Непропустите

Србија и Босна чиниле старе Српске Земље

Како се види из претходних цитата, навео је др Васо Глушац у својој књизи "Истина", која је штампана у Мостару далеке, 1911. године, у вези с писмом и језиком у званичној коресподенцији између Босне и Дубровника, то није класични латински језик, јер га ти писари нису ни знали, као што нису знали ни италијански језик. За њихов италијански језик вели Јиречек да је "груб и прост, у млетачком нарјечју, понекад с траговима мијешаног романског нарјечја градова Далмације и Албаније, које се послије средњег вијека утјецајем говора млетачког загубило".
Из досадашњег образложења видјели смо, да се израз. "српски" (као придјев) преводи с латинским придјевом "славицус-а-ум " или "славоницус-а-ум", а сад ћемо погледати, како се преводи онај израз, што је означавао једну српску покрајину, коју ми данас називамо Србија. Овај израз Србија доста је младог поријекла, јер се, у старије доба називао тај крај Српска Земља или Србљи. Прије него пређем на то, како су се та имена преводила на латински, навешћу неколико примјера, из којих се јасно види да су се употребљавали горњи изрази и умјесто данашње ријечи Србија.
Године 1406. назива се деспот Стефан Лазревић "господар свих земаља српских" (Јиречек, о. с. 51), а двије године касније Дубровчани га титулишу: "славни и велемоћни господин деспот Стефан по милости божијој свих српских земаља и подунавља" (Пуцић, И. 92)
Године 1411, пишу Дубровчани у Зету Јели мајци Баоше ИИ и веле за своје трговце, који су ишли из Србије у Дубровник да су их Бјелопавлићи, Озринићи, Мазнићи и Малоњшићи опљачка. Да означе, одакле су трговци ишли, веле "из србаља", (Пуцић, И 104). Године 1417. пишу Дубровчани деспоту Стефану и веле, да су њихови трговци из Србаља раније доносили кожу, восак и сир, а сада носе сребро и злато (Пуцић И 138) Још прије овога 1399. године писали су Дубровчани војводи Радичу, па му јављају да "се Турцу купе у српској Зети" (Пуцић И. 25).
Ови ижрази, што означавају српску земљу, коју ми данас зовемо Србијом, превођени су на латински с ријечју "Сцлавониа." Видјели смо горе, како се деспот Стефан назива "господар све српске земље". Испод тог писма, које с оригинала преписао Руско, писар за српска писма, налази се биљешка на латинском језику и у њој ове ријечи: "хомо домини деспотти Сцлавоние". (Јиречек, о. с. 51)
Декле, деспотов ижраз "шве српске земље" преведен је латинским изразом "Сцлавоние". Исто тако мати деспотова, калуђерица Евгенија назива се "домина Хеугениа, цомитисса Сцлавониа" (госпођа Евгенија, књегиња Србије). (Јиречек, о. с. 46, 49).
Израз Србљи у значењу српска земља (Србија) такође се преводио на латински с изразом Сцлавониа.
Године 1411. неки Дубровчанин Иван Каруч тужи се суду дубровачком да га је напао Никша Пешчић с још неким људима, те га тукао и разграбио му трговину.
Уз то оригириално писмо има и шадржај писма на латинско-италијанском језику, па је у тој биљешци срнисао ријечи из пријаве преведен овако: ("свалили ме у блато и говораше им Никола српски: ко је мој, нека му да, јер ја ћу зато одговарати у Дубровнику и Србији). (Јиречек, о. с. 56./7)
Сви босански краљеви имали су у својој титули "краљ Србљем, Босни" итд. а то Дубровчани преводе на латински "реx Боссинае ет Сцлавониае" (Пуцић, И "Примједне", стр. XIX.
Из овог се такође јасно види, да онај израз "Србљем" у титулама босанских краљева не означује. Људи Срба, тј, народности, него означује земљу Србију.
Израз Србљи кад се односио на народност, тј. кад је означавао људе Србе, преводио се на латински језик с изразом Сцлавани За то имамо један лијеп примјер у писму Будисава Богавчића. Овај Будисав је властелин из области Борча, војводине Радосава Павловића. Његово се име налази са осталом властелом скоро на свакој листини војводе Радосава. (Види: "Мон сербица" стр, 323, 341, 370, 397, 399). Он је имао кућу у Руднику, а да ли је тамо увијек становао, тешко је рећи.
Године 1439, 13. јануара пише он једно писмо, као тужбу, општини дубровачкој и тужи се на браћу Зеленике Радосава и Радељу (Дубровчане), да су му, кад је он био побјегао из Рудника због куге, обили и оробили кућу заједно с другим Србима. Покрај те тужбе запис је суда дубровачког на латинском језику, у којем се вели ово: "горе речени Радосав и Радеља дођоше кући истога Будисава и заједно са Србима обише споменуту кућу"). (Јиречек, о. с. 80/1.). Из овога се примјера јасно види да су имена "Србин" и "Сцлавоницус" једно те исто.
Овакових би се примјера могло много наћи не само у латинском и италијанском језику, него чак и у грчком, и то у врло давно вријеме. "Још Михајло Ретор из Солуна (око 1150. године) означава Србе с том ријечју". (Јиречек "Дие Бедентунг вон Рагуса", стр. 54).
Сви ови примјери, што сам их досад изнио, свједоче нам, да су изрази "словински", "Словини", потекли из туђег језика, особито из латинскога, те су се једно вријеме употребљавали умјесто израза "српски" и "Срби", означавали су српски језик и народ.

Нема коментара