Оно што се никаквим декретом, а камоли грубим насртајима, безочним лажима, дрским фалсификатима и крађама туђе прошлости којима се у посљ...
Дакле, ни у једном од историјских документа све до касног периода турске окупације у Босни, Херцеговини и другим српским државама није постојала исламска вјера нити се у историјским документима и споменицима у било којем архиву може срести муслиманско име у БиХ. Уосталом Срби у БиХ су све до посљедњег пописа становништва у прошлом вијеку имали апсолутну или релативну већину. Тек послије политичких прогона, односно етничког чишћења, седамдесетих година прошлог вијека комунистички режим је, како је то често упозоравао књижевних Војислав Лубарда, протјерао преко 500.000 Срба из БиХ, међу којима је био велики број интелектуалаца.
Према томе они народи који још трагају за својим поријеклом и идентитетом не могу упућивати пријетње и ултиматуме Србима попут оних које је упутио Мустафа Церић и још неки муслимански страначки прваци да "Срби могу отићи из БиХ, али да са собом не могу понијети ни педаљ босанске земље". Наравно, да Срби на овакав отровни простаклук имају још бољи и далеко адекватнији одговор, али то не приличи ниједном цивилизованом европском народу, као што је и српски.
Др Васо Глушац је прије стотину година (1911) уз помоћ старих историјских споменика, аутентичних докумената и архивске грађе, написао књигу о прошлости БиХ под насловом "Истина", коју је у то вријеме страховладе тадашње Аустро-Угарске потписао под псеудонимом Иван Вуковић. Др Глушац у поглављу књиге под насловом "Словински значи ишто што и српски" наводи сљедећи доказ:
"Године 1364. забиљежио Нико Бијелић, српски писар општине дубровачке, да је жупану Санку исплаћен доходак (могориш) пред свједоцима, а међу тим свједоцима био је и он. Тај исти писар назива сам себе у једној италијанској биљешци "сцлавонесцо" "...а ми Ницхо де Биеле, сцриван сцлавонесцо". (Јиречек, "Спом. српски", стр. 33, 34).
Године 1454. спомиње се у једној повељи которског кнеза "Стиепко Калођуревић, канцелијер и драгоман српски" (Мон. сербица", стр. 465), а исти тај канцелар и драгоман српски назива се у записима суда которског "цанзеллариус сцлавус". У једном од записа од 27. априла 1439; налазимо ове ријечи: ("...кнез и капетан и судије заповједише Стефану Калођуревићу, канцелару српском, да исту повељу препише (преведе) са српског на латински..."). (Јиречек, "Спом. српски", стр. 67) - Слично овоме, налазимо и у запису од године 1458: "...друго тумачење (други пријевод) г. Стефана Калођуревића, канцелара српског, са српског на латински". (Јиречек о с. стр. 89). Исто тако Руско (Христофоровић) српски писар дубровачке општине, од којег нам је остало "много српских писама, увијек се у латинском језику назива "сцриба сцлавицус". (Испореди: Јиречек, о с. стр. 41, 42, 47-5 2, 61, 62). То је био општи израз и тако су се називали сви српски писари у латинском и италијанском језику.
Видјели смо већ прије, како Прибислав Похвалић у својим писмима назива језик српским. У записима општине дубровачке, гдје су ова Поливалићева писма с ориглнала преписана, налази се скоро сваки пут некаква примједба на латинском језику. Тако се управо, прије оних писама, у којима Прибислав назива језик српским, налази примједба дубровачког кнеза, у којој налазимо ове ријечи: "рецепимус а Прибиславо Похвалицх... пецуниа ет аргентериас ин литера сцлавица". - (Примили смо од Прибислава Похвалића... новце и сребрене ствари, доље наведене, овдје мало ниже записане у писму српском", (Пуцић: "Споменици српски", ИИ. стр. 54). Дакле Прибислав назива језик српским, а тај исти језик називају Дубровчани у латинском преводу "сцлавицус".
Још прије Прибислава видјели смо, како бан Стефан Котроманић вели, да је написао, односно издао двије српске повеље, а у преводу с латинског језика гласи овако: ("Двије писане у језику латинском, а остале у српском"). (Мон. спецт, хист. мер. XXIX. стр. 377). Осим ових оваквих примјера налазимо их још много у архиви дубровачке општине. Скоро у свакој латинској или италијанској биљешци, која се налази прије или послије којег српског писма, увијек се српски језик назива "лингуа славица". Тако је једно писмо цара Душана од 1347. године преведено на латински, а у биљешци се вели: "...преведено писмо и повеља са српског на латински". Одмах испод превода "српски лист је уписан у књигу ситним курзивом од руке Јакете Крусића дубровачког властелина и нотара општинског за писма српска". (Јиречек, о. с. стр. 27-28)
Овај писар српски Јакета Крусић сам се назива писаром и вели да преводи "са српскога на латински". (Јиречек, о с. стр. 29).
Испод једног српског писма од 1367. године налази се латинска биљешка Нике Бијелића, па, онда италијански превод тог српско писма. У оној латинској биљешци - вели Нико Бијелић: "копија јеђног српског писрииа... преведеног са српског језика на латински".. (Јифечек, о. с. 34),
Овдје инорам примијетити, да дубровачки писари немају за латински и италијански два израза, него оба та језика називају једним именом "лингуа латина".
Има много примјера, гдје се прије или послије српске листине назива језик "лингуа славица". (Види код Јиречека стр. 41, 42.п 47-52, 61, 62, 65).
