Границе, докле је сезало српство и српска држава на запад, назначићу онако како их поставља највећи хрватски историчар, др Фрањо Рачки, нав...
Границе, докле је сезало српство и српска држава на запад, назначићу онако како их поставља највећи хрватски историчар, др Фрањо Рачки, навео је Васо Глушац у својој књизи "Истина" из 1911. године и наставио:
У "Раду југославенске академије", књига 56, има историјска расправа од Рачкога под; именом "Хрватска прије XII вијека у погледу земљиштног обима и народа". У тој расправи на страни 67. налазимо, да по Порфирогениту: "Обим Хрватске описује се укратко овако: Од ријеке Цетине (та је ријека у Далмацији) почиње Хрватска, потом се протеже уз море до граница Истре или до града Лабина, а у горје тече нешто и преко покрајине Истре, затим са жупама цетинском и хлијеванском приближују се земљи припадајућој Србији." Даље у истој расправи на страни 70. вели др Рачки: "Али по наведених ријечих Константинових, Хрватска је са жупами цетинском и хлијеванском граничила са Србијом. Он то исто тврди описујући земље Србије." На стр. 71. Рачки наставља: "Овдје, дакле, ставља Константин Босну са Србијом и кнезом њеним у тако тијесну везу, да је сматра за крај, за саставни ако и именом различити, дијелом њеним. А то се потврђује и оним другим, напријед поменутим наводом, усљед којег Хрватска са жупама цетинском и хлиеванском граничи са Србијом."
Тако су постављене границе између Србије и Хрватске прије 12. вијека. То су биле не само политичке границе, него и националне, јер то нам тако тврде и свједоче сви историјски споменици. У старим писаним споменицима из Босне и Херцеговине назива се народ и језик искључиво само српским, док се у споменицима из сјеверне Далмације и Хрватске и народ и језик назива само хрватским. Дакле, име српско и хрватско живјело је сасвим одвојено једно од другог, о чему ћемо се увјерити током ове расправе. Тако се дакле према старим споменицима лако могу поставити националне границе између Срба и Хрвата. Те се националне границе држе и данас (1911. године, прим. пр), само с том разликом што су многи Срби испред љутих Османлија пребјегли у хрватске крајеве, а за обратан случај историја не зна, то јест није се никад догодио случај да су Хрвати селили у српске земље.
Према тврдњи хрватског историчара др Рачког и свију других праведних историчара, хрватски је народ допирао на југ до далматинске ријеке Цетине, а на исток до босанске ријеке Уне. Често се нађе шовинистичких Хрвата који настоје да на лажан начин докажу да јужна Далмација (јужно од ријеке Цетине) не припада српском живљу, него хрватском. Такви кукавни историчари неће да уваже историјске чињенице, на које пристаје и њихов највећи историчар Рачки, него иду па измишљају лажне доказе и хоће да на софистички начин оправдају своје халуцинације. За српско се име знаде у тим крајевима од најстаријих времена, док је хрватско име пропагандом унешено у најновије вријеме.
Хрватски франковци односно Старчевићанци не могу да изнесу никаквих јаких доказа за своје тврдње, него се хватају, као утопљеник за сламку, за разне титуле српских владара, који су некада овим српским приморјем управљали. Тако је 1908. у "Хрв. Дневнику" некакав поп Јаблановић писао о "наслову средњовјековних српских владара", па доказује да то приморје није српско него хрватско. Он за то наводи исте оне титуле што их је прије 18 година наводио Вјекослав Клајић и доказује на исти начин као и Клајић, то јест изврће и домишља се свачем, не би ли како год "залудио своје читаоце". Из тога што у неким повељама српских владара стоји: "краљ всијех српских земаљ и поморскијех", изводи (према Клајићу) "учени" попо, да јужно приморје не припада српском народу, него хрватском. Сви ти докази "ученога" попе отишли су у вјетар, јер се закључци заснивају на лажним премисама.
"Треба знати:
1) Да су владалачке титуле врло непоуздана грађа за историју.
2) Да се Србија у старо вријеме звала Српска Земља (тако треба писати) и Србљи нпр. у титулама деспота Стефана једно и друго. Према томе је: Краљ "све Српске Земље и поморске" = (на данашњем језику) краљ "све Србије и Приморја"; а то доказује 1) здрав разум, 2) латински и италијански пријевод тијех титула нпр. "Степхано Радославо... ре де Сервиа е де Марина"; "Степханус Владиславус... реx тотиус терре де Расса, Диоцлитие, Далматие, Трибуние, Зацхулмие"; "Его Степханус Урос деи гратиа реx тотиус терре Рассие ет Марине" итд.
3) Требало би употребити све титуле. Стефан се Првовјенчани потписивао и овако: "Стефань краль ць богомь самодрьжьць срьпски", а други пут "Цтефань краль срьпски" (Мон. серб. 16, 17); а Стефан Владислав: Стефань Владиславь помокию боживь краль срьбски (Мон. серб. 27.), а тако и "Стефан Урошь краль све српске земле" (Мон. серб. 50). и "Стефан Урошь краль српски (М. Серб. 53.) и Стефан Урош краљ свих српских земаља (М. серб. 76).
Овако побија проф. Ђерић у својој већ поменутој расправи на стр. 43. тумачење Клајићево, а то исто вриједи и за оно попа Јаблановића, јер "у овим титулама стоји супротно од онога што хоће В. Клајић" и с њим Јаблановић.
Као што је др Рачки поставио међе између Срба и Хрвата исто их онако поставља и Бенијамин пл. Калај, бивши аустро-угарски министар финансија и поглавар Босне и Херцеговине. Он је написао "Историју Срба" па говорећи о Србима, кад су се населили у ове земље, вели у тој својој историји на стр. 18. ово:
"По том је у новијој постојбини Срба била и данашња Босна, осим сјеверозападног краја, који се још и сада зове Турска Хрватска, а у оно доба била је у рукама хрватског племена, затим (у постојбину Срба спада) највећи дио Херцеговине, јужна Далмација, цијела Црна Гора, сјеверна Арбанија, Стара Србија, или цио новопазарски пашалук и сјеверни окрузи призренског пашалука; најпослије данашња Србија... На овом земљишту налазимо и данас балканске Србе."
КОМЕНТАРИ