Настанак имена Пали / Пале већина српске научне заједнице повезује са вилајетом Павли. Међутим, ту је још једна легенда коју је 1894. год...
Али кренимо редом. Први помен паљанског краја појављује се 1244. године, у повељи мађарског краља Беле IV као Врхбосна. Овај крај је крајем 14. вијека био под управом Рађена Павловића и његовог сина Павла, по коме се касније породица, као и држава прозвала Павловић.
Турци су Босну након заузимања подијелили на вилајете (покрајина, област), а вилајети, на санџаке (округе), а санџаци на нахије (жупе, кнежине). Назив вилајет Павли је носило велико подручје источне Босне којим су господарили Павловићи.
У првом турском попису становништва, 1468/69. године мјесто Пале појављује се у облику необичног турског назива Богази Yумру (у преводу проклети кланац, валовити превој или насеље до кога се стиже валовитим превојима) као сједиштем једне од 11 нахија вилајета Павли, којом је управљао Халил-бег. Нахија Богази Yумру је обухватала шест села, а два од њих била су смјештена у паљанском пољу. Једно је Богази Yумру, а друго Подграђе (једно село је Раденић, данас село Радоњићи). Богази Yумру је била прва нахија вилајета Павли, која је допирала све до Сарајева у којем је било сједиште Босанског санџака. Сваки излазак из Сарајева источно од Козје ћуприје значио је ступање на подручје вилајета Павли, па се према Војиславу Милутиновићу за почетак тога подручја учврстио топоним Павли. Назив Павли се кроз праксу народног изговора трансформисао најприје у Пали, а касније у Пале. Подручје нахије Богази Yумру је 1528. године било прикључено сарајевском кадилуку, а при пођели Босанског пашалука у XВИИИ вијеку нахија у Палама се више не спомиње. Назив вилајета Павли се одржао до почетка XIX вијека.
Легенда: Како је пала паљанска „Градина“
Давне 1894. године у листу „Босанска Вила“, Божидар Черовић је написао једну легенду и објавио је под насловом „Од куда имена Довлићи и Пали“ у броју 13. на 198. страници. Ова легенда, на неки начин, поништава научна становишта о настанку имена Пали / Пале.
Причу преносимо у цјелости:
Једнога лијепог прољетног дана кренух се са још неколико другова на врхунац високога Требевића. Ишао сам, да се тамо надишем чистог и свјежег планинског ваздуха, јер ми онај загушљиви варошки бијаше баш додијао. И збиља чим се примих брда, почеше ми се груди све више и више ширити, пунећи се оним чистим ваздухом, пуним свјежине, и крепкоће, те осјећах чисто као неку струју кроз прса и док изађох на Требевић бијах огладнио. Да ли то бијаше пошљедица горске чистине или велика трчања – не знам, али само знам, да сам нако гладан некако радије посматрао околину – јер једина жеља бијаше, не би ли гђе у близини угледао коју сеоску кућу и тако умањио бригу прождрљивога стомака. Но и моји другови у томе као да не бијаху иза мене ништа заостали. На сјеверо истоку од Требевића на зеленим равнинама опазисмо једно сеоце, коме се и запути одмах наше малено друштво. И за часак као лептирови слећесмо у село и ту на ливади нађосмо сељака са двије снаше, гђе стриже овце.
„Помоз Бог, пријатељу“ новикасмо сви као из једног грла, а он нам лијепо одврати: „Бог вам помого, а докле у добри час“. Ми му казасмо већ како је који знао и умио завити, само не би ли се добило оно, што нас је ту и довело. А наш ти брат Србин чим сазна, да је братија огладњела, шапне нешто оној једној снаши, а она ти лагано као лепирица потрчи у кућу и за час па ти ето пред нас пуна сана млијека и пуре; а ми ти засједи, те оно што је Бог д’о по нашки поткусури. Наш ти нас сељак некако радосно сејираше, како се ми „Шехерлије“ давимо њиховом сеоском храном, па се и он ослободи – особито како дозна да смо сви браћа Срби – те се већ еглен отпоче у велико, па из тог нашег еглена ево и доносим овђе, што ми се учини важније, а то је постанак горњих имена.
Видиш – рече ми показујући руком – оне рушевине на оним литицама, оно ти је ако си чуо Стари Град. Земанедли држаше га, Бога ми ти не знам рећи: Грк ли Срб ли ко ли бијаше. Елем Турци дођоше, да га освоје и падоше онамо на ону раван опет показиваше руком – а оно ти се данас зову Пали. Но они виђеше, да га не могу шале заузети, те почеше мислити на пријевару. И нађоше брате, једног отпадника Станишу Голића, који им обећа издати град. Насјетова их, да наложе чим смркне, много ватара онуда, а он да ће већ оног заповједника града некако обманути и преварити. Тако и би: Они наложише хиљаде ватара, а мој ти Станиша оде и превари оног заповједника, показавши му оне турске ватре и рекавши му како је ићмилет Турака онамо пало и спремили се да заузму на јуриш Стари Град. Заповједник му повјерова и мислећи, да се онликој сили не може одупријети, предаде им град брез муке и боја. Тако ти Турци уљегоше мирно у град, а сјутра дан ижљегоше сви на ове наше равнине, да чине дову (захвалну молитву), што су срећно заузели град. И тако ти се ово наше село по тој њиховој дови прозва Довлићи, а од оних ватара, што но их Турци палише посташе Пали. Станиши Голићу даде турски цар као награду све Довлиће и Челину, но Бог к’о Бог, он га право награди, те му ђаво једном све понесе, те брате си мој, ено у Челини и сад – веле да су његови потомци – Голићи, борме крепају од глади.
Ето тако ми у разговору приповједи овај врли сељачина толико о постању споменутих имена, на чем му ја при растанку топло захвалих, пруживши му нешто за чибук, што он једва прими.
Преузето: www.palelive.com
КОМЕНТАРИ