СРПСТВО МАКЕДОНИЈЕ (Извори и докази)

Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Македоније (Старе Србије) 1)  Око 950-те, Византијски Император Константин Порфи...

Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Македоније (Старе Србије)

1) Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Серблиа“ на положају југозападно од Солуна има своје име од својих српских основача (око раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.

Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn
„Starine“ 14, 1882 pp.16

2) Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малој Азији од стране Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар (БЈР Македонија). Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био Епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију. Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље).

Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“
Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189
Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660
Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112
Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446
Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599
Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210

3) Око 1229-1230. године бугарски Цар Иван Асен II поставља натпис у Трнову: „Узео сам земљу од Адријанополиса до Драча, грчку, албанску, још и српску“.Изразито севернији положај српских држава тог датума даје повод хипотези да је споменута српска земља јужно од те црте област насељена Србима.

Daskalov, H.S. „Otkritija v drevnei stolicji Bolgarskoi, Ternovo“Moskva, 1859 pp.18-19
Дуйчев , И. „Цар Иван Асен II“ ,София, 1941 стр.23-24
Makushev, V „Bolgarija v’ koncjah XII i v pervoi polovini XIII veka“ , 1872 pp.56-57

4) У Душановом Законику изданом 1349. и 1354. у Скопљу и Серу, спомињу се следећи народи као становници Србије: Срби, Грци, Албанци (Арбанаси) (Чл.77, 82) , Арумуни (Власи) (Чл.32, 77, 82) , Саксонци (Саси) (Чл.123).

Новаковић, Ст.. „Законик Стефана Душана Цара Српског 1349-1354″, Београд, 1898

5) Деспот Угљеша у писми из 1366. писаном у Скопљу каже да је господар српске земље, Грчке и Поморја.

Новаковић, Ст. „Законски Споменици Српских Држава Средњег Века“, 1912, стр.509

6) Патријарх Цариграда спомиње господара Србије, Угљешу у писму из 1371. године. Држава Угљеше налазила се у доњем току реке Струме (Пиринска Македонија).

Mikloshich, F & Muller, J. „Acta et diplomata“ I, 1860, pp.571

7) Место битке на Марици 1371. године, када су се Краљеви Вукашин и Угљеша, предводећи своје војске, сукобили са Турцима, било је названо „Сирф-Синдуги“ – „Српски Пораз“.

Jorga, N. „Geschiste des Osmanischen Reiches“ Vol.I, cap IV, pp241

8) У другој половини 14-ог века, монах Исаија спомиње да је Угљеша покренуо Српску и Грчку војску и његовог брата Вукашина, и да су са том војском кренули на надирајуће Турке.

Новаковић, Ст.“Срби и Турци 14 и 15-ог века, 1893, стр.184
Mikloshich , F. „S.Joannis Chrystostomi homilia in ramos palmarum“, 1845, pp.71
Mikloshich, F. „Chrestomatia Paleoslovenica“, 1861, pp 41

9) 1395. године Михаил Палеолог и његова супруга Јелена успоставили су задужбину Јеленином оцу, Константину Дејановићу, Господару Србије. Држава Константина налазила се око реке Струме (Пиринска Македонија).

Mikloshich, F. & Joseph, M. „Acta et dipolomata“, 1862, pp.260

10) Белешка из 1401 од стране владе Млетака спомиње посланика „Константина, господара Србије, која је око наше драчке области“ (Constantini domini Servie teritorii, quod est circa teritorium nostrum Durachii) .

Ljubich, S. „Listine“ 4, 1874, pp.437

Константин Дејановић Драгаш, македонски велможа

11) Бугарске Хронике, пореклом из 15-ог века садрже одломак по коме је Турски Султан Мурат отишао да покори или Бугаре или Угљешу. Угљеша и Краљ Вукашин „скупили су велику српску војску“.

Bogdan, J. „Archiv fur Slavische philologie“ 13, 1891, pp.481; pp.493

12) Димитар, писац из Кратова, записао је да му је задатак да преведе „Закон“ (v ezhe sastaviti mi pisaniem srbskoga ezika sochinenie, rekshe knigu imenuemu zakonik) за Охридску Архиепископију из грчког на српски језик, по наређењу Охридског Архиепископа Доротеја, који га је посетио у Кратову јер саборна Црква у Охриду није имала ту књигу на српском језику (po eziku srbskom) него само на грчком.

Kachanovski, V. „Starine“ 12, 1880 , pp.255

13) Остаци Јована Рилског су пребачени од Трнова у Рилски Манастир. Тај догађај је био описан од стране Владислава Граматика, 1469. године, који спомиње српске војнике на Маричкој Бици.

Новаковић, Ст. , „Гласник Српског Ученог ДруштваGlasnik Srbskog uchenog drushtva“ 22, 1867, стр..287

14) Негде при крају 15-ог века Мађарски историчар Бонфини пише о „Македонији, коју сада зову Србија“.(„Macedoniam quam Serbua nunc appelant“).

Ant.Bonfini „Rerum Hungarii Indec.“ II lib IX, Viennae, 1774 pp.248a

15) Године 1515 Ђорђе Кратовац је спаљен.У његовом житију стоји..“..од српског корена и вођен Светим Духом оставио си отаџбину и сроднике у Кратову и пришао си граду Софији“.(Ot korene srbskago i douhom svetim vodimi ostavil jesi otachastvo i srodniki izhe v’ Kratovja, prishel jesi k’ Gradou Sardaskomu).

Новаковић, Ст. , „Гласник Српског Ученог Друштва“ 21, 1867, стр..154

16) Стефан Герлах пише 1574-те да је рођак Мехмед Паше постао Архиепископ у Бугарској, и његово седиште је десет дана далеко од Једрења, у граду Охриду, на граници Епира и Србије. (Zu eineim Erz-bischopff in der Bulgarey gemacht worden, hat seinen Sitz zehn Tagreiss von Adrianopol, in der Stadt Ochrida, in der Grantzen Epiri und Servien) .

Gerlach, S. „Tage-Buch“, Frankfurt, 1674, pp.64a

17) Јаков Соранцо из Венеције стиже у Скопље, у провинцији Србији, године 1575.

Matkovich.P.“Rad. Jugosl. Akad.“ 124, 1895, str.131

18) У Краљеву (Румунија) , Поп Јован оставља запис да је Србин од места Кратова (Srbin od mjasta Kratova) .

Стојановић, Љ.“Стари Српски Записи и Натписи“ I, 1902 , стр..752

19) Мартин Крузис у својој књизи спомиње „…Скопље, велики и веома насељени град у Турској у краљевини Србији“.

Crusius, M. „Turcogreciae libri octo“, 1584, pp.5

20) 1584-те Католички Клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији („Servia“), Скопље главни град („Scopia principale citta“) и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia) .

Fermendzhin, E. „Acta Bosniae“ „Monum. Slav. Mer. XXIII 1892 str.39

21) У 17-ом веку, Хаџи Калфа, турски географ бележи да су планине Костурске области насељене Србима и Аромунима. Такођер спомиње да на обали језера између Сера, Солуна и Сидерокапса постоји село насељено Грцима, Србима и Аромунима.

„Rumeli und Bosna, Geographisch beschrieben von Mustapha Ben Abdalaih Hadschi Chalfa aus dem turkischen ubersetzt von J. von Hammer“ Wien 1812 pp.80; pp.97

22) Митрополит Јеремија из града „Пелагон“ (Битољ) стиже у Русију 1603 године рекавши да је дошао из српске земље.

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7112, Дец..19

23) Октобра 1605 изаслаништво монаха иде у Русији и међу њима био је Ђакон Авксентиј од српске земље, Николскога Манастира на Струмици.

„Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim“ , I, 1858

24) 1609, у архиву Ватикана, споменута је Католичка Црква у Скопљу, Србија („La chiesa di Scopia in Servia“) .

Horvat, K. „Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini“ XXI, 1909

25) Митрополит Сергије каже да је постављен за Митрополита Гревена од стране Охридског Архиепископа Нектарија српске земље. („Posvjashchen on na mitropoliju grevenskuju arhiepiskop ohridskim , Nektariem serbskoi zemli“) .

„Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim“ II, 1860 pp.29

26) Коментар Доминиканца Никола Лонгија из Дубровника:“Корисно је поставити 3-4 српских свештеника у Србији, јер у Нишу, Крагујевцу, Јагодини, Црној Гори* и Кратову, говори се српски.“
*Скопској Црној Гори

Acta. S. Congr. Vol.3. Fol.24 A D Congr. diie 20 decembris 1622

27) Надбискуп Бара Бјанки дели Србију на Горњу и Доњу.У област Горње убраја Прокупље, Ново Брдо, Трепчу, Јањево, Скопску Црну Гору, Скопље и Кратово, места где су сви „Католици српског језика“.У Доњу Србију убраја Призрен, Гури и Шегец.

„Arch. S. Congr. Visitte.Vol 16. Fol. 239.

28) Архиепископ Охрида Аврам, са пратњом, стиже 1634-те у Русију.При распиту, рекли су да су Грци српске земље града Охрида (Grechane Serpskie zemli iz Ahridona Goroda) .

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7142, No 8

29) Обраћајући се Руском Цару Михаилу 1641 године, Скопски Митрополит Семион напомиње да је из српске земље. (Serbskie zemli Semion mitropolit) .

Димитријевић.С. „Спом. Срб. Краљ. Акад.“ 38, 1908 стр.60a, стр 60b

30) 1644-те, Србин Димитрије Николаев из Костура стиже у Русију (Serbjanin’ Dmitrei Nikolaev).

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7156

31) Католички свештеник Петар Богдани написао је 1650-те препоруку за његовог рођака, Андрију Богдани из Албаније, рекавши да је „препоручен за Архиепископију у Охриду у Србији“.(„Proposto per L’Archivescovato d’ Ochrida su in confini della Servia“) .

Fermendzhin, E. „Starine“ 25, 1892, pp.172

32) 1651 године, Кратовски Митрополит пише Руском Цару: „Моји прародитељи и предци су господари српске земље Кратово“.

Димитријевић, С. „Гласник Српске Краљевске Академије“, 58, 1900.

33) 1652 У Архивама Руског Царског Дома , забележено је да је Српски Митрополит Михајло присутвовао ручку са Руским Царем.Ради се о истој личности из горњег одломка.(Serbskii Mitropolit Mihailo)

„Filologicheskaja nabljudenija A.H. Vostokova“.1865, pp.184

34) 1653. Јеромонах Дамаскин је написао писмо своме рођаку, Митрополиту Кратова Михајлу, које садржи закључак о милости Руског Цара према „нашем српском језику“.(Jeziku nashemu Srbskom) .

Станојевић, Љ „Стари Српски Записи и Натписи“, I, 1902. Бр. 1547, Бр. 1562

35) Споменути су Католички мисионари у Србији (Servia) и међу њима господин Стефан кратовац („In Cratovo d.Stefano da Cratovo“) .

Fermendzhin, E. „Starine“ 25, 1892, str..194

36) У натпису од 1659 стоји: „Михаил Митрополит, посетилац Светог Божјег Гроба Светог Јерусалима од Српске земље града Кратова“ („Mihail Mitropolit, poklonik bozhia groba svetago Ierusalima ot Srbskie zemli grada Kratova“) .

„Chtenija v imperatorskom’ obshtesvja istorii i drevnosti Rossiiskih pri Moskovskom univerziteta“ Moskva 1896 II 5th part pp.4a

37) 1665 године Софијски Архиепископ Петар Archbishop Petar бележи да „Сада у овом Краљевству Србији постоји једна Митрополитска Црква, она Скопска““Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia“) , додајући да је Папа Урбан 8-ми у својој декларацији оснивања „Илирског Колегија“ изјавио да „постоје три Бискупије у Србији-оне у Скопљу, Јустинијани званој Призрен, и у Нишу“.(„Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa“).

Fermendzhin, E. „Starine“ 25 , pp18

38) Питер Хејлин, енглески географ под одредницом „Србија“ ставља-„главни градови тамо су 1.Ниш 2. Видин (од Турака зван Киратов) 3. Кратово…..9.Скопље, од Птолемеја звано Скупи.“: („Principal towns hereof : 1.Nissa 2.Vidina (by the Turks called Kiratow) 3.Cratova……..9.Scopi, by Ptolemy called Scupi.“)

Heylin, P. „Cosmographie in four books“ London, 1666

39) 1666. године Митрополит Ананије од Кратова у допису са Руским Царем, спомиње „Михајла, Митрополита Срба“ („Mihaila Mitropolita Srbian“) .

Димитријевић, С. „Споменица Српске Краљевске Академије“, 38, 1900 стр.64б

40) 1667-е Цар Леополд даје повластице Грцима (Graeci) и Србима (Rasciani) који су емигрирали ка Северној Мађарској при чему је „већина њих долазила из Македоније“ („Praesertim autem ex Macedonia adventum“) .

Витковић, Г. „Гласник Српског Ученог Друштва“, 67, 1887, стр.128;стр.131

41) Унутар „Извештаја о Српској или Скопској Диоцези (Relazione della diocesi di Servia o Skopia) набројана су главна места у Србији“Призрен, Скопље…“
(“ Li loughi principali della Servia: Prisren, Scopia ….“)

Fermendzhin E., „Starine“ 25, 1892. pp. 195-196

42) 1676.Секретар „Друштва За Пропаганду Вере“ „De Propaganda Fide“ написао је извештај Папи Иночентију о Католичкој Цркви у Босни и суседним земљама, у којем је спомненут Бискуп Скопља, Андреа Богдани.

Horvat, K. „Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine“ XXI, 1909, pp.393

43) Око 1680 Урбан Чери јавља у рапорту папи Иноћентију IX о Архиепископу Скопља у Србији.

Theiner, A.“ Vetera. Monum. Slav. Mer. Histor. Ill.“ II, 1875, pp 213

44) Надбискуп Скопља описује Србију и каже да је „Скопље главни град Србије“ („Scopia….metropolli di Servia“) .Даље, спомиње да су Православне „куће у Скопљу Грчке и Српске“.(„Case Greche e Serviane“).

Theiner, A. ibidem, pp. 220

45) Канонска Посета Надбискупа Скопског Петра Богданија 1680-те садржи забелешку да су становници Скопља Грци, Срби, Јевреји и Јермени.

„Scritture orig. rif. nelle. congr. gen. vol. 482 ad congr. die 5 maii 1681 Nro 24″

46) У 1685-ој години Надбискуп Скопља Петар Богдани шаље допис Кардиналу Чибу, говоривши да су га Турци истерали из „целе Србије“.(„da tutta la Servia“) .

Horvat, K. „Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini“ XXI, 1909, pp. 403

47) Митрополит Јевтимије од „Српске земље града Скопља“ (Serbskija zemli goroda Skopija) долази у Русију 1687-е године, доносећи молбу у којој спомиње да је „Митрополит српске земље скопске Цркве“ („Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve“) .

Димитријевић, С. „Гласник Српске Краљевске Академије“ 60, 1901 стр.154

48) 1690-те Бискуп Котора, Марин Драго, извештава да је „Скопље насељено Турцима, Србима Грчког Обреда и Католицима“.

„Scritture riferite nei congressi – Servia.Vol. I, Fol. 120″

49) Аустријски Цар Леополд проглашава Јована Монастирлију из Битоља Војводом Срба у Аустрији 1691-е године.

Трифуноски, Ф. Ј. „Македонизирање Јужне Србије“, Београд, 1995, стр. 24

50) Братан Иванов, Србин из Македонске земље стиже у Москву 1704-е године.(Makedonskie zemli Serbin’ Bratan’ Ivanov) .

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Year 1704
Kapterev, N.A. „Harakter otnoshenii Rossii k Pravoslavnomu Vostoku v XVI i XVII stoletija“ 1914 pp.348

51) Димитрије Петров из Кичева дошавши у Русију 1706 године ради скупљања средстава за изградњу Цркве Св.Димитрија у Кичеву, изјашњава се као полазник из српске земље града Кичева.(Serbskie zemli goroda Karacheva) .Долазак је регистриран као“ српске земље охридске епархије кичевског града Србина димитрија Петровог““Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov“.)

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 1706, No. 7

52) Барски Надбискуп, Вићентије Змајевић константира „главна места у Србији су Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а утврђења Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар.“

„Scritture riferite nei congressi – Albania. Vol. V, Fol. 175″

53) 1723-е Герард Корнелиус вон Дрих, Секретар аустријске делегације, на путу ка Цариграду спомиње за Пирот да има „Грка и Срба у тим земљама“ („Grichen oder Raitzen dieses landes“). Даље спомиње место звано „Гроблиан“ („Grobblian“) источно од Софије за које говори да су већина његових житеља Срби (Raitzen).

Cornelius, G.V.D. „Historische nachricht von der Rom. Kayser.Gross-Botschaft nacht Konstantinopol“ Nurnberg 1723 pp.84; pp.102

54) Ургентна Конгрегација Римске Католичке Цркве 1742-е године издаје рапорт који садржи изјаву да „Срби грчког обреда“ настањују Хрватску, Славонију, Мађарску, Србију, Тракију, Македонију, Албанију и Црну Гору.

Archivum Sacrae Congregationis de Propaganda Fide.“Congregazioni Particolari“Vol.106.Fol.1

55) У 1774 години Руска Царица Елизабета обраћа се“племенитим и часним господарима српских земаља у Македонији, Скандарији, Црној Гори и Приморју Црногорског Народа, управницима, војводама, принчевима и капетнима као и њиховим духовним и световним вођама“.

Милутиновић, С.“Историја Црне Горе“, 1835

56) Писмо из 1756 спомиње главна места у Србији (La Servie) , мећу којима су „Скопље, где борави Српски Архиепископ; Кратово, по којем је провинција именована“.(„Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement“) .

„Le Voyager francois, ou la connoissance de l’ ancien et du noveau monde mis au jour par M. l’ Abbe Delaporte“, tome XXIII, Paris, 1777

57) Католички Надбискуп Скопља, Матија Масарек, Албанац, извештава де је град насељен „Грцима, шизматицима Србима, Јеврејима и Јерменима“ („Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni“) у извештају написаном око 1770-е године.
1790-те напомиње да Турци сумњају на Грке и Србе Скопља јер су послали писма Русији.

„Scritture rif. nei congressi – Servia. Vol. III“, marzo 1790

58) Група француских штабних офицера 1807-е, дозволом Турака, путује кроз Македонију састављајући статистички преглед популације.Осим Грка, Турака, Албанаца и Арумуна затекли су само Србе.

Slijepchevich, Dj. „The Macedonian Question“, The American Institute For Balkan Affairs, Chicago, 1958

59) Преписка чешког филолога Добровског до Словеначког колеге Б.Копитара између 1809-1810-е садржи ово мишљење Добровског:
Имам мало обзира спрема географским називима. Дубровчани, Македонци и Босанци су ипак Срби.

„Die geographischen Benennungen kummern mich wenig. Ragusiner, Macedonier, Bosnien sind doch Serben“.
Jagich, V. „Briefwechsel zwischen Dobrowsky und Kopitar“ Berlin, 1885 pp.34

60) Изјава Јозефа Милера, Аустријца, медицинског офицера Турске Армије у раном 19-ом веку који је радио у Албанији, о суседним земљама које је посетио.Др. Милер је течно говорио српски језик.

…..Српска племена живе у источним планинама и побрђу око Дебра, у области Струге као и на источној обали Охридског језера, даље у долини Ресена и Преспе, у граду Битољу и његовом северо-источном опкружењу, у долини Сребрница, и по имену у заједницама Опторош, Србица, Махмуша, Мртвућа, широм леве, источне области Белог Дрима у заједницама Кремовик, Мирожиш,Ћупрево, Гребник, Злокуће….

Joseph Muller, “Albanien, Rumelien und die Osterreichisch-Montenegrinische Grenze”, Prague, 1844

61) „Српска сточарска племена су одвојена од бугарског земљорадничког живља Македоније од Грка, који настаљују средишње и приобалне области ове велике земље“.

Cyprian Robert, „Les Slaves de Turque“ Paris, 1844, Vol. II pp.234

62) „Српски огранак укључује, осим Српског Књежевства, Црну Гору, Босну, такође и много енклава у Албанији и Македонији“

Cyprian Robert, „Die Slaven der Turkei“ Stuttgart, vol.II pp. 278

63) Коментар Едмунда Спенсера о народима области Македоније коју је посетио средином 19-ог века:
„Становништво је већином саствљено од Раје, мешане расе Грка, Бугара и Срба, који, не може се сумњати, би се придружили до последњег њиховим саплеменицима по вери у Србији и Горњој Мезији.Тиме постаје очевидно да је велика опасност власти Османлија у овим провинцијама, успешан упад српске националности у Македонији.Са овом народом они имају традицију закона, и њихове некадашње величине , придодане моћним везама расе и вере.

„The inhabitants are for the most part composed of Rayahs, a mixed race of Greeks, Bulgarians and Serbians, who, it cannot be doubted, would join to the man their brethren in faith of Serbia and Upper Moesia.It must therefore be evident that the great danger to be apprehended to the rule of the Osmanli in these provinces, is the successful inroad of the Serbian nationality into Macedonia; with this people they have the tradition of right, and their former greatness, aided by the powerful ties of race and creed“

Edmund Spencer, „Travels in European Turkey“, vol. II , London, 1851, pp. 30

64) „Српска племена су по језику и по пореклу у поседу највећег дела Европске Турске.На истоку су распоређени до Нишаве и Струме, Струмиона старинаца, који иде у Орфејски Залив.Од јужне до северне границе грчког језика, они насељују Босну, Херцеговину, Стару Македонију.Црногорци и Далматинци, иако нису покорени од Турака, српског су племена“

Ruestow, W „Der Krieg in der Tuerkey 1875-1876″, Zurich, 1876

65) Од 1880 до 1881 године водила се Српска Брсјачка у областима Демир-Хисара, Пореча и Кичева.Воће овог устанка су били локални Четници Илија Делија, Риста Костадиновић, Мицко Крстић и Анђелко Танасовић.

Веселиновић В. М. „Брсјачка Буна“, Београд, 1905

66) Молба становника села Селце код Дебра до ЊКВ Александра Карађорђевића из 1854 године.

22 Oktovra

Arsenije Janovich, Gavril Janovich, Damjan Markovich, Vasil Milich, Tane Ninovich, Trifun Grujovich, Stanisha Nikolich, Cvetko Damjanovich, Despot Potnikovich, Gligorije Naumovich i Filip Aleksich proshenijem od 21 t.m. mole Knjaza da bi se obshtini ninoi Selachkoi u Albaniji za Crkvu shtogod knjiga pravitelstvom srbskim za sirotinske crkve u Turskoj nabavljeni podarilo.

Џамбазовски К. et al. „Архивска Граѓа за Историјата на Македонскиот Народ“, Београд, 1979 том I, Књ. 2, стр. 235

67) На основи Привилегија Рудолфа 2-ог хиљаде српских породица из Босне и Македоније емигрирало je под Војводама Вуковићем и Пјасонићем.

Czoernig, von Carl „Ethnographie der oesterrichischem Monarchie“, Wien, 1885, Vol II pp.169

68) „Разумљиво је да су Турци преферирали пасивног и покорног Бугара насупрот бунтовном Србину или Грку.Пошто је Српско Књежевство добило своју слободу, Турци су сматрали сваког Србина који се изјашњавао тако као побуњеничког заговорника против турског режима.Ова околност била је широко искоришћена од стране Бугара како би ширили своју пропаганду међу Србима ван Књежевства…

….Било ко је одбијао да постане Бугар и упорно се називао Србином бивао је издан Турцима као заговорник Србије, и могао је да очекује тешку казну. Српски свештеници били су злостављани.Дозвола да се отвори српска школа бивала би одбијена, а постојеће биле су затворене. Српски манастири су уништени. Да би избегао злостављање, живаљ се одрекао своје народности и прозвао се Бугарима….

….за време последњих четердесетих или педесетих година водила се оштра пропаганда преко које су Бугари храбрили Турке да делују против Срба и Грка.Зато, низ Македоније, Тракије и Дарданије, Словени се сматрају Бугарима, што је сасвим нетачно.Сасвим супротно, Словени у Македонији не могу разумети Бугара из Јантре.
Ако се жели дати ознака овим Словенима правилно, онда треба да буду сматрани за Србе, јер српско име је толико популарно међу њима да на пример мушка деца су понекад крштена „Србин“. Српски херој народних песама, Марко Краљевић је очито Српски владар Македоније.“

Alexander von Heksch „Die Donau von ihrem Ursprung bis an die Mundung“, Leipzig, 1885, pp.63

69) 1886 године Руски публицист и дипломат И. С. Јастребов објављује своју књигу „Obichai i pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava, i Dibra“ („Обичаји и Песне Турских Срба у Призрену, Пећи, Морави и Дебру) у којем се налази следећа забелешка о Српском обичају Слава: „Славу славе Срби не само у Србији, Аустрији, Мађарској, Босни, Црној Гори, Косову, Морави и Призрену, него такође у областима Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља и Охрида, укључујући Дебар и подручје Тетова. Сви житељи који говоре Словенско-Српским дијалектом држе тај обичај светим.“

Jastrebov, I.S. „Obichai i Pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava i Dibra“, 1886, pp.1-2

70) „Подељен вером на три дела, подељен због политичке судбине, подразним јурисдикцијама, Српска раса имала је ту несрећу да буде расута у разним провинвијама, чија имена сакривају њено јединство.Србија, Стара Србија ( у данашњим турским вилајетима Косово и Санџак) , Босна, Херцеговина, Далмација са Дубровником, Јужни део Мађарске (Бачка, Срем, Барања, Славонија, Хрватска) „.

Dozon, A. „L’ Europee Serbe, chants popularies heroiques (Serbie, Bosnie et Herzegovine, Croatie, Dalmatie, Montenegro)“, Paris, 1888, pp.15-16

71) Проматрање Аустро-Угарског Филд-Маршала Антона Туме вон Валдкампфа: “ У Македонији Срби живе, делимично у великој равници Битоља, делимично у Вардарској равници и посебно су компактни у долини Тетова

Anton Tuma von Waldkampf „Griechland, Makedonien und Sudalbanien“, Leipzig, 1897 pp-214-215

72) Закључак лингвисте Петра Драгановог око песама „Македонских Словена“:“Веома је упадљиво да у кругу Царева, Краљева, Војвода, Хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје“.

P.Draganov „Makedonsko-Slavjanskii Sbornik“ pp.VIII (n.d.)

73) „Срби су на југу Далмације, у Краљевству Хрватска и Славонија, на југу Краљевства Мађарска, у Македонији“

Henry, Rene „Questions d’ Autriche-Hongrie et Question d’ Orient“ Paris, 1905, pp.207

74) Др. Карл Острајх о Скопљу: „Градско становништво састоји се од свих могућих елемената-од којих су неки прихватили Бугарски Егзархат и зову себе Бугари – и Албанци или Исламизирани Срби.Иако се налази јужно од Шар-Планине, Скопље је главни град Старе Србије…….сеоска попилација, иако је српска пореклом, у већем делу дала је подршку Егзархату, јер је бугарски Епископ прихватљивији за њих него грчки Епископ Екуменске Цркве којој су раније припадали.Тако је сеоска популација око Скопља данас постала углавном бугарска.Исто важи и за чисто српско Тетово“.

Karl Oestreich „Makedonien“ Geographische Zeitschrift, Vol.X, No.1, 1904, pp 198-199

75) Говорећи у установљењу Бугарског Егзархата у Македонији, Карл Острајх бележи: „Значајан део сеоске популације, иако се тада осећала српском, приграбила је прву прилику да добије словенске свештенике и тако се декларирала као бугарска…..Ко год да је пришао Бугарском Егзархату, био је регистриран у Турским пописним документима као Булгар-Милет и пред светом је углавном био Бугар“.

Karl Oestreich „Die Bevolkerung von Makedonien“, Geographische Zeitschrift, Vol. XI, No.1, 1905, pp.291

76) Теодор вон Сосноски пише о бугарској пропаганди у Македонији: „Шта су били ови методи Грци, Срби и Турци ове несрећне земље осетили су на својим сопственим леђима.Крађама и опожаривањима, силовањима и убиствима, оружане банде покушавале су да их приморе да се прикључе бугарској страни.“

Theodor von Sosnosky „Die Balkanpolitik Osterreich-Ungars seit 1886, Stuttgart-Berlin, 1914, Vol.II, pp.129

77) За време Првог Светског Рата, бугарске трупе под командом Првог Поручника Александра Протогеровог, високог функционера ВМРО-а, добиле су нaредбу да се одмазде народу који је живео источно од Куманова ради напада на неке бугарске трупе.Пре почетка мера освете, читав живаљ се изјаснио као бугарски, да би избегао репресије.Протогеров је био збуњен.У вези овог догађаја, Гилбер ин дер Мар записује његов расплет:
„Тада су Протогерови помоћници имали досетку: питали су ко слави ‘Славу’.Они који су je славили, били су стрељани, јер прослава ‘Славе’ је знак да је неко Србин: то је обичај који Бугари немају“.

Gilbert in der Maur „Jugoslawien einst und jetz“ Leipzig-Vienna, 1936, pp.330

78) „Иако је српска национална епика нашла свој најпотпунији израз у областима северо-запада, ипак је значајан део њеног градива узет из Јужне Србије.И обратно:много поема које потичу од другде су нашле пут у Јужној Србији, биле су певане тамо и наслеђене“.

Alois Schmaus, „Dichtung“, „Mazedonien: Leben und Gestalt einer Landschaft“, Berlin, 1940 pp.106

79) Листа географских имена у Јужној Старој Србији-БЈР Македонији са пореклом од корена „Срб-„: Србиново, код Тетова; Србица, Србјани, Србјан Доленце у Битољској области;Србце и Србци јужно од Битоља;Србиново у области Горње Џумаје, пиринска област у Бугарској;Србиница, речно врело код села Подлеш.

В .Kънчов „Македония“ , София, 1900, стр.256
М.А. Вујићић „Речник Места у Ослобођеној Области Старе Србије“, 1914, стр.241
В .Kънчов Ibidem pp.191
В . Kънчов Ibidem pp. 238
В . Радовановић „Тиквеш и Рајец“, Етнографски Зборник XXIX стр.457
Ј .Ф. Трифуноски “ Македонизирање Јужне Србије“, Београд, 1995, стр.33

Игор Малиновски, Срђан Тодоров