Непропустите

До окупације у Босни била само српска имена

На почетку студије о Кулину-бану Владимир Ћоровић је изричито нагласио да је цркву сазидао бан Кулин, а на крају текста се наводи да се Кулинова жена звала Војислава. Овде ћу споменути, написао је у уводу својој књизи "Истина о богумилима" др Васо Глушац, да су лична имена тога времена и у Босни и у Србији чисто народна, без утицаја римске и грчке цркве. Тако у самом овом Кулиновом натпису долазе ова народна имена: Кулин, Војислава, Десивој, Криле, Радохња, Вит (од Витомир), Раде и Миогост. Да је и Кулин народно име, иако необично, на то нас упућује помен тога имена међу многобројним народним именима у повељи краља Стевана Првовенчаног, којом дарује манастир Жичу, и у повељи краља Милутина, којом поклања многа села и земљишта манастиру Хиландару. Дакле, то је чисто народно име, а не надимак, како су се неки домишљали.
Испод главнога натписа има шест кругова, у којима су уклесана четири крста. За нас су од нарочитог значаја уписане речи на другом крсту и на трећем. На другом крсту пише то да је те крстове исклесао Десивој и да их назива "крижевима". На трећем крсту из задњих речи видимо да су око подизања Кулинове цркве и њеног украшавања радила и свештена лица "босанске цркве". То нам сведочи Радохна кристианин чије се име спомиње. Из каснијих повеља банова и краљева босанских у којима се изричито спомиње "црква босанска" и њени верски преставници, видимо да су крстјани свештена лица и то монаси или калуђери. Носе народни назив крстјани уместо грчких и латинских назива. Народне називе носе и остала свештена лица осим епископа. Он као поглавар "цркве босанске" назива се званично епископом, а народ га зове дедом.
Из ова два оригинална споменика, из повеље и из натписа са цркве, што нам остадоше иза бана Кулина, може се у главном реконструисати верско стање у Босни у то доба. Хришћанска вера је већ давно пре тога времена била у Босни утврђена, јер се то за њу брине и њен владар, подижући цркву, и њени верски преставници, који при томе суделују. Како је Босна у то доба самостална држава, она има и своју самосталну цркву. Та црква је за разлику од осталих словенских цркава на Балкану, Бугарске и Српске, названа "босанском". Иако је њена унутрашња организација била још много раније проведена, вероватно је да је она проглашена самосталном "црквом босанском" тек за бана Кулина, када се Босна подигла на своје властите ноге као самостална држава.
Босна је раније, до 732. године, била у сфери римске цркве, а од тога времена била је под управом и утицајем грчке цркве у Цариграду, док није за време цара Самуила пала под охридски патријархат. Када је византијски цар Василије И (877-886) око 879. покрстио и оне Србе и Хрвате, који нису били крштени у првом периоду (642-731) онда су без сумње и последњи Босанци примили хришћанство, ако их је још било некрштених. У то доба пада и рад свете браће, словенских апостола, Ћирила и Методија. Њиховим радом и радом њихових ученика коначно је и дефинитивно утврђено хришћанство код Јужних Словена. Томе је највише допринела срећна мисао да се словенски језик уведе у цркву место дотадашњег грчког и латинског. Рад у томе смеру помагали су из политичких разлога и византијски цареви, а то су поготово чинили и бугарски владари, нарочито Симеон Велики, а касније и цар Самуило, под којим је била и Босна.
Словенска Самуилова држава заузимала је готово све бугарске и српске земље и цар Самуило је за ту своју државу основао и самосталну словенску цркву, са седиштем патријарха у Охриду. Та велика држава трајала је, нажалост, само неких 40 година (976-1018). Онда ју је освојио византијски цар Василије ИИ (976-1025), али је црквена организација те државе трајала и даље, само што је 1019. деградирана од патријаршије на архиепископију. У то доба постојале су још две архиепископије за српске и хрватске земље, архиепископија у Драчу и архиепископија у Сплиту. Охридска и драчка признавале су врховну власт цариградског патријарха, а сплитска је спадала под римског папу. По свему се чини да је Босна остала под охридском архиепископијом све до 1067. године.
Како знамо хришћанска се црква због неспоразума између Византа и Рима дефинитивно раздвојила 1054 године на Источну и Западну цркву, или како то данас кажемо на Православну и Римокатоличку.
Срби у Зети дигли су устанак против Византије око 1040, па им је успело да се и ослободе под вођством кнеза Војислава. После овога кнеза дошао је на престо ослобођених Срба његов енергични син Михаило. Овај је своју државу проширио на Рашку и на Босну, па је почео мислити и о томе да за своју државу добије и самосталну цркву и краљевску круну. Како су се у то доба такмичили између себе Рим и Цариград, а Михаило је знао да краљевску круну може добити само из Рима, он се приклонио Риму и почео преговарати с папом да добије круну и самосталну архиепископију. Од Цариграда се није могао надати ничему већ и стога, што је његова држава настала у станком и борбом против Византије. Стога су његови преговори с папом Александром II завршени 1067. године, када је папа потписао одлуку којом се оснива дукљанско барска архиепископија са седиштем у Бару, под коју су спале све покрајине и епископије тадашње Михаилове државе. Дукљанско-барска архиепископија добила је ове цркве и епископије, Дукљу, Бар, Котор, Балеш, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Србију, Босну, Травунију. Тиме је Михаило постао потпуни господар у својој држави и није више зависио о архиепископу у Охриду и Драчу, а евентуално ни о ономе у Сплиту. А папска кучија је добила натраг велики део Илирика, који јој је био одузет 732. и поново се утврдила на Балканском полуострву. Касније је папа Гргур VII послао Михаилу и знаке краљевске власти. Ову архиепископију потврдио је 8. јануара 1089. и папа Климент III за време владе краља Бодина, сина Михаилова. И папа Климент III у том акту спомиње исте епископије као и папа Александар II, само место Балеша стоји Улцињ. И ту се спомиње Босна. Дакле за време зетских владара када је 1067. године основана Дукљанско-барска архиепископија, Босна је спадала под ту архиепископију у Бару све до смрти Бодинове.

Нема коментара