", раних седамдесетих, приликом "ислеђивања" на седници Управног од-бора Српске књижевне задруге, одговарајући на оптужбе да су тај Одбор и његов председник Добрица Ћосић легло српских националиста.
А управо, у овој години, додељена је десета књижевна награда "Меша Селимовић", традиционално признање за најбољу књигу године "Вечерњих новости" и Удружења издавача и књижара Југославије. Носиоци овог признања определили су се да ова награда носи име Меше Селимовића, имајући у виду огроман књижевни и универзални значај Селимовићевог ства-ралаштва и достојанствен пишчев став у свим животним недаћама које су га, готово целога живота, пратиле.
Поред чињенице да је Меша Селимовић одрастао и да је, као стваралац, добар део живота провео у Тузли и у Сарајеву, у срединама, дакле, у којима је муслимански живаљ чинио добар део од укупног становништва, Меша ће - чак и у тешким годинама тадашње босанске мајоризације, а присећајући се свог прадедовског православног порекла, у свакој прилици па макар она била и више но неугодна и по самога писца, тврдити да је он српски писац, те да као такав, припада корпусу српске културе.
"Потичем из муслиманске породице,
по националности сам Србин":
Писмо Српској академији
наука и уметности
Уосталом, још трећег новембра 1976. године, Селимовић ће се обратити Српској академији наука и уметности, писмом следеће садржине:
"Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књи-жевности.
Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман "Дервиш и смрт"! У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатностима нечијих упорности и неразумијевања. Да бих зашти-тио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срп-ској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.
С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.
"Лик доброг човека
опкољеног прашумом зла и добра,
који има разумевања и за једно и за друго"
Будући да је једно дуже време, односно готово стално и од раније пријатељевао и да се састајао с Мешом Селимовићем, аутор овог текста као да је, годину пред Мешино писмо САНУ предвидео управо овакав след догађања. И није чудо, што га је овај аутор приупитао у оквиру опсежног разго-вора за лист "Књижевне новине" који је и објављен у броју од 6. јуна 1975. године (број: 489): Колико Вас мотив Вашег личнога живота и минулих догађаја подстиче да пишете? Меша је, тада, одговорио овим речима:
"Незахвално је, непотребно и неукусно говорити о догађајима из личног живота који су послужили као основа за књижевно дело. Мало је узето из мога личног живота, а опет, све што сам написао - моје је лично искуство. Према томе, ништа није аутобиографско, нарочито ако узмем у обзир не само оно што сам непосредно доживео, него и оно што сам извукао из подсвести, као метапсихолошки извор. А, тога је много, нарочито у мојим доцнијим делима, и готово бих рекао да се по тој особености поистовећујемо с личностима које нисмо сусретали. На основи властитих скривених мисли и осећања може се ценити вредност књижевног дела и моћ продирања у људску душу. Наравно, најважнији подстицај за писање је искуство, сам живот, мој и туђ, најпре мој а, затим, свачији."
Причаће Селимовић, током овог разговора, и зашто је инспирацију за своје романе тражио у старим босанским књигама, као што је чувени "Љетопис Мула Мустафе Бешескије" или пак, у неким другим догађајима.
"Мула Мустафа Бешескија је у својој чувеној сарајевској хроници из осамнаестог века бележио свакодневне догађаје о граду на Миљацки, колико животне и обичне, толико блиске нашим данашњим схватањима, да сам се запрепастио над његовом "савременошћу". Помислио сам да би био врло ре-чит и сликовит лик доброг човека опаљеног прашумом зла и добра, који има разумевања и за једно и за друго. Тако сам и започео ро-ман, Мула Мустафиним причањем, али онда ми се наметнуо лик Ахмеда Шабе, несналажљивог и неа-ктивног, доброг, незлобног, обич-ног човека без икаквих изразитих способности, осуђеног на чуђење у прилично бездушном свету. Тако је Шабо постао главни јунак а Мустафа споредни лик. Неке сликовите догађаје и личности узео сам из те хронике, мада сам их стилизовао јер делују сувише егзотично, а већину сам измислио, иако су остали они који делују најактуелније, као да су алузија на наше време, а заиста нису, него се живот понавља."
У тој, 1975. години, "повукла" нас је и "знатижеља" да од Селимовића дознамо и то шта он мисли о нашој књижевности у поређењу са светском, и због чега немамо добрих романа са савременом те-матиком:
"Наша данашња СРПСКА књижевност је врло развијена и квалитетна. Постоји низ изванредних писаца који не заостају за светским. Нарочито је велико задовољство што можемо утврдити да има много талентованих младих писаца који ће нашу књижевност дићи на виши ниво. Што се тиче романа са савременом тематиком, вероватно би требало да се мисли и о временској дистанци, о сложености и динамици нашег развоја, о осетљивости наших савременика, кад год се ради о нашем времену."
Може ли се остати изван "буке и таштине света"
Судбина је, без икакве сумње, хтела да сукоби одређују потпун лични живот и укупно стваралаштво Меше Селимовића. Смрт је по Мешу дошла релативно рано, узела га је на дан 11. јула 1982, кад је био тек закорачио у 73. годину. У том тренутку, потписник овог текста реагује на вест о Мешином одласку, у "Вечерњим новостима", дан касније, на следећи начин: "Селимовић је, на једном месту, записао: - Смрт је пресељена из куће у кућу. То није нестанак, већ друго рођење."
Неколико дана пошто ће Меша заклопити очи (16. јул) у листу "Комунист" поводом пишчеве смрти, појавиће се текст неименованог аутора са "симптоматичном" поруком из које ће се видети и то да су "Селимовићеви јунаци били у сукобу са системима вредности" друштва у коме је он стварао:
"Да Селимовићева дела не треба сагледавати само као потребу да се обнови и призове свет прошлости показује и чињеница да је у средишту његових романа судбина појединца, тачније место појединца у систему вредности, који је од епохе до епохе различит. Селимовићеви јунаци врло заоштрено осећају сукобе са системима вредности, и то је извор њихове драме. Чак и онда када као Ахмед Нерудин покушавају да живот проведу изван "буке и таштине света", њихова морална осетљивост их увлачи у сукобе и супротставља насиљу и злу, било да она долази од појединца, или од друштва. По том настојању да се судбина појединца, његови напори да очува своју чистоту, подигну до основне преокупације, Меша Селимовић спада у оне писце модерних времена који су и израз духа тих времена..."
Док су се облаци рата на тлу бивше Југославије све неумитније надвијали готово од првих месеци 1991. под окриљем сарајевске издавачке куће "Свјетлост", априла те исте године, била је донета одлука о покретању едиције под називом "Муслиманска књижевност 20. вијека", унутар које је требало да нађе место и стваралаштво Меше Селимовића.
Са своје стране пак, пишчева супруга Дарка, упућује одговорнима у "Свјетлости" краће писмо следеће садржине:
"Жао ми је што морам да вас обавестим да не могу да вам дам сагласност на објављивање романа "Дервиш и смрт" у едицији "Муслиманска књижевност". Мој муж, Меша Селимовић, оставио је тестамент који се чува у САНУ и којим он изјављује да припада српској књижевности, и ја морам да поштујем његову вољу. Зато и нисам могла да потпишем уговор".
Тим поводом, у "Књижевним новинама" с бројем 819, од првог маја 1991. године, појављује се "Напомена Уредништва" у којој се, између осталог, каже и ово: "Током априла у штампи, као "највећи књижевни издавачки подухват", најављен је пројекат "Прве едиције муслиманске књижевности 20. вијека у 25 књига" издавачке куће "Свјетлост" из Сарајева. Под бројем 12, налази се роман "Дервиш и смрт" Меше Селимовића".
У тексту споменуте "Напомене", даље, каже се:
"Већ двадесетак година, муслимански народ у Босни и Херцеговини представља идеолошку навику и готову политичку чињеницу. О томе, овде, није реч. Међутим, спорови око припадности писаца - а посебно код Меше Селимовића - остали су у политичкој, а не у културној сфери. Тако је и овог пута, јер у питању је државно-национални пројекат према којем, бар једним романом, овај писац треба да буде враћен у "матичну" културу. Када је о Селимовићу реч, такви спорови увек су се показивали као недостојни. Пре свега, са становишта вредности његовог дела, као и због универзалности порука његове уметности којима се надмаша сваки локални хоризонт. Уосталом, и сам писац разрешио је евентуалне недоумице својом коначном, тестаментарном вољом.
Изјавом коју о наводимо писац се определио, али - што је још важније - његово дело се сместило и стабилизовало у српску књи-жевност и културну традицију и наслеђе. Ту чињеницу, како се из писма директора "Свјетлости" види, не оспоравају ни аутори овог пројекта, иако директор истиче да се њему, с правом чини, да роман "Дервиш и смрт" аутентично припада муслиманском културном и цивилизацијском кругу. Овом директорском претенциозношћу, проблем се премешта у политичку раван.
Муслиманско присвајање Селимовића,
а проглашавање Андрића за непријатеља
Уочљива је временска подударност најављивања овог пројекта са инсистирањем на "суверености" Босне и Херцеговине, са настојањима да се тзв. Декларација о суверености БиХ прогласи јајетом једне нове државе која ће имати и "државну" културу и књижевност. Такође, рачуна се с постојећом идеолошком недодирљивошћу "муслиманског питања" како би се читав проблем припадности ставио у подручје изграђених југословенских национално-идеолошких табуа.
При томе, административни заступник једног књижевног пројекта, директор "Свјетлости", можда и несвесно, покреће нека непријатна питања. Изнад осталих, ту је основно питање: по којем критеријуму се одређује припадност муслиманској књижевности? Да ли је то књижевност коју пишу муслимани, или она која пише о муслиманима? У коју се традицију смешта ова књижевност? Сва ова непријатна питања оправдана су, пре свега, са становишта језика.
Ипак, овде није реч о књижевно-историјским или књижевно-теоријским питањима. И ту чињеницу одлично знају нови бојовници муслиманске културе у бе-ха штампи (муслиманско-бошњачке оријентације) који су по идеолошким критеријумима већ почели да производе "непријатеље" (Андрића, пре свих). Реч је о историјски неутемељеној свести, јер су процеси у формирању и еманциповању муслиманске нације ишли обрнутим редом. Прво је политичком вољом формирана нација, а сада јој се, накнадним декретима, додељује оно што је морало да буде на почетку процеса.
Тако се у име јавног државно-националног пројекта, на рушевинама југокомунизма и у традицији бе-ха идеолошке (титоистичке) правоверности, врши политичко насиље над једним од највећих писаца који треба да позајми легитимитет књижевности што се успоставља ових дана. Киднаповање Меше Селимовића неће помоћи да се изгради нешто што се изградити не може. А, ако може, онда може и без њега. Политичке чињенице и књижевне чињенице не морају бити ни у каквом складу. Углавном је то на штету политичких чињеница", наведено је у интегралном тексту напред споменуте "Напомене Уредништва" листа "Књижевне новине" с бројем 819, која је била примљена као својеврсно реаговање на покушај "националног сврставања књижевника Меше Селимовића од стране сарајевске куће "Свјетлост".
Сврха ових редова добиће, за веровати је, адекватнији смисао кад се припомене како су, недавно у Шведској и у Норвешкој, у земљама Нобелове награде преведени романи Меше Селимовића "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Ти нови преводи бацају ново светло, дају објеткивнију но досад, слику о укупном стваралаштву овог великана српске књижевности.
Посматрано од 1945. године до данас, а на то упућују и више но поуздани подаци, дела Меше Селимовића нашла су се међу десет нај-превођенијих са српског на инос-тране језике. Примат држи наш нобеловац Иво Андрић, за којим су М-одраг Булатовић, Милорад Павић, Александар Тишма, Десанка Максимовић, Бранислав Нушић и Милош Црњански, али и - Добрица Ћосић... Кад је реч о Селимовићевом стваралаштву, то је осамдесетак наслова преведених на тридесетак језика.
КОМЕНТАРИ