Срби Босне и Херцеговине (први помен, историјски извори, континуитет)

Путешествије племена српског, су разбацала његове припаднике од Сјеверне Њемачке до Урала и од Балтика до Јадрана и Мале Азије. Како су в...

Путешествије племена српског, су разбацала његове припаднике од Сјеверне Њемачке до Урала и од Балтика до Јадрана и Мале Азије. Како су вијекови пролазили тако су се и неки дијелови Срба утапали у друге народе као што је случај са Србима у Пољској, Чешкој, Русији, или су организовали своје племенске савезе, па потом и државне организације на Балкану и на подручју Лужица. Овдје ћемо пажњу посветити Србима на Балкану, и то западном дијелу Срба, који је населио и током историје формирао неколико државних и управних организација на територији која данас носи назив Босна и Херцеговина, а тако се зове и држава која је настала послије распада СФРЈ. Нећемо се много дотицати живота и развоја, сваке од државних организација Срба на простору БИХ, колико ћемо се посветити историјским изворима који свједоче о помену Срба као народа на овим просторима. Мимо имена Србин, сусрешћемо се и са неким другим називима за Србе, изведених по географским називима или именима старих народа, којима су означавани Срби од страних аутора, прије свега византијских, али и других. Српске државне организације на овом подручју су: жупа Срб у Поуњу, Босна, Паганија, Захумље, Травунија, а Срби су називани још и Илири, Далмати, Неретљани, Травуњани, Бошњани, Босанци, Бошњаци, Ере, Хумљани, Власи, Морлаци, Раци итд.

Пише: Борис Радаковић
Први писани помен Срба на Балкану, изашло је из пера франачког љетописца Ајнхарда, који 822. спомиње Србе у вези са устанком Људевита Посавског, гдје каже да се Људевит склонио код Срба: '' ... Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit''.  Ово се односи на Србе у долини ријеке Уне, у данашњој Босанској Крајини, што значи да са простора данашње Босне и Херцеговине имамо први писани помен Срба на Балкану. Неписани трагови Срба, још су старији, и долазе нам у виду српских гробова (громила), који се налазе разасути од ријеке Купе до Македоније. Распоред громила, потврђује ријечи Ајнхарда да Срби држе велики дио некадашње римске провинције Далмације, тако да имамо археолошко и писано свједочанство о присуству Срба у раном средњем вијеку на тлу Босне и Херцеговине.
Picture
Карта распореда громила
PictureЛужички Срби
Да је територија Босне и Херцеговине спадала врло рано од досељавања Срба на Балкан, под окриље централне српске државне творевине, заједно са Рашком, говоре многе чињенице,  о томе видјети у раду Ђорђа Ђекића,“ Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир „ објављеног у зборнику научног скупа чија је тема била „ Научна и духовна утемељеност друштвених реформи „ у Бањој Луци, 2009 године. Срби Захумља, тачније њихови претставници били су присутни на сплитском црквеном сабору 925. године , а то је вријеме када Захумљем влада Михаило Вишевић. Податак који имамо о томе гласи: ''Quique pervenientaes dicti episcopi, Dalmatiarum peragrantes civitates et Croatorum atque Urborum proceribus convenientes, congregati in Spalato episcopis et iudicibus, celleberimum concilium peragere''. Постојала је забуна у наочним круговима, око ријечи „Urborum „, јер су неки научници сматрали да се ова ријеч не односи на Србе него на градове. Међутим, не можемо узети да се „ Croatorum „ односи на народ, а „Urborum „, на градове. Разјашњавању ове енигме можемо потражити у западним хроникама које Полапске Србе називају између осталог и као Vrbi (Urbi), од чега је други падеж множине Urborum. Овај проблем детаљно је обрадио историчар Реља Новаковић који каже: „У својој Историји Горње Саксоније и суседних земаља Шетген и Крајзиг бележе познату вест о нападу Карла Великог 789. године на Венде-Љутиће и додају како неки мисле да су се том приликом у Карловој војсци налазили Срби (Sorben). Указујући у напомени на изворе који пружају такав податак Шетген и Крајзиг наводе, измећу осталих, и Регинову Хронику у којој стоји овако: ''Fuerunt autem cum eo et Sclavi, Vrbi (Annales Metenses Surui) et Abotrudi''. Затим додају да у оба последња случаја, тј. код Vrbi (Urbi) и Surui, треба читати Suurbi, jep, кажу, тако их чита и еголисменски монах (Monachus Egolismensis), а и други писци. Овај исти Регинов податак користи и Јордан, додајући, такоће, да еголисменски монах претвара Urbi у Suurbi, док у разним другим аналима стоји Surui, Surbi итд. Наведене Регинове речи цитира и Асеман, који каже да Urbi треба читати Sorabi. Међутим, корисну напомену ове врсте налазимо и код Ритера. Он на једном мјесту наводи Фредегаров податак о извесном кнезу Дервану, који је, наводно, одбегао од франачке власти и прикључио се кнезу Саму. Фредегар за тог кнеза каже да је био dux Urbiorum, на шта Ритер додаје да ово Urbiorum треба читати Surbiorum. Назив Urbi спомиње и Гебхарди, који на једном мјесту казује како међу истребљеним вендским племенима, поред Љутића, није било моћнијег племена од Срба. Оно је, каже, познато под именом Servii, Siurbi,... Urbi..., а земља им се звала Srbsko, Zrbija,Suirbi, Sworbia, Sorabia и Surpe. Фредегарове Urbe и Аделунг схвата као Србе. Кад је Цојс 1837. године штампао своје дело, поводом Полапских Срба каже да се једно племе Венда, које се појавило на Лаби, назива код Фредегера gens Urbiorum, нa  шта Цојс додаје да је у речи Urbiorumу ствари изостављено ''s'' у називу Surbiorum.“

О овом питању Фрањо Рачки каже: " Уза то ваља двоје узети на ум: прво да је на сабору Спљетском судјеловао не само хрватски краљ Томислав са својим великашима него и захумски кнез Михајло са србскими великашима ( cum Chroatorum atque Serborum proceribus ) С тога и диели се, друго, спљетска метрополиа, односно бискупије њезине, у два диела: хрватски и захумски т. ј. западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватски краљ, у другом захумски кнез уз србске велможе ( ваљда жупане ). У опсегу првог диела бијаху столице бискупске у Осору, Крку, Рабу, Задру, Спљету, одприе у Скрадину, Дувну и Сиску; у опсегу пако другога диела у Стону, Дубровнику и Котору."


PictureВизантиски цар Константин Порфирогенит, оставио је свједочанство о Србима у својим дјелима “ De administrandi imperio “ ( О управљању царством ), “ De thematibus “ ( Спис о темама), “ Vita Basilii “ ( Живот Василија ),  “De ceremonis aulae byzantinae “ ( О церемонијама византиског двора ). У дјелу “ De administrandi imperio “ ( О управљању царством ), навео је све српске земље, од којих су Захумље, Паганија, Травунија данас дио Републике Босне и Херцеговине, док је централни дио Босне, њена првобитна територија од Сарајевског до Зеничког поља била саставни дио централне српске државе под кнезом Чаславом. Неретљани су по формирању своје државне организације израсли у праву поморску силу на јадрану. Наиме, вјероватно покупивши знање од старосједилаца које су ту затекли, градили су брзе и моћне бродове, па су тако 642. извршили инвазију на Сипонт, град преко пута њих на италијанској обали. Све до 10. вијека Неретљани су гусарским препадима узнемиравали и пљачкали бродове Венеције, Византије, италијанских кнежевина и далматинских приморских градова. Млечани су против Неретљана имали неколико похода, некад са више, а некад с мање успјеха, али српски гусари су се увијек враћали свом омиљеном занату, гусарењу. У другој половини 9. вијека, за вријеме српског кнеза Мутимира, неретљански Срби улазе у састав јединствене српске државе. Међутим, Неретљани су имали своје обласне управнике који су некад били подчињени српским кнезовима, а некад управљали са више самосталности, а један од њих био је и Беригој од ког имамо сачувану исправу из 1050. године. Поред њега, у исправи као свједоци спомињу се три жупана, Радабан, Бодидраг и Седраг, и сатник Тихан. Владар Захумља Михаило Вишевић, такође је извршио за рачун Византије поход на Сипонт 926. године, а након освајања града добио је титулу антипата односно намесника, те је постао заштитник неких дјелова Јадрана које је Византија сматрала својим.О поријеклу Михаила Вишевића цар Константин Порфирогенит пише: „Племе патриција и проконзула Михајла, сина Вишевог, архонта Захумља, потиче од некрштених који су живели на реци Висли...“.

PictureСплитски црквени сабор
Порфирогенит, не каже директно да ли је Михаило Србин,а ли пошто каже да је Захумље земља Срба то би се требало само по себи подразумјевати. Са друге стране широм Пољске постоје српски топоними, а имамо примјер записан у биографији пољског краља Владислава Варненчика(1440-1444), гдје пише да су посланици Твртка II истицали да су Бошњацима и Пољацима заједнички прадједови. Ови подаци могу указивати да су Срби, или бар један њихов дио, дошли на Балкан са Запада.

    

PictureВладислав III Варненчик
Имајући све ово у виду, проилази да је територија данашње Босне и Херцеговине била главна база српског народа у средњем вијеку, и да је чинила већи дио српских земаља. Имамо  спомен у истом случају и етничко и географско име за Србе са ових простора, а тако пише византиски писац Кекавмен у другој половини 11. вијека о Стефану Војиславу који је у Дукљи поразио византиску војску, називајући га “ Требињанин Србин “. Пошто је Стефан био у сродству са српским кнезом у Дукљи Јованом Владимиром, наследио је њега на трону српске кнежевине Дукље. Доласком на престо,Стефан ће учврстити своју власт и направити подлогу за нову династију, која по њему носи име Војислављевићи, а која ће Дукљу уздићи у ранг краљевине. О умјећу и сналажљивости Стефана Војислава говори и то, што је успјео побјећи из Цариграда гдје је неко вријеме био заточен. Вративши се у Дукљу руши византиску власт у њој, а о томе византијски писац Јован Скилица пише: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“.

PictureСрпски краљ Константин Бодин
Потомци Војислављеви ће ширити границе своје државе, те тако ујединити добар дио земаља насељених Србима. У вријеме најјаче експанзије под краљем Бодином, којег су устаници у Македонији чак прогласили за Цара, српска држава ће обухватити: Дукљу, Сјеверну Албанију са Скадром, Рашку, Захумље, Травунију, Босну.Тако видимо, да је поријекло једне значајне српске династије, која се прва уздигла у ранг краљевске породице, са територије Херцеговине, односно из данашње Босне и Херцеговине.

PictureПовеља бана Кулина
У повељи бана Кулина упућеној Дубровчанима 1189. године, сам бан себе означава не по својој етничкој припадности, него по географској области којом управља па каже да је “ бан босански „ , што не треба да чуди када знамо да су и српски владари у Рашкој стављали у својим титулама географску, а не етничку ознаку. Да је заиста бан Кулин био српски владар у Босни потврђује, поред писма и језика којим је написана његова повеља, и писмо папе упућено Дубровчанима годину прије ове Кулинове повеље у којем спомиње српску земљу Босну „ regnum Servilie, quod est Bosna „. Дакле, Кулин влада Србима у Босни, и ставља географску ознаку, док владари Рашке владају Србима у Рашкој и такође стављају географску ознаку крај свог имена. Друга је ствар била док је Србија за вријеме Мутимира или Часлава била јединствена, тада су они владали скоро свим Србима и ових подјела није било. Али, то некадашње јединство остало је запамћено у папској курији, и зато они знају да је Босна само једна од српских територија.

Поред Босне и Рашке у титулама српских владара има и других географских ознака, као што је Хум у титули кнеза Мирослава брата Стефана Немање, који се потписивао као “кнез хумски “. Регије Усора и Соли имале су такође своје кнезове, и биле некад више некад мање самосталне, да ли под врховном влашћу Срба или Угара. На жалост, није нам остала записана титула српског владара код којег се склонио Људевит Посавски, али по свему овоме стиче се закључак о конгломерату српских државица у средњем вијеку на подручју данашње Босне и Херцеговине.Такође, Босна и Херцеговина су територије са којих имамо сачуване најстарије примјере из српске средњовјековне књижевности и писмености, као што је Кулинова повеља Дубровчанима, Мирослављево јеванђеље,  многи црквени и гробни натписи итд.  О истом етничком саставу народа средњовјековне Босне и Рашке, говоре повеље Стефана Првовјенчаног и бана Матије Нинослава, писане у приближно вријеме и упућене Дубровчанима. Навешћемо ове повеље које потврђују  нашу причу, а почећемо са повељом Стефана Првовјенчаног упућеној Дубровчанима гласи:

“ У име оца и сина и светога Духа ја, велики жупан Стефан, са својом децом, кунем се кнезу дубровачком Жану Дандолу и свој општини града Дубровника у Бога и Свету Богородицу и у часни и животворећи крст Господњи, и у света јеванђеља и у светих дванаест апостола и у светих четрдесет мученика и у 318 светих отаца. Кунем вам се без икакве обмане да сам вам пријатељ ја и моја деца, док сте искрени.

И ако неки ваш непријатељ пребегне у моју земљу, да вам га дам ако ће вам што напакостити из моје земље.

И да иду ваши људи по мојој земљи са робом без икакве бојазни, и да им не буде никаквог насиља, него да продају и купују слободно, а оно што је по закону трговачком у мојој земљи да ми дају.

И да не гони Србин Влаха без суда, него ако се учини неправда између Града и моје земље, да се састају судије где је по закону и да пресуђују а да не буде насилног одузимања имовине.

Ако ли ово преступим, да ми Бог суди и Света Богородица. “

Повеља бана Нинослава упућена Дубровчанима гласи:

“ У име Оца и Сина и Сватога Духа амин!
Аз раб Божји Матеј, а одмјелом Нинослав, бан бос'нски велики, кле се кнезу
Дубров'чкому Жан Дандолу и всеј опћине Дубров'чкој.
Таквом с'м се клетв'ју клел, каком се је бан Кулин клел:
Да ходе Власи свободно, их добит'к, тако како су у бана Кулина ходили, без все хабе и зледи. А ја кудје облада, тудје си ходите пространо и здраво, а ја пријати како-ре сам себје, и наук дати од все зледи.
А се писах, именом Десоје, граматиг бана Нинослава, велијега бос'нскога, тако вјерно како-ре у првих.
А се јеште: ако вјерује Србљин Влаха, да се при пред кнезем; ако вјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху да не буде изма. Боже-ре ти дај здравије. “

 У обје ове повеље и Стефан и бан Нинослав, кажу да владају Србима, а исто тако обојица Дубровчане називају Власима, јер је Дубровник у то вријеме још увијек већински романски град, а име Влах је ознака за Романа. Међутим, занимљиво је да бан Нинослав назива српске владаре у Рашкој искључиво рашким владарима, што може бити због тога што Нинослав себе сматра владарем Срба, и не жели да ни са ким дјели ту власт. Он је према томе владар Срба, а рашки владари само обласни господари. Ово можда говори о живој традицији, о јединственој српској држави из времена Часлава и других српских кнезова у вријеме бана Нинослава, гдје је постојао само један врховни владар Срба. До нас није дошао опипљив доказ овој замисли, али не може се ни олако одбацити, јер врло мало извора је сачувано за период српске историје прије Неманића. Сама та чињеница, што Нинослав себе сматра владарем Срба, а то право како видимо из његових повеља ускраћује Немањићима, нашу теорију чини могућом.Такође, бан Кулин прије њега потписује се као босански бан, али тај бан пише српским језиком и писмом, а и папска курија у вријеме бана Кулина, а и послије њега,  Босну види као српску земљу што смо раније показали. Бан Стефан II Котроманић, такође је означен као бан Босне, а у повељама чак своје поданике назива Бошњанима, али повеље пише српским језиком. Дакле, може бити, када се неки владар Босне осјећао довољно јаким истицао је , да је владар Срба као бан Нинослав, краљ Твртко итд. Са друге стране, када се неки босански владар осјећао слабијим,  под притиском са стране, или желећи да истакне своју политичку и управну аутономију, као банови Кулин, Стефан I и Стефан II, тада истичу само територију и народ којим непосредно владају.

Област данашње Херцеговине, која се у средњем вијеку називала Травунијом, Хумом или Захумљем, за вријеме Стефана Немање, оца Стефана Првовјенчаног, додјељена је његовом најмлађем сину Растку, млађем брату Стефана Првовјенчаног,  на управу  али он је све то напустио и отишао у монаштво, поставши први српски архиепископ Сава. Прије него што ће Растко напустити световну власт над Хумом, Немања издаје повељу Слићанима у којој се каже:“ „Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вукана у Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда не догоди.“ Касније ће архиепископ Сава основати између осталих и Хумску епископију са сједиштем у Стону који се данас налази у Републици Хрватској. Један други Неманић, Стефан Драгутин, владао је подручјем данашње Сјеверне Босне, тада познатим по географским називима Усора и Соли. У изворима се назива сремским краљем, ређе краљем Србије, а владао је овим простором од 1282 – 1316. Постоје многа предања о манастирима који су подигнути у његово вријеме у Сјеверној Босни, и мада се она у науци не узимају баш толико за валидне изворе, ипак треба археолошки испитати те манастире да би се тачно утврдило стање. Видимо да је Драгутин овим простором владао 34 година, те је свакако као и остали Немањићи морао подизати своје задужбине, тако да у овим предањима може бити и доста истине. Ако још узмемо изворе који говоре како је Драгутин јеретике враћао хришћанству, то свакао не би било могуће без црквене организације и инфраструктуре, тако да ће будућа археолошка истраживања свакако довести до разрешења ове енигме.

О једном народу најбоље говори језик и писмо којим се служи, а спомен о српском језику и писму у Босни и Херцеговини оставили су владари и великаши ових простора. Тако бан Стефан Котроманић ( 1322 – 1353 ), приликом уговора са Дубровчанима о уступању Стона и Превлаке 1333. године издаје четри повеље, двије на латинском, а двије на српском језику.Латинске повеље су ту због Дубровчана, код којих је латински био главни дипломатски језик, а српске повеље су ту због самог бана који говори тим језиком. Да је ван сваке сумње да је бан Стефан Србин говори и постављање думањског бискупа Ивана, кога папа препоручује бану Стефану, “ српском ( босанском)  владаоцу  { “Stephano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi ) “ } Овдје имамо примјер да се Срби означавају по именима обе своје главне покрајине, дакле Рашке и Босне. О покрајинским именима за Србе свједочи и књижица штампана 1790. године под називом “ Dissertatio Brevis ae Sincera Hungari Auctoris de gente Serbica perperam Rasciano dicta ejusque Meritis et fatis in Hungaria, у којој читамо на 18. стр. : " Србијанци и Бошњаци, које Мађари по рашкој држави називају Рацима, никада се у свом језику не зову Рацима него Србљима, нити гдје свој језик или народ зову рацким него српским или славенским ( српски, славенски народ )"  -  " Serbii et Bosnenses, quos Hungari Rascianos a Rasciae Regno appellant, nunquam se in propria lingua Rascianos vocant, sed Serbios ( Szerblyi ) neque usquam linguam suam, aut nationem Rascianum nuncupani, sed Serbicam aut Slavicam, Szerbszki, Szlavenzski Narod. "Потом имамо примјер да Дубровчани о повељи бана Твртка Котроманића о разрешењу рачуна Климе Држића и Бисте Бунића из 1355. године, кажу да је писана српским писмом. Посланик банице Анке и војводе Сандаља у писмима 1407. и 1411. године пише да су она писана на језику српском, а у оригиналима то пише овако “ лист српски „ „ српски ест писан “. О српском језику у Босни свједоче и страни извори. Тако Бенедикт Курипешић који пролази кроз Босну 1530. године, наилази на гроб војводе Радослава Павловића код Рогатице, и каже да је надгробни натпис истесан “ на српском језику и српским писменима „ , а у близини тога гроба налази се још један, у ком лежу војводин слуга и његов натпис истесан је  на “ српском језику и српским словима „ . Срби исламске вјероисповјести такође нису крили да пишу српским језиком, па тако са краја 18. вијека један Србин муслиман из Босне саставља мали ријечник којег је назвао " Попис биљака на српском језику " Syrf uzre otlar bejandir ". Овај је " попис биљака на српском језику " писан икавачки. И други Срби муслимани писали су својим матерњим језиком. Везир босански Веџид - Махмед - паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год, а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месеца года 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујем казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турски мјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Друго ништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српски желим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде мисеца на 30. года 1839." Дакле, у преписци са својим сродником користи њихов заједнички матерњи српски језик, а турски употребљава јер је он главни језик био у Османском царству. Мухамед Хеваји из Тузле, из прве половине XVII века, свјестан да је народ у Босни један, али подјељен вјерама, пише ове стихове:
“Отац један, једна мати
Прво би нам, ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?“

Срби муслимани су написали и једне од наљепших пјесама посвећених своме роду, као нпр. Омер-бег Сулејманпашић Скопљак са пјесмом “ СРПСТВУ“ у кокој каже за свој род :
“...Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне душе,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!“

Аливерић Тузлак такође са пуном свијешћу о себи пише:
 … Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!


 

Авдо Карабеговић и својој пјесми “ OH, TA LjUBIM TE…“ пише како га његова вјера не спречава да воли своје српско име:

 … Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.
PictureМехмед-паша Соколовић
Велики Везир Мехмед – паша Соколовић, није примањем ислама заборавио свој матерњи језик, па тако 1551. наглашава заповједнику угарске војске Баторију: „ И што ми пошиљаш ( шаљеш ) листова и све ми србскем језиком пошиљај“.

О језику који се говорио у Босни почетком 16. вијека зна се и у тадашњој Аустрији, па тако 1529. године, у неком службеном спису одређује аустријска власт: “Нека се босанском војводи Хасану пише на српском језику“.Године 1591. штампа Angelo Roccha књигу „Bibliotheca Apostolica Vaticana“ у којој на страни 171 каже: „ А Босанци између осталијех племена, који говоре српскијем језиком, обично употребљавају чистији и одабранији начин говора... као што сам чуо од Исусовца Епидавранина Марина Темперице, који тај језик врло добро зна“.



За српски језик, као и за његово име, имамо више назива као што су: словенски језик, како су га често називали Дубровчани; илирски језик како су га називали институције у Угарској и Аустрији, а име је добио од туда што су Срби живјећи на територији некадашње римске провинције Илирик, често ословљавани и као Илири, а њихов језик илирским; рацки језик често су га тако називали Угари пошто су и Србе називали Раци по покрајини Рашкој; босански језик називан тако по покрајини Босни; влашки језик називан тако по истоименом називу за Србе сточаре, као и због тога што су римокатолици и муслиман Србе називали власима у погрдном смислу.

Веома јасно о Србима Босне говоре титуле босанских владара и повеље обласних господара. Кад смо код титула навешчемо их неколико:
Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна на гробу Светога Саве у манастиру Милешева. Крунисан је по православном обреду, иако је био католик. Да би истакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Твртко ставља испред свог крштеног имена и име Стефан, што значи "венчани" (онај који је крунисан). Твртко је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, те је по тој линиј био и у родбинској вези са Немањићима. У својој повељи Дубровчанима из 1382.  о свом поријеклу каже да је од “родитеља мојих господе српске “, а у повељи којом укида трг соли у Суторину каже “ ... скиптара царскога првих мојих родитеља светих, господе српске, краљева и царева, и сљедим њихов живор и вјеру... “ , а како и не би сљедио кад је њихов насљедник и сродник. У истој тој повељи Твртко се потписао као „ Стефан Твртко Милости Божијом краљ Србљем и Босном и Приморјем „ што значи да влада Србима у Босни, Приморју и другим областима које се набрајају у неким другим његовим интитулацијама, као и да се сматра краљем свих Срба и оних који нису под директном његовом власти. Такође, у овој повељи Твртко пишући похвално слово молебног карактера “владици мојему Христу богу“ у стиху пише:

“придех благодат од господа бога

и сподобљен бих вјенца и части

и ксифтар царски родитеља својих

господе србске краљева и цара“

Ови стихове говоре о свјесности Твртка којем народу припада, ко су му преци и шта су били, а били су краљеви и цареви Срба чију улогу и традицију он сада наслеђује.

Твртков наслиједник Стефан Дабиша на почетку текста своје повеље упућеној жупану Вукмиру Семковићу 1395. године пише “ У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња. “ Дакле, и он истиче да влада Србима и набраја и области на које се распростире његова власт, а чији су становници у то вријеме углавном Срби. Све ове области, осим Поморја,  припадају данас Републици Босни и Херцеговини, а видимо да данашња држава носи име по две средњовјековне области, Босни и Херцеговини ( у средњем вијеку Хум ), док су се друга географска обиљежја углавном изгубила, или утопила у нека нова. Разлог овоме јесте, што су владари ових двеју области ојачали у односу на друге, те су просто проширили како своју власт, тако и ова два обласна имена на околне територије. Владари првобитне Босне, када су проширили своју власт на околне крајеве, називали су своје поданике из матичне Босне “ Бошњани “ или “ добри Бошњани „ који су великим дјелом чинили и слој властеле у средњовјековној Босни. Из тог назива временом ће се развити покрајинско име за становништво Босне, а то је Бошњак. Послије Стефана Дабише на трон долази његова жена Јелена Груба, а Дубровчани је у једном писму ословљавају као “ ... по милости божијој краљици Србије, Босне и ктоме ... “.Она себе саму у повељи издатој Дубровнику 1397. године, којом укида царину на Маслини и на Стону, себе назива “госпојом и киром Јеленом, вољом божијом краљицом Србима, Босни, Приморју и западним странама“. Дакле, видимо да су се Котроманићи сматрали владарима свих српских земаља као што је овде наведено, почев од Србије, Босне итд. Од Грубе власт преузима 1398. Стефан Остоја који је владао у два наврата, први пут   1398 – 1404, а други пут 1412 – 1418  године, и он у титули има на првом мјесту Србе, па Босну итд. Последња два краља из породице Котроманић, Стефан Томаш и његов син Стефан Томашевић Котроманић слично су се потписивали као и њихови претходници. Тако Стефан Томаш у повељи упућеној Дубровнику 1444. пише:“ Стефан Томаш краљ божијом милошћу Србима, Босни ,Приморју, Хумској земљи, Далмацији, Хрватима, Доњим крајевима и западним странам“. Примјећујемо у овој Стефановој интитулацији и помен Хрвата, а то је због тога што се његова власт распростирала и на неке хрватске територије као и његове претензије према Хрватској.

Његов син Стефан Томашевић се чак ородио са деспотском породицом Бранковић, оженивши Јелену ћерку деспота Лазара Бранковића, те је био последњи деспот у Смедереву, а под њим бар на кратко ујединио се српски народ са обе стране Дрине. У повељама последњег средњовјековног српског краља и деспота, такође се на првом мјесту спомињу Срби па даље редом као и код његовог оца. Последњи српски средњовјековни краљ живот је изгубио 1463. у Јајцу, гдје је био опсједнут од стране турске војске на чијем челу се налазио Махмуд- паша Анђеловић исламизирани Србин родом из Крушевца. Овај догађај симболично је предсказао будуће односе и проблеме који су настали између Срба осталих у својој старој вјери, и Срба који су примили ислам. О Јајцу имамо свједочанство из 1521 од Луке Корвата, који у свом писму спомиње град “ Јајце у Србији “ ( српској земљи ) - “ ( "Jajza in la Servia "). 

Picture
Тврђава Јајце

Сада ћемо видјети пар примјера гдје великаши своје поданике називају Србима. Тако Гргур Николић, изданак породице Николић која је била у роду са Мирослављевом граном Немањића, приликом укидања Стонске царине 1418. спомиње да је царине слободан “ "тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона". Ови Власи што се спомињу јесу сточарски средњовјековни сталеж, који је углавном у то вријеме био словенизован односно србизован, мада је било и неких дијелова Влаха који су још били етнички другачији од Срба, али ће се они убрзо стопити са Србима. Овдје треба споменути да су несловенизовани Власи у средњем вијеку били најбројнија етничка мањина у српским земљама. Међутим, нису ни они сви били истог поријекла, а било их је углавном романског, арбанашког и  илирског поријекла, али и поријеклом од других народа. Ипак, баш на подручју Босне најраније и највише су Власи посрбљени како је то уочио Владислав Скарић, доста прије него на подручју осталих српских земаља.

Војвода Доњих краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, у повељи од 12. августа 1434. Године, издатој браћи војводи Павлу и кнезовима Николи и Влатку Ђурђевић, међу становништвом тог краја спомиње Србе и Влахе “... и у свему у чему их нађосмо да држе, било да је Србин или Влах...“.

Године 1451. Кнез Владислав, син херцега Стефана Косаче у уговору са Дубровчанима да неће “ никадаре забранити  ни уставити ниедна моје људе ни влахе ни србле слободно ходити у Дубровник трговати ... “. Приликом измирења херцега Стефана са Дубровником 1454. и успостављања слободне трговине, херцег такође спомиње србе и влахе као своје људе.

Огледала српског имена и народа свакако су српски православни манастири. У њиховим архивима чувају се листине које свједоче и о Србима у Босни и Херецговини. Тако у једном Дечанском љетопису из 18. вијека стоји и ово: “ три краља бјеху српска у то време, у Призрену Лазар, у Босни Стефан Твртко, у Прилепу Марко Влкашинов ". Знамо да Лазар није носио титулу краља већ кнеза, али ако занемаримо то, видимо да стари наш љетописац добро зна распоред српских земаља и имена владара у њима. У раваничком љетопису из истог вијека стоји: “1462. Воздвиже цар тарецки бран воевати на Мађаре, и тамо у сербском владинчаству освоише Турци Босну“. Када су монаси манастира у Босни тражили помоћ у финансијама од Русије, цареви Руски добро су знали на чијој се земљи налазе, тако цар Василије Ивановић зна 1607. да је манастир Папраћа близу Зворника у " у српској земљи " ( " Сербские земли " ). Године 1689. допуштају руски владари Иван, Петар и Софија калуђерима манастира Папраће “у српској земљи“ (“Сербскiе земли“), да сваке осме године долазе у Русију због милостиње. Народни пјесник о манастиру Папраћа ставља ове стихове у уста Милоша Обилића:

 "Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана... "

На црквеној књизи минеју у манастиру Житомислић стоји натпис, да је ту књигу и осам других књига послао на дар руски владалац Петар 1707. године “у српску земљу у манастир Житомислић, и пренеси их Гавро и Махаил синови Илије Милорадовића“.

У Хиландару је 1628. године, написана књига “Пролог“, коју је купио неки калуђер Максим из Завале, који се налази на рубу Поповог поља, око педесет километара западно од Требиња, и каже се да је манастир у “српској земљи“.

У једном српском љетопису из 16. или 17. вијека, стоји да је 1458. године примио “начел'ство срб'ско син Томаша краља Стефан“. Ријеч је о босанском краљу Стефану Томашевићу.

Дакле, од средњег вијека па све до данашњих дана Срби имају више држава у којима живе, а историја се тако поиграва са нама и као да се заинатила да Срби никада не буду сви у једној држави.

Када Сарајлије пишу српском патријарху 1681. они са пуном самосвјешћу о народу којем припадају пишу " патријарху у овој српској земљи ".

1722. год. добише Сарајлије од српског патријарха Мојсија црквену пјесму. У њој се казује, како хришћани поштују бога:
"А најпосле Словен(и) Срби
што су сада (к'о) робови...
да најпосле сабор славни
у хришћане изабрани
што се зове сарајевски".

 Протопоп Ђурађ “Србин“ пише 1797. године следећу напомену: „ У земљи српској... епархији херцеговачкој и захумској својеручно потписани синодални протопоп Георгије Србин“. Ово мора да је потпис на неком писму које је Ђурађ неком слао или је запис на некој црквеној књизи.




О Србима у Босни говоре и византијски писац Кинам који спомиње у другој половини 12. вијека да ријека Дрина дијели Босну од остале Србије. Више него јасно ове ријечи говоре да је Босна од раног средњег вијека била у склопу српских земаља.Такође, Кинам каже за босанског бана Борића да је “ егзарх далматске ( српске ) земље Босне “. У византијским изворима, Србе су између осталог називали и Далматима, а то је у складу са традицијом византијских писаца, да дају имена старих племена народима који су се населили на њиховим територијама. Папска курија и домаће римокатоличко свештенство знало је ко живи у Босни и чија је Босна, а ево примјера гдје се то види:

 Када папа 1227. године нека права дубровачкој цркви, спомиње и српску државу Босну “Regnum Serviliae, quod est Bosna “ .

Око 1245. год. каже варадински каноник Руђер ( Rogerius ), да је татарски краљ " уништио српску ( рашку ) државу Босну " ( " destruxit Boznam, regnum Raciae" ).

 

1252. год. спомиње се у писму дубровачког архибискупа Ивана " српска држава, то јест Босна " ( " Regnum Serviliae, quod est Bosgna " ).

 

14. вијек. Горички архиђакон Иван каже у 14. вијеку. да је један хрватски краљ у 11. вијеку " опустошио српска брда све до Дрине " ( montes ... Servios ad Drinum usque vastavit " ).

 


1450. год. пише римски папа дубровачком калуђеру Ивану о католичкој цркви у Босни и каже, и каже да је у писму тог калуђера стајало, да " у покрајини Босни т. ј. Србији ( " in provincia Bosnae sive Serviae" ) има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.


 

Страни путници који су пролазили кроз Босну и Херцеговину оставили су такође много свједочанстава о томе ко живи на овим просторима.Ево неких њихових записа о томе:

1534. год. путовао је секретар млетачког сената Benedetto Ramberti преко Дубровника и Требиња у Цариград, и у опису тог пута каже да је Требиње „прво мјесто Србије“ кад се долази са мора.

1547. год. путовао је француски посланик преко Дубровника у Цариград. Тај је пут описао његов секретар Ј. Chesneau. Путујући од Дубровника преко Требиња дође у Фочу ( Chochia ) у српској земљи ( " pais de la Servia " ).


1550. год. путовао је млетачки посланик " Catharin Zen " преко Босне у Цариград и у опису његова пута помињу се " Срби " ( Serviani ) у Сарајеву.

 


1658. год. путовао је Француз Кикле кроз Босну. Из Зворника у Босни кренуо се с друштвом на 14 кола у Бијељину. Кочијаши су им били " скоро сви Власи или Срби, како их зову" ( " presque tous Morlaques ou Serviens, comme on les appelle " ).


У деветнаестом вијеку, код Срба имамо поред националне индетификације и веома јаку регионалну.Тако имамо 29. септембра 1877. године, када је засједала српска босанска народна скупштинма у логору Тишковцу, која позива све “ Србе Бошњаке “  да гдје се год који налази има повиновати одлукама те скупштине. У потпису стоји, пресједник Симо Чавка са још 128 потписа осталих делегата. Дакле, видимо да је име „ Бошњак „ било ознака и за Србе православне, а не само Србе Турског закона, као и да се некад под тим именом подразумјевало и сво становништво покрајине Босне. Још оваквих назива за Србе из Босне нашло се у документима који се налазе у Бугарској, а везани су за устанак Срба Босне 1875, и за рат Кнежевине Србије против Османског Царства 1876 – 1877. Тако 2. августа 1875. пише Васа Живановић из Неготина Љубену Каравелову у Букурешт, “ како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане деле, са својим вековним душманима. “Да нема сумње, да је овдје ријеч у оба случаја, и Херцеговци и Бошњаци, о Србима свједочи даљи текст у његовом писму у којем између осталог пише “... да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи са мачем у вис као победник. “ У другом писму Васа Живановић пише неком Арси и између осталог констатује „ Устанак изгледа као да је општи српски устанак. “

Picture
Један од листова Срба у Босни који је излазио за вријеме А-У окупације
PictureЈосиф Добровски
Један од првих и највећих слависта, чешки филолог и историчар кеижевности Јосиф Добровски ( 1753 – 1829 ), у једном писму упућеном Јернеју Копитару између осталог каже: “... О географским називима мало се ја бринем. Та забога Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби.“ Дакле, и за слависте, људе који изучавају словенске језике и културу географска имена не представљају никакву недоумицу, они су само географски називи једног народа и ништа више.

Поред географске, Срби су се често изјашњавали по својој вјерској припадности као:

православци-грко-источњаци;муслимани-мухамеданци,Турци;католици;грко-католици. Посебно су католици и муслимани истицали своју вјерску припадност, а разлика у вјерским припадностима је можда и највише утицала на то, да не дође до уједињења свих Срба. Тако имамо запис неког Хрвата Шулека, који је 1909. године био шеф босанског правосуђа да католици и муслимани немају развијену националну свијест, док православни Срби имају и на питање “Шта је“ поносно одговарају “Србин, господине“ .Срби католици, којих није било само у Босни и Херцеговини примили су  хрватско национално име. Због чега су Срби католици, бар у Босни и Херцеговини, тако поступили говори следеће ријечи фра Грге Мартића, познатог у историографији као “први Илир Босне“. Он каже да је против припајања Босне Србији због тога што је Србија:

“...тако интолерантна према католичанству, до сада није дозволила изградити ниједну католичку цркву...“.Испоставило се да је у праву био гроф Чарториски, када је савјетовао Илију Гарашанина да би било “добро када би  ма која католичка установа била основана у Србији...“.Гроф Чарториски, сматрао је да би тај посао требало дати француским мисионарима, јер се француска сматрала заштитницом католика у Турској. Тад би, каже Чарториски:“Ови француски мисионари, или они који би радили под њиховом управом, препоручили би, у националном погледу,католике из Босне њиховој браћи православне вере, мјесто да као данас,а устријски свештеници изазивају и фаворизују њихову свађу“. Видимо, да поред разлике у вјери, уједињењу Срба је сметала и политика Аустрије, која је имала безрезервну подршку папе у Риму, а која је БИХ видјела у своме посједу што се касније и остварило.

PictureФра Грго Мартић
Фра Мартић није био ни за хрватство, па једном приликом о уређењу босанске управе после доласка Аустро-угарске управе и генерала Филиповића каже:

“Он састави са својим људима један пројект, а тај је нешто мирисао на хрватство, јер су уз њега били људи Хрвати, кано Влатко Мажуранић, Бадовинац Никола и неколико још других, што су састављали тај предлог“.

Дакле, видимо да су Срби католици у БиХ,з бог вјерских разлога били прије за одвајање из свог народа и стварања новог, али на крају су пришли хрватској националној мисли. Овај прелаз олакшан је узимањем штокавица, за стандардни језик Хрвата, тако да није постојала значајна баријера за то.

Срби муслимани привржени свом вјерском идентитету, у последњих 150 година, како је примјетио историчар Милорад Екмечић, девет пута су мијењали своје национално име, да би послије рата у бившој СФРЈ узели, ваљда као коначно, име Бошњак за своју нацију. Оно што су Срби католици почели око стварања своје посебне националне припадности под термином Бошњак, Срби муслимани су доградили и на крају узели за своје национално име.


Ово је само дио података који говори о Србима у Босни и Херцеговини, од раног средњег вијека до краја 19. вијека. Сматрамо да је историја Срба на овим просторима у 20. вијеку углавном позната већем броју људи тако да тај период нисмо обрадили. Циљ овога рада јесте да покажемо да су Босна и Херцеговина двије територије на којима су се образовале прве државе Срба на Балкану, те да покажемо помене Срба кроз историју и њихов непрекинут континуитет на територији данашње Републике Босне и Херцеговине. Ово је мали допринос у борби против фалсификовања историје Босне и Херцеговине, те стављања Срба у ранг дошљака у ове крајеве за вријеме Турске експанзије на овим просторима. Јасно се види да је Босна и Херцеговина одисала и још увијек одише српским именом, језиком, писмом, културом, духовношћу, односно идентитет Босне и Херцеговине јесте Српски идентитет.

КОМЕНТАРИ

BLOGGER

Име

Бонбардовање 1999,2,Занимљивости,54,Злочин "Олуја",3,Злочини,53,Историја Српске Босне,74,Новости,2,Одбрамбено-Отаџбински рат 1992-1995,28,Остало,105,Православље,15,Република Српска (БиХ),23,РС Крајина,12,Србија,3,Сребреница ЛАЖ која траје,17,Српска историја,159,Српски језик,24,Црна Гора,2,English,3,
ltr
item
БЛОГ Српска Босна: Срби Босне и Херцеговине (први помен, историјски извори, континуитет)
Срби Босне и Херцеговине (први помен, историјски извори, континуитет)
http://istorijabl.weebly.com/uploads/9/8/3/5/9835868/9640161.jpg
БЛОГ Српска Босна
http://srpska-bosna.blogspot.com/2014/12/blog-post_24.html
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/
http://srpska-bosna.blogspot.com/2014/12/blog-post_24.html
true
5778207747254231822
UTF-8
Учитани су сви постови Није пронађен ниједан пост ПРИКАЖИ СВЕ Прочитај више Одговори Откажи Избриши Од Почетна СТРАНИЦЕ ПОСТОВА Види Све ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ ОЗНАКА АРХИВА ТРАЖИ СВИ ПОСТОВИ Није пронађен ниједан пост са Вшим захтевом Назад на Почетну Недеља Понедељак Уторак Среда Четвртак Петак Субота Нед Пон Уто Сре Чет Пет Суб Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец управо сад пре 1 минуте $$1$$ minutes ago пре 1 сата $$1$$ hours ago Јуче $$1$$ days ago $$1$$ weeks ago пре више од 5 седмица Пратиоци Прати THIS CONTENT IS PREMIUM Молимо поделите како би откључали Копирај Сав Код Селектуј Сав Код Сви кодови су копирани Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy