ПРВИ СПОМЕН СРПСКОГ ЈЕЗИКА У БОСНИ

Први који јасно идентификује језик у средњовјековној босанској држави јесте бан Стефан II Котроманић у свом уговору са  Дубровчанима из 13...

Први који јасно идентификује језик у средњовјековној босанској држави јесте бан Стефан II Котроманић у свом уговору са  Дубровчанима из 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора, два примјерка за босанског бана и два за Дубровник и то, како пише у повељама написане су „две латински а две српски“.  Латински језик тада је  био главни у Дубровнику, иако је у њему постојала и српска нотарска канцеларија за повеље на ћирилици и српском језику,  а српски језик како видимо говорио се у средњовјековној Босни. Босанске средњовјековне повеље на српском језику писана су искључиво ћирилицом.

Српски језик Дубровчани су преводили као „sclavonico“. Тако су превели и дио текста из овог уговор с баном Стефаном II, у  којем се спомињу на којем језику су примјерци уговора написани, а превод на латински  гласи „duo scripta in grammatica latina, et alia in sclavonico…“ („двије писане у језику латинском, а остале у српском…“).

Од бана Стефана II сачувано је и једно његово писмо Дубровнику из 1351. године, али само у латинској верзији. Прије самог текста писма стоји напомена на латинском језику у којој између осталога пише „Ehemplum cuiusdam litere sclauonesche misse per dominum banum Bossine Communi Ragusii…“ . У преводу на савремени српски језик, када би буквално превели латински текст овај дио гласи:

„Препис једног писма словенског, послатог од господина бана Босне Општини Дубровника…“ . Међутим, видјели смо да су Дубровчани српски језик на свом латинском језику именовали као словенски језик, па према томе исправан превод латинске напомене у писму Стефана II гласила би „Препис једног писма ‘српског’, послатог од господина бана Босне…“.

Дубровчани су исто тако  преводили и све друге повеље писане на српском језику и ћирилици. Тако и једно писмо цара Душана из 1347, преведено на латински означава се као: „…reducta littera et appovellia de slavoneco in latino…“ („преведено писмо и повеља са српског на латински“).

Дубровачки писари који су били задужени за писма и повеље писане на ћирилици називани су српским дијцим, па се тако један од њих потпусује као „Нико Бијелић дијак српски“ , док ће у латинској биљешци испод једног српског писма Нико Бијелић написати: „Copia unius litere sclavonesche… translatate de lingua sclavonica in latinum…“ („копија једнога српског писма… преведеног са српског језика на латински“). Ових неколико примјерака јасно говори о изграђеном српском идентитету у средњем вијеку на просторима Босне, Дубровника и Србије.