Непропустите

Ћирилица аутохтоно писмо Босанаца и Херцеговаца

Професор Љубо Стојановић у наставку своје "Приступне академске бесједе", како наводи др Васо Глушац у књизи "Истина", рекао је и ово:

"Ко би хтео тај дијалекат звати хрватским зато, што у најновије време има и Херцеговаца Хрвата, могао би га с већим правом назвати и турским, јер има још више Херцеговаца, који себе Турцима називају и то не од скора, већ од три-четири стотине година. Како је бесмислена сва препирка о имену, најбоље ће се видети, ако претпоставимо да су у исто доба кад и Хрвати примили Херцеговачки дијалекат за свој књижевни језик и Бугари и Словенци и назвали га Бугари бугарским, а Словенци словеначким.

Зар ми, не бисмо изгледали смешни, кад бисмо им стали доказивати да то није језик ни бугарски ни словеначки већ српски?

Да се у макар којем другом народу десио случај, да се једно мање племе одрече свог дијалекта и пригрли у књижевности језик свога многобројнијег брата, коме је лепоту језика и богатство народне књижевности признала цела образована Европа, као што је то био случај с Гајевим покретом, тај би корак био сматран као срећа за оба племена. И то што би код сваког другог народа донело срећу, нама је донело несрећу. Уместо слоге, братства и јединства наступио је раздор, мржња и поцепаност о каквој се пре рада Гајева, није ни сањало, да уопште може искрснути међу нама и Хрватима". ("Глас српске краљ. академије" ЛИИ. стр. 28. и 29.).

На ове би се ријечи ученог академика (Љубо Стојановић, прим. пр.) дало примијетити, да нам је несрећу донијела страна јолитика, којој је начело: Дивиде ет импера! - Раздијели па владај! А то се најбоље види овдје код нас у Босни и Херцеговини. Да није било и да нема те туђе политике, Хрвати би данас садашњи свој књижевни језик називали српским, као што у истину и јест и као што га и сам покретач "Илиризма" Људевит Гај тако и назива.

Према свему дакле, што сам у овом поглављу о језику рекао и изнио, морао би се наш језик у Босни и Херцеговини називати само српским, јер се тако називао од најстаријих времена до данас: тако су га називали сви рођени Босанци и Херцеговци, а и странци, који су кроз наше земље путовали, па још и саме турске власти. Српским га је именом називао и сам препородитељ Хрвата Људевит Гај. Дакле у нашој земљи није оправдан и не смије да буде никакав други назив за језик, него само српски.

Од најстаријих времена, од кад се зна за писменост у Босни и Херцеговини, сви су се Босанци и Херцеговци без разлике вјере до недавно служили само ћирилским писмом. Најстарији је наш писани споменик повеља Кулина бана од године 1189. Ово је не само наш, него уопште најстарији словенски ћирилски писани споменик.

У Босни и Херцеговини још се није ништа нашло из старијих времена, што би било писано српским језиком, а да није писано ћирилицом. Ћирилица је код нас била народно писмо за све три вјере, па би тако сигурно остало и до данас, да није пропаганда умијешала своје прсте, те тако одвикла католике и муслимане, који се данас служе већином туђинским - латинским писмом.

Осим старих писама и повеља налазимо ћирилицу још и на свима каменим споменицима тзв. стећцима.

Ови су стећци разасути свуда широм наше домовине, а већином су из 14. и 15. вијека, а има их и млађих, па се још нигдје до данас не нађе какав други натпис на њима, него само ћирилицом. Ти су натписи скоро сви објављени у разним годиштима сарајевског "Гласника зем. музеја".

Ћирилским споменицима из Босне и Херцеговине придају странци неки особити карактер, те су створили називе босанска ћирилица, босанчица итд. Ти људи, који служе само туђину и туђим интересима, чине то само за то, да би ове српске земље приказали некако, да нису српске или барем, да су одвојене од националне заједнице са осталим српским земљама. Ако човјек погледа два ћирилска писма из истога доба, једно из Србије, а друго из наше уже домовине, одмах ће уочити, да ту нема никакве разлике. Као што се писало у једној српској земљи, тако се писало и у другој. У свим српским крајевима имали смо ми ћирилицу за свечаније ствари и ћирилицу за обична писма. За свечаније ствари као: црквене књиге, знаменитије повеље и др. употребљавало се унцијално писмо, које је слично данашњем штампаном писму у православним црквеним књигама; док се за обична писма употребљавало курзивно (брзописно) писмо. Ово посљедње превладало је код наших муслимана, јер они нису имали прилике, да што пишу или читају оним свечанијим унцијалним писмом. За ово брзописно писмо вели проф. др М., Решетар, да је "било у свима српским земљама познато гдје се само ћирилицом писало и није ништа друго, него курзивно писмо, које се мало по мало развило из обичног ћириловског унцијалног писма". (Арцхив фур сл. Пхилологие, XXI. 329.)

Нажалошт до данас још немамо издане наше српске ћирилске палеографије, а док би се таква књига појавила, одмах би се очигледно видјело, како они странци грдно обмањују, који одвајају ћирилицу на двоје, те ону из Босне и Херцеговине зову "босанском", као што су и српски језик доскоро звали "босанским". Како рекох, ћирилица је код нас била народно писмо за све без разлике по вјери.

Босански католички фратри 17. и 18. вијека не само да су се служили ћирилицом у приватном животу, него су њоме и штампали сва своја књижевна дјела. Муслимани су се опет од најстаријих времена служили ћирилицом. И данас има старих муслимана, који не знају друго писмо осим турског и ћирилског. Штавише, ћирилицу налазимо и на старим муслиманским гробовима. Тако је у селу Бранковићима близу Рогатице године 1891. др Ћиро Трухелка нашао натпис на једном муслиманском нишану (надгробном споменику) који је писан ћирилицом, а гласи овако: "...погибе на боју деспотову син Махмута Вранковића на својој баштини на Петрову пољу. Да је благословена рука која сијече и писа". ("Гласник зем. музеjа за год 1891. стр. 372)

Нема коментара