Ево шта о српству и ћирилици босанских муслимана вели Хрват проф Јагић. Говорећи о издању "Народних пјесама муслиманских", што их...
Ћирилица, каква се употребљавала у свима српским крајевима, бијаше и Босанцима и Херцеговцима народно писмо. Они то писмо не називаху другим именом осим српским. Не само да су они сами то писмо тако звали, него га тако зваху и странци. Тако онај понијемчени Словенац Бенедикт Курипешић, путујући кроз Босну године 1530. наиђе близу Рогатице на гроб војводе Радосава Павловића, на којем је био камен с натписом у српском језику и писменима ("»in surffischer sprach und buchstaben«"), - "surffisch" је исто што и данашња ријеч "serbisch". Овдје дакле Курипешић назива не само наш језик српским, него и писмо.
Наши стари; босаншки фрањевци: писали су ћирилицом сва своја дјела, али је не зову ни "босанска ћирилица", ни "босанчица", него српско писмо или српска слова.
Фратар Матија Дивковић издао је у Мљецима 1611. године "Наши карстидински". У томе "Науку" на листу 11. налази се ово: "...наук карстијански писан језиком словинским, слови српскиеми...".
Исти писац је издао 1616. године једно друго дјело, које такође носи сличан натпис. Ово је дјело по садржају различито од првог. У овоме дјелу има више ствари. Тако у издању од 1682. године на стр. почиње: "Плач блажене дивице Марије, кои плач исписавши сарпски..." На стр. 63. почиње ново дјело: "Верши како Аврам... кои верши исписавши сарпски".
На стр, 105. почиње опет ново дјело "Живот свете Катарине, сложен у верши коие верше испшисавши сарапски..." О овом види "Гласник зем. музеја" 1901 стр. 339, 341, 342. и "Арцхив фур сл. Пхилологие", ИX стр. 445. и још др Ђ. Ђорђевић, расправу: "Матија Дивковић".
А да не би ко рекао, да фратри босански нису то писмо сматрали својим рођеним писмом, већ га за то звали српским што њим писаху и Срби у Србији, ево и зато примјера: Фратар Стипан Маргитић Јајчанин (из Јајца), који је писао истим писмом као и фратар Матија, вели у предговони своје књиге: "Испивиед карстианска и наук." ово: "веома су потребите књиге у Босни у наша слова и у наш језик..." Та је Стипанова књига штампана у Мљецима 1704. године. Фратар Стипан назива дакле та српска слова "наша алова". ("Глсник зем. музеја" 1901. стр. 342) Фратри босанску ћирилицу ето сматрају својим писмом и зову је; српском; онда из тога логички слиједи, да су и себе сматрали Србима.
Ћирилицом су се служили не само католици у Босни ј Херцеговини, него и у Славонији, па су и тамо то писмо, као и језик звали српским.:За то нека нам послуже ријечи Матије Рељковића што их вели у свом "Сатиру", одговарајући Славонцу, који каже да му ни стари нијесу учили књиге па су опет живјели:
"О Славонче, ти се врло вараш,
"Који год ми тако одговараш;
"Ваши стари јесу књиге знали,
"Србски штили, а србски писали".
(Издање М. Сенековића 1875. стр. 201).
Ове Рељковићеве ријечи могу се односити и на језик и на писмо. На што се односиле, свакако је то чињеница, да католицима и у Славонији не бјеше српско име зазорно него су га употребљавали и поносили се њиме.
Ето то толико о ћирилици, коју данас неки презиру, и ако им стари не знађаху друго писма осим ње, која је доиста најсавршеније писмо на свијету.
Видјели смо, како Матија Дивковић на једном мјесту назива језик словенским. Овај израз он је примио од дубровачких писаца, јер ови писци у 16. и 17. вијеку називаху српски језик словинским.
Овај израз "словински" значи исто што и "српски", дакле та два израза потпуно су једнака, тј. означују једно те исто. Сад се пита, одакле израз "словински"?
Знамо да су дубровачки писци били под врло јаким утицајем латинштине и талијанштине, те сам ја потпуно увјерен, да се тај израз код њих развио из латинског израза "slavicus-а-uм". А да се са овим изразом преводио; израз "српски", то ћу ево сада доказати. Своје доказа ограничићу само на Дубровник и дубровачку државну канцеларију, јер се само одатле тај израз "'slavicus" могао пренијети у српски језик дубровачких писаца.
Република дубровачка дописивала се са српским владарима и властелом из Босне и Србије само српским језиком и ћирилским словима, а своју је канцеларију водила осим српским још и латинским и талијанским језиком. Ради тога је увијек имала по два писара (дијака): једнога за српски, а другог за латински језик. Сваки је од њих знао обадва језика. Ови писари дубровачки називали су у својим латинским писмима све што је српско са изразом slavicus, slavonescus, или sclavicus, sclavonescus. Из овакових дубровачких латинских споменика пренесен је тај назив у Италију и Мљетке, те се је тако одомаћио на западу.
Да је република имала два писара, нека нам послужи овај примјер: У једној дубровачкој листини од 7. маја 1447. године, налазимо ове ријечи који то потврђују: "И кнез и судије испиташе кмете и приставе и рекоше Никши Звијездићу, дијаку (писару) српском, да упише све по реду... и још нам показаше у латинској канцеларији писано од латинскога дијака..." - (Јиречек, "Спом. српски" 86).
А да су ти писари изразе "српски" преводили са латинским изразом "Slavicus", доказаћу ласно с неколико примјера.
КОМЕНТАРИ