10. Незнани јунак На Авали, омиљеном излетишту Београђана, налази се чувено Мештровићево дело – Споменик Незнаном јунаку. Они упуће...
10. Незнани јунак
На Авали, омиљеном излетишту Београђана, налази се чувено Мештровићево дело – Споменик Незнаном јунаку. Они упућенији ће вам рећи да се ту налазио средњевековни град Жрнов, пре него што је срушен како би се ослободило место за нови споменик. А пре тог новог, овде је стајао један далеко мањи и скромнији споменик кога су житељи подавалских села самоиницијативно подигли једном непознатом јунаку чије су тело пронашли, који је погинуо приликом ратних дејстава око Београда у Првом светском рату. Име тог војника се никада није сазнало. Приликом отварања гроба 1921. године, установљено је да је то био младић од 17-18 година, ситније грађе, разнетих груди, вероватно гранатом. У шаци му је пронађена муниција, на ногама цокуле повезане телеграфском жицом, а плочице са именом није било. Много је теорија о идентитету овог несрећног младића, али, било да је он Бора из Београда , Тодор из Битоља или Сулејман из Новог Пазара, заслужио је да га споменемо у овом нашем тексту.
9. Војин Поповић
Познатији као Војвода Вук, по чину је био капетан, али је као вођа добровољачких одреда у борбама са Турцима за Ослобођење Македоније прозван Војвода. Омиљен међу војском због своје чудне храбрости, пратиле су га приче да је увек стајао на првој линији фронта, не желећи да се сагне у заклон ни приликом експлозије граната. Учествовао је у скоро свим биткама српске војске све до своје погибије у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, приликом јуриша на Грунишки вис. Поред његовог споменика у парку на Обилићевом венцу вероватно често пролазимо, а да и не знамо о каквом је хероју реч.
8. Станислав Сташко Соденмајер
Сташко Сондермајер најмлађи је борац који је, бранећи своју отаџбину, погинуо 5. августа 1914. године у Церској бици. Васпитаван у патриотском духу, син уваженог хирурга и санитетског пуковника Романа Сондермајера и Станиславе Ђурић, имао је 16 година када је букнуо рат. И поред очеве забране ступио је у војску, негде у околини Шапца. Због својих година , првобитно је распоређен у позадинске јединице, али је касније на лично инсистирање пребачен на фронт. Погинуо је неколико дана касније. Песмом му се одужила и Исидора Секулић.
7. Жана Меркус
За њу се говорило да је српски Бајрон и српска Јованка Орлеанка. Рођена је 1839. на острву Јави у имућној породици. Била је истакнута активисткиња Црвеног крста. Немири на Балкану и побуна Срба у Херцеговини , познатија као Невесињска пушка, потресли су је и добровољно се прикључила устаницима, борећи се са њима раме уз раме. Турци су је ухватили, али је успела да избегне заробљеништво и 1876. дође у Београд. Испред њеног хотела се убрзо скупила маса народа који јој је клицао и одавао поштовање за све што је чинила за српски народ. Након што су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској, Жана поново одлази на фронт преко Дрине. Била је један од највећих донатора Србије тога времена. Својим новцем платила је топове за српске устанике који никада нису испоручени због рада тајних служби, оних истих које ће је прогласити за аустријског шпијуна, те ће ова хероина касније бити протерана из Србије. Осиромашена и заборављена, умрла је у беди у сиротишту у Паризу 1897. године.
6. Владимир Жданов
Командант Четвртог гардијског механизованог корпуса Црвене армије, који је 1944. међу првима ушао у ослобођени Београд. На челу својих тенкиста и партизанских бораца, протерао је последње немачке јединице из наше престонице. Одликован је Орденом Народног хероја, али се о њему касније знатно мање причало због сукоба СФРЈ са СССР-ом. Погинуо је 1964. године, када је као члан Совјетске делегације кренуо на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. Његов авион срушио се у близини Авале.
5. Милунка Савић
Српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Жена са највише одликовања у историји ратовања. У Балканским ратовима борила се као добровољац , преобучена у мушкарца, а њену тајну открили су лекари тек после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана касније. У првом светском рату је била припадник тзв. Гвозденог пука , најелитније јединице у тадашњој војсци, која је неретко добијала најтеже задатке. Рањавана више пута , учествовала је и у борбама на Кајмакчалану. Добитница је бројних одликовања, како српских тако и француских. Између два рата, била је поштована широм света, али заборављена у Србији. За време Другог светског рата, кришом је лечила припаднике отпора фашизма, без обзира на то којој су идеологији припадали. Због тога је ухапшена и одведена у логор. Умрла је 1974. године, након можданог удара, у стану који јој је доделила држава.
4. Момчило Гаврић
Момчило је имао 8 година када је постао поднаредник Дринске дивизије, и најмлађи је подофицир Првог светског рата на свету. Момчило нема споменик чак ни у родној Трбушници, где му се судбина преломила кад је Хрватска домобранска 42. дивизија Аустроугарске војске измасакрирала његове родитеље, седморо браће и сестара и баку. Кад се приближио кући и видео своје најдраже зверски побијене, козјим стазама се запутио у врлети Гучева да пронађе српске војнике. Пред команданта Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије, мајора Стевана Туцовића, брата социјалисте Димитрија, довели су дете, исцепано и крваво од пробијања кроз жбуње и шипражје. Како нису знали шта друго са њим да чине, повели су га са собом. За јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици, мали Момчило унапређен је у чин каплара, најмлађег на свету. Почетком 1915. преживео је епидемије које су десетковале становништво Србије. Последњи се повлачио са својим „Дринцима“ под тешким борбама, јер је дивизија имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра. После пробоја Солунског фронта пешке је стигао до Београда и наставио ка Словенији, где је на Караванкама бранио „браћу“ од Италијана. Кад се „Дринци“ вратише у Београд, пуковник Туцовић му издаде последњу наредбу: да иде у Енглеску, чији су добротвори преузели бригу о школовању српских сирочића. Био је једини дванаестогодишњи ђак у подофицирској униформи. Касније је имао проблема са комунистима у СФРЈ због нетолеранције према „братском“ народу Албаније. Преминуо у Београду 1993. године.
3. Влада Илић
Сигурни смо да многи не знају за овог човека, а био је можда и најуспешнији градоначелник Београда у његовој дугој историји. На челу Београда, Влада Илић је био од 10. јаунара 1935. до 13. новембра 1939. године. Био је пореклом из Власотинца, а направио је бурну каријеру индустријалца, па је под његовом управљачком палицом било 17 фабрика, махом текстила, али и Електрично предузеће Србије. Неки од погона били су у Лесковцу, други у Београду, а остали широм ондашње Југославије. Али не спомињемо га овде због тога што је био успешан привредник. Влада Илић је човек који је са своје функције градоначелника самом Београду дао много, како у материјалном тако и у организационом смислу. Земљиште на којем се налази Зооврт је његов дар Београду (много је веће земљиште поклонио од онога што данас врт заузима, али нећемо о томе) . Заслужан је за изградњу Сајма (Старо сајмиште) , почетке насипања Новог Београда, изградњу Моста Краља Александра (на чијим стубовима данас стоји Бранков мост), потом и Панчевачког, који је понео име краља Петра. Прва трамвајска пруга ка Земуну је прошла такође за време његове власти, подигнуто је здање Главне поште, отпочели су радови на изградњи Храма Светог Саве. Револуционарне власти су ухапсиле успешног пословног човека после рата и осудиле га јер су му фабрике радиле током окупације. Наравно, циљ је била конфискација имовине, што је и учињено, па је осуђен 1947, а имовина му је одузета. Свој Београд, успешни предратни градоначелник је заувек напустио 1952. године. Нешто касније, правда је задовољена, пошто је Окружни суд у Београду, 2009. године, прогласио ништавном одлуку Војног суда из 1946. године и рехабилитовао познатог градоначелника.
2. Шести ловачки пук
Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде – најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових “флуг-цојг” формација. Занимљиво је да је у току ноћи између 5. и 6. априла неко дао лажну узбуну која је трајала пола сата. Сви су били додатно узнемирени. Око 7 сати, почели су први ваздушни напади и сви пилоти су се винули у ваздух. Нема потребе помињати да је непријатељ био далеко моћнији и бројнији, али је одбрана Београда била жестока, за разлику од неких других градова у којима је окупатор дочекан са цвећем. Тога дана погинуло је 11 пилота, а рањено 9. Постоје сведочења да су наши пилоти убијани и након искакања из авиона, што је противно свим правилима рата. Остатак састава пука се повукао на аеродром Бијељина, где су 12. априла у немачком нападу уништени преостали авиони. После тога пук се организовано повукао према Сарајеву, где се затекао на дан капитулације Краљевине Југославије, 17. априла 1941. године. Њихов лет 6. априла оставио је неизбрисив траг у историји.
1. Александар Аца Мишић
О прослављеном Војводи из Струганика , Живојину Мишићу, хероју Првог светског рата, зна се свугде у свету и о њему се учи у многим школама, како је и заслужио. Али се о његовом сину Александру Мишићу не зна или неће да се зна много. У време избијања Другог светског рата, Александар је био мајор по чину. Након капитулације ступио је у Михајловићев покрет отпора окупатору и командовао Рибничким четничким одредом. Пуковника Михјловића познавао је још од раније и био његов близак пријатељ, што је сигурно утицало на непопуларност помињања овог српског ратника после рата. У његовој кући је и одржан чувени састанак Тито – Михајловић, а тајно је ишао и на преговоре са Миланом Недићем као Михајловићев човек од поверења. После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за операцију Михаиловић, потрагу за четницима на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику, где су заједно и опкољени . Када су Немци стигли у Струганик, пред кућу мајора Александра Мишића, уследило је кратко пушкарање. Тај метеж Дража је искористио да се са мајором Палошевићем и још једним пратиоцем извуче из села. Мајор Мишић је изашао пред Немце у шињелу са црвеним ширитима, представљајући се као Дража, и они су га заједно са његовим замеником мајором Иваном Фреглом одвели у Ваљево где је установљена превара. Оба ова Дражина официра су били јунаци до краја. Аца Мишић је одбио да тражи помиловање које му је понуђено (будући да му је мајка Немица), рекавши да је немачки део себе сахранио 6. априла. Од Немаца је тражио да пусте његове похапшене четнике. Последња жеља пред стрељачким стројем, према тим причама, Мишићу је била да му дозволе да одреши цокуле, што му је и дозвољено. Мајор Фрегл је тражио, и то му је дозвољено, да лично командује Немцима док их стрељају. Својом командом “пали” дао је знак Мишићу да стрељачки вод гађа цокулом, како би се борио против непријатеља до краја, макар и симболично. Том командом преселио је себе и Мишића у легенду.
