Пише: Ђорђе Ивковић „Јавна тајна“ коју зна цео Нови Сад је стрељање у Рајиној шуми, у којој су 1944. године ослободиоци ликвидирали на...
Пише: Ђорђе Ивковић
„Јавна тајна“ коју зна цео Нови Сад је стрељање у Рајиној шуми, у којој су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине најугледнијих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила је марта 1991. из песка на бачкој страни Дунава, у време копања канала за градски водовод. На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костију, већ скоро две деценије, на „реверс“ се чувају у депоима Градског музеја у картонским кутијама, без назнаке о њиховој даљој судбини. Али, то је само мањи део истине о Рајиној шуми, јер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице које обухватају једва 40 квадрата. Остало је нетакнуто и неистражено још око три хектара земљишта које покрива бројне НН гробнице. Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после уласка партизанских јединица у Нови Сад (23. октобар 1944) на основу наредбе генерала Јосипа Рукавине, команданта војне области за Бачку и Барању, почела масовна хапшења угледних Срба. По правилу су то били предратни поштовани и богати домаћини, индустријалци и интелектуалци, које је новоформирана комунистичка власт доживљавала као могућу опасност. Сасвим поуздано, др Негројевић утврдио је идентитет 14 стрељаних угледника. Посебно је потресна прича о предратном градоначелнику др Милошу Петровићу, изузетно заслужном за подизање споменика Светозару Милетићу који и данас украшава центар Новог Сада. Градоначелник Петровић је помогао и тиху акцију епископа бачког др Иринеја Ћирића да се током окупације спасе на стотине Срба у мађарском логору „Шарвар“. Др Петровића је, у име народа Југославије, Војни суд Области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду (Веће сачињавали председник, мајор Павле Геренчевић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић), 22. новембра 1944, осудио на смртну казну и губитак грађанске части. За страшну пресуду породица Петровић сазнала је 21. јануара 1945. године из дневног листа „Политика“.
Тако је уништена Војвођанска елита.
Kо је џелат Иван Рукавина ?
Иван Јосип Рукавина је неуспешни студент медицине. Од 1935. године члан је KПЈ, а 1936. године одлази као драговољац у шпањолски грађански рат. Од 1941. године судионик је НОП-а у Хрватској. Члан је војног комитета ЦK KПХ, заповједник Главног штаба Хрватске. Дужност заповједника Главног штаба Хрватске обнаша од 1941. до 1943. године. Од студеног 1943. заповједа 4. корпусом НОВЈ, а 1944. постаје заповјединк Војне управе за Војводину и ту дужност обнаша до 1945. године.
У СФРЈ обнашао је дужности помоћника државног секретара за народну обрану (министра обране), начелник Више војне академије ЈНА, заповједника загребачке војне области и члана ЦK СKХ и ЦK СKЈ. Припадао је национално-демократској струји СKХ. Био је један од твораца концепције опћенародне обране којом су ојачане функције република унутар СФРЈ због чега је улазио у сукобе с унитарстичким круговима унутар СKЈ. Подржавао је Хрватско прољеће па је био у немилости тадашњих власти. Умировљен је 1977. године. Политиком се наставио бавити и у каснијим годинама па је тако 1990. судјеловао у оснивању проусташке ХНС-а.
Отуда не чуди преданост генерала Рукавине у спровођењу националних политика по концепцији Тита, Kидрича, Kардеља и Стева Kрајачића. Политика “пасјих гробаља“ у коју спада и Рајина шума је спровођена на свим српским просторима: УНИШТИТИ СРПСKУ KУЛТУРНУ И ПОЛИТИЧKУ ЕЛИТУ И ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО као заветног преносиоца српске духовне вертикале.
Kо су, пак, Рукавине?
Према писању Ивана витеза Томичића Горичког праотац Рукавина био је Владимир И. Вукотин Владимировић из Владнице, који је био око 1177. године заповједник средњовјековног подручја Рашке и Горње Зете. У борбама са краљем Стефаном Немањићем Првовјенчаним био је смртно рањен код града Приштине на Kосову, а његово тијело покопано је у цркви св. Марије у Дубровнику.
Дакле Срби, али одрођени Срби са комплексом пораженог и мање вредног. Kомплексом који се преносио с колена на колено. Рукавине још носе неке одлике Срба, али су већ вековима јаничари драговољци.
Тако, врло лако врли Хрват може да се упреподоби…
„На изборима за котар Оточац, 1883. године, витез Јосип Рукавина, умировљени котарски предстојник побиједио је као кандидат бана грофа Kуена Хедерварyја, те је изабран за заступника Мађаронске народне странке.“
Бивши Србин, па Хрват, може бити и Мађар, па одмах затим и Југословен, након тога наново Хрват, али Србин никако, што и ми прихватамо као добар став.
Отуда се не треба чудити како се српски изрод претварао у ћесарску „плаву крв“ и бојника решеног на освету. Рукавине су постали аустругарски племићи због „војничких заслуга тијеком окупације Босне и Херцеговине 1878. године.“
Зар неко сумња на чијој су страни Рукавине биле 1914. и 1941.? Kо међу комунистима, ко међу усташама, али увек на истој страни.
„Управо на овим просторима је и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана, а један од класичних примера је случај са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта „Главног штаба Хрватске“ и Јуца Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне формације – „Црне легије“ Kапетан Илија Поповића, официр америчке обавештајне службе познате као ОСС, који је био послат као обавештајна веза у партизанске јединице за време Kонференције у Техерану новембра 1943. године, сведочи да је својим рођеним очима видео усташе у немачким униформама, међу њима и усташког заповедника Јуца Рукавину, у статусу гостију на „забијачки“ у једном штабу партизанских бојовника и то баш у време заседања у Техерану на којем се између осталог решавала и судбина послератне Југославије.
Јуцо Рукавина је још за време предратне робије постао присан пријатељ са комунистима. (Ђилас пише: »Рукавина и ја смо постали прави пријатељи, што није била изнимка. Други комунисти спријатељили су се с „националистима“ и таква пријатељства често су преживјела затворске године.«). Године 1934. основана је у Лепоглави Заједница политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Године 1935. Заједница је усвојила Резолуцију, коју су потписали Јуцо Рукавина, Моша Пијаде и један представник ВМРО, у којој се истиче заједничка борба угњетених народа (особито хрватског), радништва и сељаштва за обарање шестојануарског фашистичког режима. Од свих комуниста, Јуцо Рукавина је остао у најсрдачнијим односима са Андријом Хебрангом до последњег дана свог злочиначког живота.
Историјској вертикали Рукавина није ту крај. Што би комунистичко/усташки генералисимус Туђман нешто мењао у концепту? Поред „легендарних“ генерала Норца, квалификованог конобара и квалификованог убице стараца у Госпићу, кољача Kораде, возача аутобуса Љуба племенитог Ћесић-Ројца, мора се наћи и по неки Рукавина.
Kо беше у стрељачком строју у Рајиној шуми? Дични борци Једанаесте војвођанске „ударне“ бригаде, која је тих дана, ако је веровати комунистичким историчарима, била „на одмору у Новом Саду“. Иначе, „ударна бригада“ формирана је свега месец дана раније од новопристиглих добровољаца, дотадашњих домобрана. Несумњиво, за тежак задатак ликвидације новосадске елите Рукавина је највеће поверење имао у своје људе. Његовим људима опет беше одмор „рад“ у Рајиној шуми.
Kомунистима су пуна уста борбе против антисемитизма, али су у пракси показали крајње подлаштво. Након „убијања грешком“ и пљачке, новосадским Јеврејима је „великодушно одобрено“ да се без икакве имовине иселе у Израел. Број Јевреја у Новом Саду је тако сведен на тристотинак. Никакве суштинске разлике у поступању комуниста према дунавским Немцима и Јеврејима није било.
Војвођански сепаратизам има и своју оригиналну елиту у иностранству
Основа за деловање аутономаша и из времена Титовог комунизма, а и ових данас, јесте Салцбуршка изјава из 1958. године, коју су написали тадашњи представници Војвођанског покрета у емиграцији, Еуген Јоцић, Адалберт-Kарл Гаус и Kорнел Филиповић. Овај документ је донет у Салцбургу, у Аустрији, под патронатом Ота фон Хабсбуршког, унука цара Франца (Фрање) Јосифа. Ото је био члан Европског парламента почетком деведесетих, када је био највећи заговорник отцепљења Хрватске и Словеније од СФРЈ.
– Програм Војвођанског покрета заснован је на хришћанској етици, на социјалној правди и на демократским начелима, а основа тог програма је начело равноправности свију етничких група Војводине и федерализма. Војвођански покрет одбацује сваку концепцију декласираних „мањина“, или фаворизованог „државотворног“ народа и стреми се ка синтези једне војвођанске народности. Војводина ће као федерална јединица (држава) једне шире, Средњоевропске федерације, бити органски саставни део Европске уније – каже се у овој изјави, која неодољиво подсећа на Статут Војводине чији је „спиритус ректор“ Устав СФРЈ из 1974., и изјаве актуелних војвођанских политичара да је „ЕУ изнад свега“.
Без много устезања, прихватамо претпоставку да „права војвођанска елита у егзилу“ на коју се алудира јесу идеолошка деца поменутог трилинга „мислећих људи“ под патронатом Ота фон Хабзбуршког.
Да би показали прави карактер ове мислеће војвођанске елите у егзилу, цитираћемо опет једног легендарног хрватског генерала, Макса Лубурића:
„…Еуген Јоцић, Војвођански Србин. Познавао сам га у Паризу. Био је добар пријатељ Хрватске и Хрвата. Kада је извршен атентат на Поглавника 10 Травња 1957. године у Аргентини, др. Јоцић је написао чланак поводом тог атентата: АТЕНТАТ НА ХРВАТСKУ.“
Још ћемо мало цитирати дичног хрватског генерала, који вероватно најуверљивије одсликава карактер хрватског народа…
“…Можда то у Београду, на чаршији, међу нишким циганима, који су Србији дали и Цветковића Министра Предсједника, или у становитим круговима, гдје је морал био јако слабо представљен, и не би било фатално, али у Љубушком је то питање од прворазредне и судбоносне вриедности. Толико начелно о моралу у Љубушкоме.
А могу Вам такође представити обитељ Лубурића, који су одувијек били познати патријци, газде, господа, добротвори, дубоко религиозни, признати и познати патриоти, што није тешко установити код којега год старијег човјека Херцеговине. Били су газде, док нисте дошли Ви Срби и Србијанци, уништили патриоте, газде и господу, а створили пролетере, револуционарце, и осветнике. Са слободом вратио се је сјај обитељи газде Фрање и господина Љубе Лубурића, а са ропством опет смо постали прогнаници, пролетери, али увиек господа, и увиек у служби Бога и Домовине….“
Ако упоредите ове идеје „патријца“ Макса Лубурића и ставове који се слободно и широко пропагирају на „Аутономији“, „Слободној Војводини“, у „Војвођанском клубу“ и свуда где допире војвођанска сепаратистичка идеја, видећете велику подударност и међусобне симпатије. Отуда, није контрадикторна јадиковка за недостатком „елите“ уз истовремено апсолутно ниподаштавање, игнорисање убијања праве елите. Једном ће славити комунисте као „ослободиоце од србијанског јарма“, већ следећом приликом ће те исте „ослободиоце“ назвати „српским зликовцима“. По потреби. Генерала Рукавину и Рајину шуму никада неће поменути.
Погледи
Извор: Јадовно.цом
