Непропустите

РУШЕЊЕ МИТОВА: ЉИЉАНИ НА СТЕЋЦИМА „ДОКАЗИ“ БОШЊАШТВА

Историчари у Босни и Херцеговини не слажу се ни у једном важнијем питању из наше прошлости. Највише је спорних питања везано за историју средњовјековне босанске државе. Бошњачки историчари заступају тезу да је средњовјековна босанска држава била земља Бошњака који су се у средњем вијеку називали „Бошњанима“ или „добрим Бошњанима“ и који су чинили апсолутни већину у тој држави. Српски историчари мишљена су да је средњовјековна босанска држава једна од неколико држава у средњем вијеку које су формирали Срби по доласку на Балкан. Хрватски историчари сматрају да је средњовјековна босанска држава једна од држава Хрвата у средњем вијеку, а граница Хрвата на истоку сезала је до зали
ва Бока Которске, Дрине и Земуна.
Један од битних елемената идентитета и прошлости свакако су национални симболи. Док Срби имају двоглавог орла, Хрвати шаховницу, Бошњаци су за грб узели љиљане позивајући се на грб династије Котроманић. Одабир свога грба бошњачки историчари прате тезом о континуитету њихове државности од средњег вијека до данашњих дана.

Настојећи да докажу истинитост својих теза, бошњачки научници нам скрећу пажњу на надгробне споменике у народу зване мраморови, мраморје, биљези, а у стручној литератури стећци, на којима су, по њиховим тврдњама, од средњег вијека у великом броју приказани стилизовани облици љиљана. При том љиљане сматрају аутохтоним бошњачким симболом и не доводе га у везу са окружењем средњовјековне босанске државе које је у средњем вијеку итекако било украшено симболиком и представама љиљана на споменицима, фрескама, новцу, крунама итд.

Средњовјековна босанска држава развила се из „земљице“ Босне како је назива византијски цар Порфирогенит половином  X. вијека у свом спису О управљању царством,  наводећи је као једну мању област у саставу тадашње српске државе.[1] Првобитна Босна обухватала је долину истоимене ријеке у њеном  горњем току, а деминутивни облик „земљица“ употребљен је да означи однос величине Босне у односу на цијелу Србију чији је дио била.[2]

Током средњег вијека владари Босне ширили су своју власт на сусједне области као што су Усора, Соло, Дрина, Завршје, Доњи Краји, Неретва, Захумље, Травунија, Јадранско приморје итд. Све ове области Константин Порфирогенит такође наводи као српске, али и остали извори како византијски тако и многи други територија између Уне и Дрима, Саве, Дунава и Јадранског мора виде као земље Срба. Навешћемо само два:

1. Јован Кинам пише током XII вијека и наводи да ријека Дрина одваја Босну од остале Србије. Дакле, Кинам је Босну  сматрао дијелом српске земље.

2.  Франачки анонимни путописац чије је дјело у историографији познато као Анонимов опис источне Европе, написано крајем 1310. или почетком 1311. године, описујући српску државу каже да се дјели на два дијела, једним  влада Драгутин, а другим Милутин, и спомиње Босну као саставну дио Драгутиновог дијела државе, док Хум (каснију Херцеговину) спомиње у саставу Милутиновог дијела државе.[3] Такође, Аноним наводи Рашане (Србе) поред осталих словенских народа и каже да сви говоре словенским језиком али ту не помиње никакве Бошњане или Бошњаке.[4] 

Ова два примјера довољно нам говоре како се на Истоку и на Западу видјело стање ствари на овом дијелу Балкана у средњем вијеку.

Историјски извори не утичу на упорност и домишљања бошњачких историчара, који све те изворе или негирају проглашавајући их за фалсификате или их тумаче на начин који њима одговара или их просто занемарују.

Тако они занемарују и ћуте о чињеници да је љиљан хришћански симбол, чије латице симболишу Свето Тројство. Такође љиљан је „главни мотив хришћанске, мистичне иконографије. Он је често означавао перунику (ирис), коју су у средњем вијеку називали "gladiolus" или мач-крин. Овај крин, због своје црвене, крваве боје и сабљастих листова, поистовјећен је са Христовим мукама. Крин је симболизирао и бол сличан убоду мача који је Богородица осјетила у срцу када је гледала Христа на крсту... На гробном камену овај приказ убједљиво сугерира поновно рођење покојника кроз Христа.“.[5]

Током граћанског рата у БиХ љиљан су као свој симбол узели босанско-херцеговачки муслимани, који су се 1993. прогласили Бошњацима и јединим насљедницим средњовјековне Босне. Са друге стране Срби су, под утицајем ратних дејстава и пропаганде, а добрим дијелом и због непознавања симболике и историје љиљана, тај симбол одбацили од себе.


Бошњачки идеолози љиљан не сматрају хришћанским симболом, бар што се тиче средњовјековне босанске државе, него га виде као симбол богумила који по њима нису имали никакве везе са догмамам хришћанске цркве. Тешко је онда објаснити, како то, да је стећака са љиљанима највише у Херцеговини (средњовјековној Хумској земљи) у којој је Св. Сава успоставио једну од српских епископија , затим Доњим Крајима, далматинском приморју, Подрињу итд, а све су то области у којима су живјели хришћани, било да су православни или римокатолици и то нам открива одакле су средњовјековни клесари црпили инспирацију за украшавање стећака  љиљанима.
Главни симбол средњовјековне босанске државе  као и српског народа у цјелини и цијеле средњовјековне Европе, како видимо на основу стећака, био је симбол крста. Без обзира на вјерске несугласице и сукобе, средњовјековна босанска држава, као и друге државе у средњовјековној Европи, била је хришћанска. Дакле, најкарактеристичнији симбол средњовјековне босанске државе јесте крст, па би вјеродостојније било да су идеолози бошњаштва како могли тај симбол да узму за свој грб. Међутим, знамо да су бошњаштво углавном одабрали муслимани, па би знак крста био неприкладан за нацију у којој је доминантна вјера ислам. Овако иако је и љиљан хришћанси знак, успјели су Бошњаци себе да убједе да је то симбол некаквих њихових богумилских предака, а сада настоје и све друга да наведу да мисле исто као они.

Нема коментара