Да су странци народни језик у Босни и Херцеговини називали српским као доказ имамо један лијеп примјер из 1530 године, наводи др Васо Глуш...
Да су странци народни језик у Босни и Херцеговини називали српским као доказ имамо један лијеп примјер из 1530 године, наводи др Васо Глушац у својој књизи "Истина".
"Ове је године путовало аустријско посланство из Беча преко Босне у Цариград. У томе је посланству био и понијемчени Словенац Бенедикт Курипешич, који је описивао тај пут, куда су пролазили. Кад су били близу вароши Рогатице, вели Курипешић да су на једној главици наишли на пет великих камених гробова. Један од тих гробова био је гроб војводе Радосава Павловића. На том великом надгробном камену, вели Курипешић, изрезан је натпис 'у српском:језику и писменима – '»in surffischer sprach und buchstaben«'". Ова ријеч "surffisch" значи исто оно, што и данашња њемачка ријеч "serbisch".
Да је то тако, тумачи нам у истом путопису сам Курипешић. Путујући кроз Србији вели на једном мјесту ово: "У Србији (Sebia), коју ми Нијемци 'Surffen' зовемо, говори се посебан језик, наиме српски (surffisch), а то је такође словенски (windich) језик" (О овом види "Рад. југосл. академије ЛВИ" стр. 165. и 180.)
Из 16. вијека имамо доказа, да и Муслимани Босанци називају свој језик српским.
"Познати босански властелин Мехмед-паша Соколовић, који је дошао у турској царевни до највећих части, као румелијски беглербег имао је много пограничних расправа с мађарским великашима. Овај одлични Босанац муслиман називао је увијек свој језик српским. У једној пограничној расправи с мађарским заповједником Андријом Батори завршује своје писмо, ћирилицом писано, овим класичним ријечима: "У Тамишвару Батори Андрејашу: и што посилаш листова, и све ми српским језиком посилај, а не фрушки", (које ми листове шаљеш, шаљи ми српски, а не латински). Ово је писмо румелијски беглербег Мехмед-паша Соколовић, Босанац, писао године 1551, а налази се у бечком тајном дворском архиву под "Турцица". Осим овога писма, у свим писмима назива овај угледни муслиман из Босне свој језик само српским. Када један велики достојанственик отоманске империје у једном чисто званичном и дипломатском спису назива свој језик српским, то је најбољи доказ, да је онда, у 16. вијеку, званични назив за језик босанских муслимана био српски". ("Срп. Ријеч," 1907. бр. 12.) Ова је писма паше Соколовића нашао др А. Ивић у бечком тајном дворском архиву, а штампана су у Јагићеву Арцхиву фур слав. Пхилологие, XXXI.
Ето видјесмо, како тај велики и знаменити муслиман Босанац, називаше свој језик, а сад ћемо погледати, како тај наш језик назива Босански везир Веџид Мехмед-паша, који је као управник Босне столовао у везирском граду Травнику. Године 1838. пише овај босански везир црногорском владару Петру Петровићу Његошу, па му књигу завршује овако: "Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке, Друго ништа. Да си ми здраво. У Травнику овога мисеца 1838. године",
Други пут завршује му књигу овако:
"Како ја вас милујем, казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке и да сте ми здраво. У Травнику по турски мисеца Шевала 4. 1838". - Ова су писма штампана у "Старинама", књига XX. страна 270. (Ђерић о. с. стр. 23.)
Дакле турски поглавар Босне поштовао нам је нашу српску народност и називао је наш језик никако друкчије него само српски
Овдје још можемо с поносом истакнути да је српски језик са ћирилицом био у 15. и 16. вијеку дипломатски језик турског, угарског и румунског двора. Професор Ватрослав Јагић пишући о тој ствари, вели у својој "Хисторији књижевности" на стр. 146. ово: "Оно доба (тј. 15. и 16. вијек) бијаше језик српски чак језиком дипломатским турскога, угарскога и румунскога двора, када су штогод с Дубровником или међу собом уговарали: што нам доказују њихова писма, која се налазе у збирци српских листина код Миклошића ("Монумента Сербица"), као нпр. писмо Амурата II. од године 1430. и 1442. на републику дубровачку, писмо Мухамеда II., Али-бега, Хамза-бега, Бајазита II., Селима I, Сулејмана II,. писмо Матије, краља угарскога од године 1463. на фратра Алеxандра Дубровчанина, писмо Ивана Запоље на Мехмед-бега, писмо Алеxандра војводе Молдавскога на Дубровник итд."
Сва ова писма, што их наводи учени Јагић, налазе се у Миклошићевој збирци "Монумента сербица"; али има још много писама и у другим збиркама, која онда, кад је ово Јагић писао, не бијаху још штампана. У X, XI, XII и XX књизи "Старина" имамо писама, што су их писале турске власти млетачким и аустријским властима. Сва су та њихова писма писана српским језиком и чирилским словима.
Дакле то није никаква фраза ни измишљотина, него права и чиста истина, да је језик српски са ћирилицом био некада дипломатски језик балканских држава. Ако се кадгод поменуло име језика, увијек се називао српским, а никако друкчије. Тако су га, како видјесмо, осим Босанаца и Херцеговаца називали и странци, који су њим штогод писали.
Што данас неки људи називају овај наш језик "српско-хрватским" или чак и "хрватским", ни на који начин немају право, јер је српско име одијељено од хрватскога. Истина је и чињеница је, да се српски језик у овим земљама никада до окупације није звао хрватским, него само српским. Тако су га звале и турске државне власти, као што смо мало прије видјели.
Рекох горе, да је српско име одијељено од хрватскога, а то нам доказује историја која никада не да шеврдати тамо и овамо.
КОМЕНТАРИ