Верска подељеност српског корпуса одавно већ служи као политичко средство колонијалног потчињавања. Из вишевековне, веома брижљиво нег...
Сматра се, да је назив Basante у Појтингеровој табли из трећег века најранији помен имена илирске Босне, која је од Немање заједно с Рашком у саставу државе Србије све до њеног пада продором Турака. Постоји више тумачења назива Босна, али је најизвесније оно по регији Врхбосне у горњем сливу реке Босне, који се касније проширио. Шта првобитно значи назив „Бошњак“ и каква је његова генеза?
Босна је завичајно српско име. Таква су и многа друга: Далмација, Лика, Банат, Шумадија, Македонија, итд. Ово име је од древних времена, јер се у једној српској народној песми, у којој се описује време пре Нове ере, спомиње Босна. Песму је објавио Милош Милојевић у 19. столетју. У песми „Јак-Цар“ је реч о Босни и о Дунаву. Спомиње се у њој и Божић – као Сварожић, син Сварога. Стих убраја Босну у српске земље, што данас многи интелектуалци и државници у Босни оспоравају. А не би требало, јер се овде спомиње, чак, и Сребреница – спомињу се њени житељи, Серберичани. Још већу потврду о српској Босни доноси садржај следећег стиха ове песме:
Босна србска и одавна
Од Србије постанула.
Ова сведочанства би требала да зауставе босанске интелектуалце и државнике – да не дограђују кривотворену историју – створену у Бечу и Берлину и да Босну у Антици и Средњем веку не вежу за несрпско становништво, које проглашавају својим несрпским прецима. Не објашњавају они, зашто данас говоре српским језиком, а не језиком тих несрпских предака. Не обазиру се, например, ни на то – да се у овој песми спомиње српска Крајина. А она је позната као српска и од Средњег века у државама: Мађарској, Аустрији, Млетачкој Републици, Краљевини Југославији и СФР Југославији.
Извесни Скендер из Босне, који се правилно представио Србином исламске вероисповести, записао је ову корисну песму („Јак-Цар“) у 19. столетју. Поред осталог, она нас обавештава, да су Срби изгубили битку с Хиндушанима:
„Борак борили Серберичани Хиндуш за њим насрнуо
Кољедо мој Дуга борба дуга рата
Божоле мој И Крајине злопамтиле.
Божићу мој Кољед земљу оставио
Сварожићу ој! Над Босну се надмашио.
У тој земљи Серберији Босном трјесну Србу свану
У Инђији проклијетој, Босна србска и одавна
Борак борили млого дуго Од Србије постанула.
Сто тисућа дугих љета Кољед био прјеминуо
Двјеста тисућ кратких љета, Божића нам оставио,
Борак борили, зло чинили. А Божића Сварожића.
Борић боре разљути се Сварог браду погладио
Тартарима земљу даде Млого добро починио
А Србима туђег станка Сваком нами добро дао
Туђег станка туђег данка Домаћину понајвеће
На Србицу и Јак-Цара А домаћин кољеђаном
На тог Чуја, вељу ријеку. Свашта доста подарио:
Борили се, храбрили се Коме злато, коме благо
Боје своје погубили Цар Кољеду милу шћјерцу
Земље србске оставили Кољеђаном синовине. [1]
И Инђију и Дунава.
Дакле, не треба тражити име ове српске покрајине ни у латинском, ни у грчком језику, јер су стихови у којима се спомиње испевани пре доласка Грка на Балкан (8. столетје пре Нове ере) и пре стварања Римске државе (6. столетје пре Нове ере). Име „Босна“ је могло настати од српске речи „бос“, или од неке друге – која је преличена у данашњи облик. Из других европских језика није могла бити преузета, јер су сви настали тек од краја 11. до 19. столетја Нове ере.
Бошњаци се везују за богумиле које зову још бабуни, кудугери, патарени, крстјасни, пагани… Ко су били„богумили“?
Бабуни, кудугери, патарени, пагани, итд су биле верске групе које су, на свој начин, тумачиле религију и Хришћанство. Појавиле су се у првим столетјима Нове ере и оне су ишчезле до Средњег века. Но, кад се Католичка црква издвојила из Хришћанске, онда су хришћански високодостојници католике упоређивали с овим сектама из првих столећа Нове ере. Наравно, Католици то нису признавали, јер су себе сматрала правим хришћанима, па су Православну цркву, с центром у Цариграду, изједначавали с кудугерима, патеренима, итд. Ту се родио и нови израз за припаднике друге гране Хришћанства – шизматици. Католици су тако звали православне вернике до краја Другог светског рата.
Врло једноставно, православни су звали католике именима раних секти, а католици су исто тако звали православне. У тај речник је ушао и израз „богумили“. Они су били политичка странка у Бугарској у 10. столетју, кад су се два принца борила за престо – Михаило и Петар. Михаилове присталице је водио поп Богумил, који су изгубили грађански рат. Богумил је с групом присталица побегао у Србију. Тад је у политички речник ушао израз „богумил“ и он се односио на оне који су осуђени да изгубе битку. Тако су католици почели звати православне и поручивати им, да ће православни изгубити рат за примат у Хришћанству, а и православни су почели звати католице богумилима, поручујући им да ће изгубит верску битку, јер је права хришћанска вера под руководством патријарха у Цариграду. Значи, та реч је ушла у политички и верски речник попут имена секти из првих столетја Нове ере.
Пошто су у Србији Немањића предузимане мере против католика – који су били плаћени из иностранства и роварили су непријатељски по Србији, савремена повест (историја) је то искористила и кривотворила да ти богумили нису били католици, него нека хумана секта, чији припадници не користе оружје и одричу се борбе и убистава. Уз такву тврдњу, пише се, да је Немања, на бојном пољу, поразио велику војску богумила!
Врло једноставно, православни су звали католике именима раних секти, а католици су исто тако звали православне. У тај речник је ушао и израз „богумили“. Они су били политичка странка у Бугарској у 10. столетју, кад су се два принца борила за престо – Михаило и Петар. Михаилове присталице је водио поп Богумил, који су изгубили грађански рат. Богумил је с групом присталица побегао у Србију. Тад је у политички речник ушао израз „богумил“ и он се односио на оне који су осуђени да изгубе битку. Тако су католици почели звати православне и поручивати им, да ће православни изгубити рат за примат у Хришћанству, а и православни су почели звати католице богумилима, поручујући им да ће изгубит верску битку, јер је права хришћанска вера под руководством патријарха у Цариграду. Значи, та реч је ушла у политички и верски речник попут имена секти из првих столетја Нове ере.
Пошто су у Србији Немањића предузимане мере против католика – који су били плаћени из иностранства и роварили су непријатељски по Србији, савремена повест (историја) је то искористила и кривотворила да ти богумили нису били католици, него нека хумана секта, чији припадници не користе оружје и одричу се борбе и убистава. Уз такву тврдњу, пише се, да је Немања, на бојном пољу, поразио велику војску богумила!
Држи се, како име „богумили“потиче од неког секташког попа Богумила из „Бугарске“ у 10. веку, која тада није ни постојала, осим у главама и списима „византијских“ хроничара. Да ли назив богумили стоји у вези с именом Богомила (Теофила) аријанског владике старосрпских Гета и Рашана из четвртог века, који су имали службу у Цариграду на својој буквици?
О бугарском попу Богумилу сам претходно рекао оно најважније. Био је политички, а не верски активиста. Теофил или Богумил из четвртог столећа није могао бити презиран код Срба – ако је користио српско писмо и српски језик. Што се тиче става католика према њему (после 11. столетја), могуће је да су га спомињали, јер је из Рима наређено исповедање само на латинском језику. То значи, да су се црквене књиге, такође, писале само на латинском. У таквој ситуацији, и спомен на свете књиге писане србицом би узнемириле сваког католичког високодостојника.
Постоје ли писани извори средњег века који сведоче о секташком називу „богумили“ за вернике римокатоличке цркве?
Унео сам те податке у књигу. Записи из Средњег века спомињу католике и изједначују их с припадницима секти из првог столећа. Најуверљивији податак о томе да су патарени католици је у Душановом законику. Тамо дословно пише да су Латини патарени.
Како су онда Срби муслиманске вероисповести у Босни добили своју народну посебност ”цркву босанску”(богумили, патарени, кудугери, пагани…)
Проф. др Илија Живанчевић је у првој половини 20. столетја успешно представио однос Ватикана и Аустрије према «словенским» народима и «словенским» православним верницима, а то представљање је скоро непознато, јер је уклањано из школских и високошколских књига. Нашао је у архиви Матице српске у Новом Саду документа о аустријском ставу према Србима почетком 19. столетја. Било је то време Карађорђевог устанка против Турака – у Шумадији. То је опште српски устанак, који је пламтао и у Херцеговини, и у Босни, али устанак с леве стране Дрине је потпуно избачен из стручне литературе – од 19. столетја до данас. Значи, то је био српски национални устанак, усмерен ка стварању (обнови) српске државе из Средњег века. Била је највећа опасност за Аустрију, јер је у њој најбројнији народ био српски (а велики број их још није био помађарен и порумуњен). Тад су (око 1810.) Аустријанци и Ватикан донели одлуку, да што више Срба пребаце у несрпске народе, да се на српским земљама оснују несрпске државе, да се од Српске православне цркве издвоје несрпске православне цркве и да се од српског језика створи више несрпских језика. Све је то данас остварено – расрбљени Срби су у Македонији, у Албанији, у Црној Гори, у Далмацији, Крајини, од српског језика су „створени“: хрватски, босански, црногорски и македонски, а од Српске православне цркве су створене: „хрватска“, „македонска“ и „црногорска“ православна црква. Све како су Аустријанци замислили почетком 19. столетја! Један одељак такве аустријско-ватиканске одлуке је стварање и босанске нације од Срба муслимана. Но, зачуђује више други део ове одлуке – да се што више Срба исламизира и католичи, да би се пребацили у шиптарску нацију, за коју је планирано и стварање државе – после повлачења Турака с Балкана. Тада, замислите, рачунато је с тим, да ће део албанске државе постати Метохија и Косово! О томе сам написао књигу: „Бивши Срби Шиптари“. Објавила ју је Издавачка кућа „Мирослав“ у Београду.
Зашто се само Босна одређује као седиште неке „нехришћанске цркве“ кад „богумули“ постоје и у другим средњевековним регијама?
Питање није исправно. У Средњем веку, није било богумила (као верског огранка) ни у Босни, ни у било којем другом делу Србије, Угарске, Аустрије, Бугарске и Млетачке Републике. Римокатоличка црква је отварала своје оазе у Далмацији, истри, Херцеговини и Босни. А у овим крајевима је све православне звала богумилима, патеренима, шизматицима, итд. Но, у друштвеним наукама је Аустрија представила само Босну као постојбину„богумила“. Па, зато што је замислила да богумилство буде темељ стварању несрпске нације, бошњачке, од Срба муслимана. Аустрија није тада могла ни замислити, да ће се то име, као име нове несрпске нације, прихватити и од дела муслимана у Србији (Рашкој), Црној Гори, Македонији, Албанији, Метохији, Косову… Све је то успело, јер српски државници и званични стручњаци друштвених наука нису предузимали ништа – да то спрече. Супротно томе, “српски” (југословенски) државници су помагали овај паклени колонијални план Аустрије и Ватикана – о стварању несрпских народа од Срба. Тако је краљ Александар Карађорђевић издвојио Македонију из Србије, а кнез Павле Карађорђевић поклонио Хрватској Бановини: Дубровник, Далмацију, део Херцеговине, део Босне, Лику, Кордун, Банију, Славонију и део Срема.
Богумилство значи није било никакав верско социјални покрет, већ једноставно преношење назива припадника ранохришћанске јереси на римокатолике због кварења (Светог) писма.
Тачно. А, рекао сам, и католици су звали православне богумилима.
Када се за Стјепана Вукчића, Сандаља Хранића или Кулина бана каже да су најугледнији „богумили“, онда је очигледно да је то израз за православне „шизматике“. О томе сведочи (без обзира на тачност године) надпис херцега Стјепана из 6954. (1442.) године на православној цркви у Горажду. То је само један од бројних доказа, да „богумили“ никада нису ни постојали, већ су то римокатолици који су хтели да сруше православну веру и преузму је. Од свог настанка римокатоличка јерес врши непрекидну кампању католичења и унијаћења, у коме најважнију улогу после присиле има „пета колона“.
Поједини српски племићи су прихватали католичанство и покушавали покатоличити и део својих кметова. А неки од тих племића су се предомишљали, одустајали од те намере и враћали се свом православљу. Тада би их католици жестоко оптуживали да су богумили. А те који су одлазили у католике, српски државници и православни високодостојници су их, такође, звали богумилима, патаренима, или другим именима секти из првих столећа Нове ере. Тачно је, племићи који су оптуживани за богумилство – имали су православне цркве.
За Рим, Николај Фјодоров каже да никада није имао светски значај, већ је значајан само за Запад, али расколници из Рима су овај град прогласили за центар хришћанства, спремајући се за борбу против богумила или патарена који нису били секта већ верници православне цркве. О томе сведоче православна Британија до 1066. и заклињање Луја 14. на ћирилској Библији у Ремсу (П. Станојевић), као и први изабрани папа бискуп Балшић изТулуза, са столицом у Авињону (Николић).
Ваше питање ме је пријатно изненадило. Нисам користио ове податке о бискупу Балшићу, јер их нисам имао. Као и ове о Библији у Ремсу, православним Британцима и православном обреду Луја 14. Но, у књизи сам се осврнуо на многа католичка документа, у којима пише, да су прогнани патарени из Француске и других западних држава. Како у то време није било патарена, кудугера и других, усудио сам се закључити, да су то на Западу били православни верници – који су одбијали да признају римског папу за поглавара Хришћанства. Наравно, такве вернике је Ватикан морао звати погрдним именима, да би им нарушио углед у народу.
Енглески хумор приказује Србе неспособним за стварање државе. Можда се овај сарказам односи на њихово савезништво с Турском још од Косовске битке или енглеске официре, који су командовали турским топовима добијеним од Аустрије у Првом српском устанку! Можда је у питању колонијални принцип да „најбоље служи онај ко тога није свестан“!
Енглези су стално помагали Турску против Руса и Срба. Њихова стратешка одлука у односу на Балкан је онемогућавање пространије Србије. У том смислу су помагали Турцима да се угуши српски устанак у Македонији – 1903. године. У своју књигу „Бивши Срби Македонци“, унео сам претпоставку, да су Енглези помогли Турцима да убију вођу устанка, Гоцу Делчева. Јер, Делчев је одбио да устанике представи припадницима бугарске, или македонске нације. Истицао је своје српство, а то Енглези нису могли да поднесу. Најригиднији поступак Енглеза према Србима је из Првог светског рата. Тад су Енглези, иако им је Србија била савезник, тражили од Србије, да уступи источну Македонију Бугарској. А 1915. године су тражили од Бугарске, да се умеша у Први светски рат, да буде у савезу с Аустроугарском, Турском и Немачком и да спречи повлачење српске војске преко Македоније. Кад је део српске војске стигао у Грчку, Енглези су одбили да им уступе бродове – ради превоза на Крф. Нису хтели да сарађују ни са Српском добровољачком дивизијом, пристиглом из Русије. Бомбардовање српских градова (без немачких посада) 1944. је такође недело Енглеза.
Од средњег века до дана данашњег врши се непрекидна агитација преласка Срба и других народа на римокатоличку веру или унијаћење, које је планирано на црквеним саборима и концилима, а важну улогу је у томе је имала као и данас „пета колона“ у тим земљама. Св. Сава је сузбио „богомилство“ или римокатоличку пропаганду, што је римокатоличка црква лако претворила у “биолошко” истребљење „богумилске цркве”, јер ова није ни постојала. О потпуном неуспеху латинске пропаганде у средњевековној Србији сведоче речи покојног папе “хемичара” и београдског надбискупа Хочевара: „Има помирења с православљем, али нема помирења са светослављем”! Можда је то одговор на питање зашто нема Срба римокатолика или муслимана?
Ако су Ватикан и Аустрија донели одлуку да од Срба праве друге нације, онда је логично, да је томе помогло пребацивање православних Срба у католичку веру. То је био најпоузданији темељ расрбљивања. Но, око богумилства је ђаволска замка, који не распознају ни најобразованији. Погледајте, у средњевековним документима се каже, да су богумиле прогонили Немањићи – Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, итд. А у истим документима се каже, да су Млеци, Аустријанци и Мађари прогонили богумиле. Али се не каже, где су се богумили склањали! Како су се из Србије могли склањати у Млетачку Републику, кад су и из ње прогоњени? А ти најобразованији људи међу нама, не схватају, да је политичка пракса таква – да би Млечани радо помагали богумиле, да су их Срби прогонили. Јер, од тих људи би мобилисали војнике против православне Србије. Следећи политичку праксу, и Србија би помагала прогнане богумиле из Млетачке Републике, да би их користила против Млетака. Јер, Млетачка је стално ратовала против Србије, отимајући јој делове морске обале и острва. Хочевар је мислио на помирење у смислу доминације папе над православним црквама. Сава Немањић на тако нешто није пристајао, зато му Хочевар не опрашта. Ако би се остварила папина доминација над православним хришћанима, онда би православци морали да се моле и католичким свецима – а многи од њих су, као свештеници, водили западноевропску војску у Америку и Аустралију, где су руководили истребљењем народа и бацањем живе деце Маја псима – о томе је написао књигу наш савременик, немачки филозоф Карлхајнц Дешнер.
Један од атрибута богумилства су такозвани „стећци“ које је измислио Ћиро Трухелка. Народни назив ових надгробних споменика је „мрамори“, а присутни су на целокупном евро-азијском простору.
Стећке су подизали покојницима православни Срби. Унео сам тај податак у књигу. Постоје православне цркве у Херцеговини у којима су гробови са мраморима, који постоје чак у Авганистану и Индији. Нађени су и у Шкотској и то је унесено тамо у универзитетске уџбенике. Мраморе изучава све више људи. На њима су представе знања и из претхришћанског доба, што се није забрањивало, јер је то културна баштина народа. Многи истраживачи откривају на сликама и знања из астрономије. Оно што је важно, Аустрија и Ватикан су мраморе одабрали, да би их приписали тзв. богумилској вери. Пошто се подручје нове нације, босанске, простирало само тамо где је било муслимана (Херцеговина и Босна), Аустријанци су рушили и уклањали мраморе у Далмацији и делу Херцеговине, где су претежно били покатоличени Срби. Сами Срби су, неопрезно, рушили мраморе у југозападној Србији и Црној Гори, којих је тамо било почетком двадесетог столетја. Народно име ових надгробних споменика јесте „мрамори“, али су ушли у друштвене науке под именом „стећци“, те сам их тако и обележио у својој књизи.
Босна је „шапатом пала“ у исламизацију, јер је била исцрпљена безбројним крсташким ратовима, на које је против ње вековима непрестано хушкао Ватикан. Управо из тог разлога а практично ради лакшег организовања одбране, регија Босне је у српској држави добила право титулисања краљевином, што је касније „наука“ користила као “доказ” за тврдњу о њеној тобожњој самосталности.
Босна никад није била независна држава. Она је била само једна од покрајина у Србији. Постаће независна тек после смрти цара Душана Немањића, кад су се и други српски крајеви одвојили и прогласили се државама – Зета, Босна, делови Македоније, делови Албаније, Метохија и Косово, итд. Упорно су гомилани фалсификати, да је Босна била посебна држава. Тако су и наши повјесничари прихватали један очигледан фалсификат – Грк је написао, да је Дрина одвајала Босну од остале Србије. То значи, да је и Босна Србија. Али, у наше књиге је ушла друкчија реченица. Избачена је реч «остале», па је у уџбенике унесено – да је Дрина одвајала босну од Србије! Овако је одвојена, па јој је придодата и нова вера. А и најобразованији нису приметили, да су Босном владали банови, кад је на челу Србије био краљ. А у Босни су били краљеви, кад је на челу Србије био цар. Босна и Далмација су били на мети католичких држава. Но, и о томе се ништа не налази у нашим стручним књигама. Па, ни податак да је папа послао крсташку војску против Србије 1202. године, у време Стевана Првовенчаног. Тад су Крсташи окупирали Задар и околину и предали га Млетачкој Републици. Крсташи, или мађарска војска су често упадали у Босну и Далмацију и често су били поражени, али ни тих детаља нема у нашој повјесној науци.
Ви у књизи наводите како је „Константин Филозоф бугарски писац“ или да је „Мађарска окупирала Хрватску 1097. године“!? „Бугари“, и „Хрвати“ нису етнички појмови у средњем веку, нити су постојали као државне заједнице, већ само као регије или покрајине. Мађарска није Угарска или Западна Дакија која је била католичка држава Арпадовића, где су Мађари били само етничка енклава, док је православна Ромеја алијас Византија у етничком смислу била српско-јелинска мешавина. Мађарска и грчка држава такође нису постојале, јер су обе као и Бугарска настале тек у 19. столетју! Према томе, богумилство Хелма се искључиво везује за простор православља. Како ви коментаришете ову примедбу која директно подржава ваш теоријски став?
Мађари и Бугари су монголска племена. У 9. столетју Нове ере, у Азији и источној Европи су, вероватно, биле многе државе (словенске), које су међусобно и ратовале. Тако да су поједине, да би наудиле суседима, остваривале савезе с Мађарима (Угрима) и Бугарима, који су се населили на српским земљама. Дошљаци су, на оба места, преузели власт – као угледно и богато племство. Ватикан и западне кнежевине нису успеле развити и одржати бугарски језик, али су то успели с мађарским. Службени је био латински до 19. столећа, али су племићи, чиновници, официри… морали да уче мађарски. Мађарски је постао службени тек у другој половини 19. столећа. Занимљиво је, да је већинско становништво било српско – питате за Дачане, они су били Срби. То сам објаснио у књизи „Бивши Срби Румуни и Молдавци“. Но, око Мађарске је занимљиво – кад су Турци прогнани почетком 18. столетја, у данашњој Војводини, румунском Банату, Славонији, Срему и Барањи било је 94% православних Срба! Но, Ватикан и Аустрија су, свим мерама, Србе католичили и пребацивали у мађарску нацију. То је било регулисано и законом, изгласаном у Парламенту Мађарске у 19. и почетком 20. столетја. Али, занимљиво је, да су у саставу државе цара Душана биле: Славонија, Барања, Срем, Бачка, Банат и део данашње Мађарске до Печуја. То је скривено и кривотворено, да је Душанова држава била само до Београда. Све то, и много другог објавићу у књизи „Бивши Срби Мађари“. Унећу и истину – зашто је Европа дозволила (помогла), да Турска окупира Мађарску. То је одобрио и римски папа Климент, који је придобио 50% мађарских племића, да се не одупру турској окупацији, коју су, поред Ватикана, помагали и Французи и Енглези! Кривотвори се, да се хришћанска Европа борила против исламске Турске!
Можемо да закључимо, како је камен темељац о “народној посебности“ Срба муслиманске вероисповести у Босни измишљено “Бошњачко хришћанство”. Антисрпску тезу квази науке о бошњаштву и богумилству, увео је Б. Калај као окупациони управник Босне. Њен циљ је био прикривање српског порекла муслиманске конфесије, како би се спречило њихово приближавање истородном народу. Бошњаштво је изворно регионалан назив, а фикција богумилства није била социјалноверски покрет, нити се овај погрдни назив за православне ширио од истока ка западу, већ обрнуто од запада ка истоку.
