На православни Божић 1993. године, Орићеве банде из Сребренице су у Кравици убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је н...
На православни Божић 1993. године, Орићеве банде из Сребренице су у Кравици убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало од којих пет није пронађено ни након 20 година.
Тога дана село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.
Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете.
Од почетка рата па све до половине 1995. године Изетбеговићеве и Орићеве снаге снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око Сребренице, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали у Сребреници, а забележен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.
Већина несталих још није пронађена и ексхумирана.
Банде Насера Орића су почетком рата протерале и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Солоћуша, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и Пећишта.
Онда су почели упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих је више од половине било цивила.
И након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН и наводне демилитаризације, упади из те енклаве у српска села су настављени тако да су, изузимајући три села уз Дрину, уништена сва српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини (више од 100 села), а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих велики број цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан.
Зликовци нису остављали живе ни децу и старце, а заробљени су умирали након бруталних тортура.
Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила.
О томе је сведочио Драгомир Миладиновић из Кравице чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тела, а тек послије два и по месеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тела.
Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су бранећи нејач погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мештана, велики број Бошњака, који су се после рата вратили на подручје те општине.
Међу њима је био и Орићев заменик Зулфо Турсуновић који је, према речима једног од ретких преживелих заточеника Ратка Николића, мучио Србе у сребреничким логорима.
За 20 година после рата нико није одговарао ни за један злочин над српским становништвом у средњем Подрињу, па ни за овај на Божић у Кравици.
Злочиначки поход почео у мају 1993.
Злочиначки поход Насера Орића почео је маја 1992, а црна круна су злочини за Божић, 7. јануара 1993. године. Сељани села Кравица у општини Братунац, уз сазвежђе заселака Брана Бачићи, Бањевићи, Јежестица, Шиљковићи, Мандићи, Мратинци, Поповићи, Липеновићи, Побрђе, Којићи, и Оправдићи, сурово су мучени и ритуално убијани, похарани и спаљени.
Као и у Другом светском рату, српска села напали су и наоружани мештани из Сребренице, Церске, Побрђа, Коњевић Поља, Глогове, Јаглића, Касабе и других. Практично из свих муслиманских насеља братуначке, сребреничке, зворничке и власеничке општине.
Док је трајало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашујуће су изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз за обичан људски ум непојмљиво "алакање", вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије, тигање, шерпе, проламали су се покличи: "Алаху егбер"- Крв се ледила у жилама нападнутог становништва.
Освајање села
Оџив муслиманског становништва у овим крвавим походима, добровољан или принудан, изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви до сада изведени напади били су по правилу претходно припремљени, спровођени као по написаном сценарију и уз велики број добро наоружаних нападача.
Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи српски засеоци, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска подручја. Ни дани у којима су извођени напади нису били препуштени случају.
Бирали су се православни празници и породичне славе или дани интензивних пољопривредних радова, док су мештани били опуштени или заокупљени текућим бригама и пословима.
Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона, Бљечава и Метаљка. Уследили су напади на већа српска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање-
У том периоду и у тим походима на српска насеља Орићеви бандити су опустошили све што су затекли, и из дана у дан ширили своју територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су у свом поседу задржали свега десетак села.
За то време су муслимани запосели више од 30 етнички чисто српских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама. Али, тиме још није био достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.
У јануару 1993. на Божић и наредних десетак дана, и последња велика српска подручја, као што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада, спаљивања и уништавања.
Муслиманска агресија достигла је максималне домете на овим подрињским просторима.
Насер Орић је првобитно био командант муслиманских оружаних снага Сребренице, а одмах потом субрегије - здружених снага Сребренице, Коњевић поља, Церске и свих других муслиманских села.
Затим постаје вођа 8. оперативне групе успостављене Армије БиХ, да би на крају био командант њене 28. дивизије.
Мучење у затвору
Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди:
"Са оближњег брда које раздваја село на два дела, непријатељи су почели паљбу из бацача, митраљеза и пушака. Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као лудаци и најљуће звери, имали су за циљ да униште село и узму плен. Морали смо да се повлачимо на друго брдо, а помоћ није долазила.
Касније, дошли смо до наших мртвих и рањених, а слике су биле стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка Млађеновића, коме су муслимани одсекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку."
"У Кравици и околним селима живели су само Срби." - говори Милена Милановић из Кравице. "Ужас се догодио за Божић. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач. Одсецали су главе, удове, масакрирали већ убијене, урезивали им полумесеце и усташке знакове."
"Убијено је 56 људи, а исто толико рањено. Неки преживели су бежали остављајући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанатика. Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе."
После напада и освајања Кравице, у Сребреници се нашао велики број ухваћених. У фебруару је француска ТВ пренела слику линчовања затвореника у центру града, у присуству представника Унпрофора. Тих дана у Сребреници су убијени Бранко Секулић, Костадин Поповић, Мићо Миловановић и многи други којима касније није могао да буде утврђен ни идентитет.
Трофеји
Кемал Мехмедовић Кемо, бандит Насера Орића, је више пута, после масакра у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао да ће одсећи најмање 20 српских глава, а према неким сведочењима, до априла 1993. у град је донео 12 одсечених глава.
Познато је да је главу одсекао Анђелку Млађеновићу из села Јежестица. Анђелко је сахрањен без главе.
Мучење свештеника
Јанко Савић, свештеник из Кравице, је био страховито мучен. Његово тело нађено је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су постављени филџани, као да пије кафу.
Све српско убити
Ко није из тих крајева ни у квизу не би могао знати на којој тачки света се налази ово место. У том сребреничком селу, на пет километара од Сребренице живело је око 10 Срба и 40 Муслимана.
Окружено муслиманским местима, до марта 1992. године, баш никаквих лоших ствари није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола века били више него добри.
Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања. Први пут су се у априлу осетили ветрови који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева.
Појавили су се тамни облаци и видело се да невреме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо ветрова, доносили су људи. Политика, тако се каже. Далека борба за власт овде доноси само смрт, разарање, пљачку-
Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По селу је као муња прострујала вест да су у Поточарима средином априла убијена три Србина.
Ноћ је родно место кукавица и полазна тачка подлости. Зато су, као бег од страха, отпочеле да круже ноћне патроле и у једним и у другим местима. На извору подлости и страха увек је трагично, понекад и трагикомично. Било је дирљиво-брижно, можда би се пре могло рећи наивно-лукаво, када су комшије Муслимани "проширили делатност" својих стража, чак и око српских кућа.
"Одмах ћемо код свих српских села строго поставити страже и нећемо дозволити да наша села чувају страже муслиманске националности. Питамо се од кога сваку ноћ и дан они чувају српски народ?!" - каже допис влади БиХ, општински одбор СДС, 28. септембар 1995. године.
Обнављају се старе приче и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу- Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац- Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.
Прво сеоске страже, затим патроле, "контроле", па- Некад су се сретали, поздрављали, сад се пресрећу, прете. Разлог је лако наћи када се знају намере. Потом се разговара, преговара, обећава, а у ствари- Купује се време, продају гласине.
Све се некако подносило док су људи веровали да оружје које звекеће неће и запуцати - у име старих рана, непотребних жртава од пре пола века и рата који ником добра није донео. А онда-
Из правца села Поточара- Дан изабран, ни по сунцу, ни по магли, већ по слави - Ђурђевдан, 6. мај. Тада у кућу долазе гости - обичај је, без ножа и митраљеза.
Са Равне њиве изнад Гниона, негде око 17.00 зачуо се глас са мегафона:
"Слушајте ме добро, Гниочани, ово вам поручује Насер. До пола шест да сви предате оружје код Перине куће и гарантујем да вам ништа неће бити. Ако то не урадите, нећете побећи, јер сте опкољени и бићете побијени."
Народ је одмах скочио, почео да бежи. Нико ништа није узео, сем што се затекло у рукама и на себи. Остало је све, чак и упаљене свеће на столовима оних који су славили. После два минута чули су се рафали са свих околних брда.
Сви су потрчали низ потоке заклањајући се иза камења и букава. Ту су погинула петорица Гниочана.
Радојко Милошевић, стар 68 година, који је тог дана славио Ђурђевдан, спаљен је у својој кући. Његова жена је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој. О томе сведоче Марко Слијепчевић и Миладин Вукадиновић из Гниона, које је прво спаљено и до темеља уништено српско село сребреничке општине.
Истог дана, иста слава, још једно братуначко село је нападнуто. У својој кући у Бљечеви заклана је старица Косана Ђекић, а њен муж Милан и њихов пријатељ који је био на слави убијени. Из овог муслиманског села сви су Срби протерани, а њихова имовина је опљачкана и попаљена.
Чишћење авлија
"Са душманима се мора дефинитивно и за свагда рашчистити. Узмимо себи за задатак да смо ми ти који морамо једном за свагда рашчистити те ствари и очистити их од својих авлија, да би будућа поколења живела у рахатлуку и миру. Знам да смо ми Бошњаци мерхаметли, сентиментални и осетљиви људи. Оставимо то за боља времена, а сада је у питању очување муслиманског идентитета, муслиманске бити, муслиманског поноса и људског достојанства." - (Насер Орић, командант муслиманских јединица у "својој" књизи "Сребреница сведочи и оптужује")
Извор: злочининадсрбима.цом
КОМЕНТАРИ