Непропустите

Војвода Јурај Војсалић католике назива Србима

Др Васо Глушац у књизи "Истина" подсјећа да је још у давно доба, у првој половини 13. вијека, сам владар Босне називао своје поданике Србима; а највећи хрватски историчар 19. вијека тумачи то онако како треба и како је право, те признаје Босанце Србима.

Пошто ово име Србин означава поданика босанскога бана, то се оно односи на сав босански народ, који се и онда дијелио на три вјере и то: православну, католичку и богумилску.

Ријеч Влах, како Рачки вели означавала је и човјека романске народности и човјека словенске народности, који се бавио сточарством. У нашим српским споменицима из Босне и Херцеговине налазимо примјера и за то, па ћу овдје рећи неколико ријечи о томе, како се дошло до тога, да се и они Срби, који се баве сточарством, називају Власима.

Кад су се Срби доселили у ове крајеве, гдје данас живе, затекли су ту романски народ који су они називали Власима. Наравно тај романски народ морао је бјежати испред свог јачег и многобројнијег непријатеља; једино су се могли задржати они, који су становали по горским висоравнима и бавили се сточарством. Послије кад су Срби сточари долазили с овим Власима у додир, то су их с времеаом пословенили, а те Србе сточаре, што су се с Власима дружили, почели су остали Срби називати Власима, тако да име Влах полагано губи своје првобитно значење и добија сасвим ново, то јест, означава Србина сточара, а послије и земљорадника. Отуда вуче своје поријекло и данашња погрдна ријеч Влах. Ови остаци романског елемерита највише су се држали у приморским градовима и онда у јужним дијеловима српских земаља. Тако, на примјер, у нашим старим српским споменицима никада се не помиње име Влах у сјеверним српским крајевима, док се у јужним крајевима покрај имена Србин халази неколико пута и име влах, али овдје то име није означавало народности него занимање, пошто су сви споменици, у којима се то налази, писани у 15. вијеку, а до тога је времена оно мало Романа посрбљено, тако да од њиховог бића није ништа остало, осим имена, које је било придодато занимању или рећемо, сточарском сталежу српског народа.

Таквих примјера има више, али ја ћу овдје изнијети само оне, који се налазе у старим писмима наших владара или наше властеле, јер је то врло важно за нас, да се види, како су они називали народ у овим земљама.

Наиме, 12. августа 1434. године написао је у Крешеву једно писмо Јурај Војсалић, војвода Доњих Крајева, Овај је Јурај син кнеза Војислава, а синовац херцега Хрвоје. У том свом даровном писму поклања тај војвода Павлу, Николи и Влатку Јурјевићима и Вуку Вукићевићу град Вратар (на Неретви) с међама и котарима и градове Нови и Крушевац (у јужној Херцеговини). Између осталога вели, да им то све посвема уступа. Како се из писма види, Јурај назива те своје поданике Србима иако су католичке вјере, као што је и он сам. А да су били католичке вјере, то се врло добро види из истог овог Јурјева писма, јер вели, да их предаје "у руке господина викара Жувана и сваком викару послије (овога) викара и свој браћи фратрима свете католичке цркве, римске вјере, реда светог Францишка..."

Ово је један врло лијеп примјер, да вјера, што се тиче народности, ништа не одлучује. Србима су се дакле називаИи и нажи католици. Овај католички војвода из Крешева, гдје је и данас највише католика, признавао се Србином, а и своје поданике католичке вјере називао је истим именом. Друга народност није била позната нашим босанским и херцеговачким католицима до најновијега времена. А што се данас неки признавају Хрватима, то имамо да зато кривимо аустријску пропаганду и политику. До окупације се није знало за хрватско име у Босни и Херцеговини, а ако би га ко нашао у нашим босанско-херцеговачким старим писаним споменицима, да означава Босанце и Херцеговце, ја бих му дао, да ми обадва ока ископа, јер сам тако темељито прочитао све те наше споменике. Дакле о историјском хрватству у нашим земљама не може бити говора.

Још морам примијетити, да је Јурај Војсалић писао икавским говором о чему ће се на другом мјесту опширније говорити

Ово Јурјево писмо налази се у "Монумента Сребица" на страни 377-379, а оригинал се чува у царском архиву у Бечу.

И некадашњи господари Херцеговине херцег Стјепан и његов син Владислав називаху своје поданике Србима.

Херцег Стјепан у једном свом уговору, што га је склопио с Дубровчанима у Херцег Новом 10. априла 1454. године своје поданике назива Србима и власима и вели да они не смију Дубровчанима и дубровачким трговцима правити никакве сметње, док се ови налазе у његовој државној области.

Овај Херцегов уговор штампан је у "Монумента сербица" стр. 465-469, а оригинал је такође у: царској архиви у Бечу.

Нема коментара